Moj prijatelj, nazvaću ga gospodin T živeo je veoma skromno,
on žena i dvoje dece godinama su sastavljali kraj sa krajem,
dok jednoga dana nije dobio poziv da ide u Nemačku, jer mu je umro bliski rođak.
Gospodin T - Ženo, umro je moj rođak S moram da idem u Nemačku.
Gospođa A - Kako bre da ideš, kad nemamo ni prebijene pare u kući?
Gospodin T- Pozajmiću, vraćam ljudima čim uzmem nasledstvo.
Gospođa A - Ne luduj more, daj bože da ne moramo još da vraćamo i njegove (rođakove) dugove.
Gospodin T - Ama ženo božija, ovde piše da imam da podignem 15.000 eur.
Gospođa A - Neko te zajebava budalo, mani se ćorava posla, sedi tu i vidi kako ćeš dodatno da zaradiš pare za lebac i mast.
Ućuta gospodin T, ni reč više ne izusti, pozajmi trista evra i posle pet dana ode put nemačke.
Berlin veliki grad, kud god pogledaš raskoš i sjaj, njegov rođak je živeo na periferiji, od kako je otišao u penziju centar grada ga nije zanimao.
Zgrada od šest spratova odiše nekom vanvremenskom atmosferom, unutra čisto i mirisno, stan na trećem spratu lepo uređen, na zidu rođakove slike uramljene (rođak je bio slikar, fotograf i boem, ali ne i rasipnik), T je prespavao u tom stanu i sutradan rano ustao, jer je morao da ode do kancelarije sudskog notara.
Notar - Gospodine, možete da zadržite stan, da ga plaćate mesečno 500 eur. a možete i da ga vratite državi, na vama je da odlučite.
T - Hvala Vam lepo, ja taj novac nemam, stan vraćam državi.
Notar - U redu, idemo još do banke da preuzmete novac, sve papire ćemo mi regulisati i već sutra možete da putujete nazad.
T - Sa 15.000 sakrivenih u torbici za fotoaparat krećem put moje Srbije i to autobusom, kako se približava granica tako se jače znojim i sve se nervozniji osećam.
Da ne komplikujem priču, prođoh sve granice bez problema jedno pet godina stariji i sa duplo više sedih vlasi na ovoj ludoj glavi.
Kako uđoh u kuću tako se ova moja ostrvi na mene, jel te odraše, jel ima neki dinar da je preostao, jel ima...
Bacih joj svežanj novčanica pred nos i ostavih je razjapljenih ralja.
Postala je mnogo fina moja gospođa žena, da bi mi posle mesec dana izložila plan, kupićemo kuću, a ostatak stavljamo u banku.
Gledajući oglase, ako se odlučimo za bilo koju kuću na koju se ona nameračila neće nam ostati ništa, jer mi imamo novca za malo bolju kolibu, a ona bi kupila dvorac...
Toliko je navalila da kupimo kuću od 20.000 da sam na kraju morao da pozajmim ostatak novca i to ne u banci naravno, već kod njenog rođaka, koji daje pozajmice, a kamate pa... skoro da i nema.
Kuću ne kupismo jer se njoj više ni jedna ne sviđa, sada svakoj nađe manu, a ustvari je čekala rođenog brata da mu pozajmimo dobar deo novca, jer nema da isplati radnike iako dobro zarađuje na proizvodima svoje firme, plus radi u nemačkoj. Novac nam vraća za mesec dana, a čekali smo ga godinu dana, za to vreme veći deo novca je potrošen, treba vraćati pozajmicu, plaćati račune, treba preživeti.
Vraćao sam pozajmicu nekako prvih pet meseci, a onda nestade novac, malo se bilo široke ruke, treba nam ovo, treba ono, gospođa bi i auto i dobru garderobu, na more... i pored svega toga novac je mnogo brže potrošen, mislim da se tu ovajdio još neko i to baš dobro.
Počeli su problemi sa rođakom "bankarom" samo jedan dan je prošao od roka kada sam trebao da uplatim ratu, gospodin rođak me zove: zete šta ti misliš ba, da ću te ja čekat' vjekov'ma za ratu, aaa? Tumorou oću pare.
Taman htedoh da mu kažem da me sačeka malo, da prodam nešto, on mi zalupi slušalicu...
ali ipak
Nego ajd ..živeli,cin cin
