Jesenji izmaglicni dani. Umor duha mi zamorio telo, tuge k'o zeravice pale.
Uskoro ce i sneg, sume prepune crnog granja, cekaju pokrov leden i beo,
tuguje vitka breza ispod meseceve tame.Sve uvele srece u misli mi stale...
Zaboravljena ili zaboravljam? Ne objasnjava se svelost onome ko je sveo...
Mozda sam ubila nekog ko me oziveo, ili je ubio on mene pa sam umrla?
Ciji je sunovrat zavrsena prica? Onog ko je zapoceo,ili zavrsio bez pitanja?
Los ucenik dobrog ucitelja? Ili samo instikt koji u neznana mora uplovljava
bez umora i straha? Zrtva sopstvenih htenja i zabluda, ocajnickih hitanja?
Ne umaram vise um pitanjima. Ma koliko zudela da shvatim, bolna su shvatanja...
Ali, ako je moja dusa umela slusati u snu, ko me to tako divno varao izvan sna?
Od tisine prestalog, ogluvela sam. Zamorila me stalna odmicanja i primicanja,
i mada danas znam manje nego sutra, znam gde me nema, ne znam gde ima...
*******
Pozutelim lisecem obucene su staze, umorne od premerenih pogresnih koraka,
od zamisljenih pogleda i osmeha, ostace samo slova. Odgovor mi je izmakao...
Neko ima kofere puta svoga, kofere snova mi odneli talasi nabujalih duse brzaka
torbu mastanja sam na nekoj stazi ostavila, da li je nadjena ili je neko pomakao,
ali, kad jednom prolece dodje, plavo nebo se nasmeje lastama, sagni se,pogledaj
moza jos stoji k'o moje prebivaliste u tvojim mislima u neka daleka draga jutra,
tamo gde sam jednom zalutala a nisam ostala. Digni je na spomen pripadanja,
ne stoj nad njom kao nad odrom, zivelo jeste juce, al' mozda ne umre sutra...
(Biljana)
Uskoro ce i sneg, sume prepune crnog granja, cekaju pokrov leden i beo,
tuguje vitka breza ispod meseceve tame.Sve uvele srece u misli mi stale...
Zaboravljena ili zaboravljam? Ne objasnjava se svelost onome ko je sveo...
Mozda sam ubila nekog ko me oziveo, ili je ubio on mene pa sam umrla?
Ciji je sunovrat zavrsena prica? Onog ko je zapoceo,ili zavrsio bez pitanja?
Los ucenik dobrog ucitelja? Ili samo instikt koji u neznana mora uplovljava
bez umora i straha? Zrtva sopstvenih htenja i zabluda, ocajnickih hitanja?
Ne umaram vise um pitanjima. Ma koliko zudela da shvatim, bolna su shvatanja...
Ali, ako je moja dusa umela slusati u snu, ko me to tako divno varao izvan sna?
Od tisine prestalog, ogluvela sam. Zamorila me stalna odmicanja i primicanja,
i mada danas znam manje nego sutra, znam gde me nema, ne znam gde ima...
*******
Pozutelim lisecem obucene su staze, umorne od premerenih pogresnih koraka,
od zamisljenih pogleda i osmeha, ostace samo slova. Odgovor mi je izmakao...
Neko ima kofere puta svoga, kofere snova mi odneli talasi nabujalih duse brzaka
torbu mastanja sam na nekoj stazi ostavila, da li je nadjena ili je neko pomakao,
ali, kad jednom prolece dodje, plavo nebo se nasmeje lastama, sagni se,pogledaj
moza jos stoji k'o moje prebivaliste u tvojim mislima u neka daleka draga jutra,
tamo gde sam jednom zalutala a nisam ostala. Digni je na spomen pripadanja,
ne stoj nad njom kao nad odrom, zivelo jeste juce, al' mozda ne umre sutra...
(Biljana)
i za nesto sto sam tek posle tvog komentara shvatila, JA SAM PISALA O SAMOCI, eto, da ne poverujes..Sve vreme sam zelela da napisem ono sto osecam, sve vreme nisam bila svesna da je to upravo ta strasna samoca, sto bi rekli- nicim izazvana a svacim dolivena...Mislim da i naziv pesme treba promeniti, ali, neka ostane kako jeste...Jednom mi je jedan prijatelj skrenuo paznju da napisem - kako kaze- dobru pesmu a naslov ne odgovara, mada ima tu neceg sasvim licnog, pretpostavljam...
