Bitka koju biju sećanje I zaboravljanje ne gube na svojoj okorelosti. Ponovo se pokazuje da “med I mleko” onih koji se sećaju Ljiljane Lašić u ulozi Tine u tv seriji “Pozorište u kući” ne prija gotovo ništa vise od smrtno ozbiljne gorčine zaborava I serije I Tine… Uloga Tine je zamišljena kao uloga u tv seriji, ne kao uloga koja bi postojala na pozorišnim daskama, tako da Ljiljana, iako je bila neverovatno popularna u toj ulozi, nije uspela kasnije da dokaže svoje glumačko umeće u pozorištu. Enigmatično su decenijama odzvanjali lanci asocijacija koji su Ljiljanu vezivali za ulogu Tine, zamršeni zauvek, mešajući pozorišni I početnički rad u tv seriji.
O svom životu, Ljiljana Lašić govori…
“Bila sam glumica, pomalo sam pisala I dramske tekstove, ali I poeziju. Želela sam da studiram književnost, ali – nisam… Htela sam da budem glumica, ali su me nazvali – “glumičicom”… Htela sam da promenim svet, ali – nisam… Bila sam tučena I hapšena… Bojim se foto aparata, bojim se kamere… Dešava se to u životu…
Potekla sam iz velike kragujevačke porodice Aleksijević, koja danas nema vise muških potomaka. Sa mnom nestaje jedno prezime…
Evo… sedimo pod ikonom. Mislim da mene nema, da bi se moja porodica raspršila kao maslačak, ali neće, jer držim do tradicionalnih vrednosti. Pola veka sam u braku koji nije idealan… I protivnik sam braka. Ipak, nisam želela da moj sin bude dete razvedenih roditelja. Sećam se da sam ja u školi imala hiljade kompleksa kada sam morala da kažem da sam dete razvedenih roditelja… Majka Ljubostinja se doselila na Neimar, a otac Mihajlo je ostao u Kragujevcu. Bojala sam se razvoda, bojala sam se siromaštva, baš zato što smo tako I živeli… Danas imam muža, sina, unuku, snaju, prijatelje još iz obdaništa. Sada kada sam stara, to mi pruža osećaj sigurnosti... naročito sada kad ove godine donose nostalgiju za drugačijim Beogradom, Čuburskom ulicom gde smo se sankali, klizanjem na Tašmajdanu… To je bilo lepo… bili smo mladi…
Završila sam dve godine arhitektonskog fakulteta… ali, kao I sve devojke koje maštaju da postanu glumice I ja sam uobražavala da će tu biti crveni tepisi, Holivud I Oskari I – otišla sam na glumačku akademiju… I to je bilo moje glavno kajanje u životu… Dok sam studirala, zamišljala sam da sam glumica kao što je bila Olga Spiridonović… da se vozim kadilakom, ili jaguarom, da imam divnu toaletu I garderobu, da su divni glumci oko mene… Glamur… Sve se to pretvorilo u svoju suprotnost: batrgala sam se po zemlji Srbiji po zapuštenim domovima kulture, presvlačila sam se tamo de ne bi ni psa pustili… Ja zbilja ne volim glumu… ali, šta sam mogla da radim kad sam taj fakultet završila?
Kada sam snimala “Pozorište u kući” imala sam 21 godinu I kako sam tada mogla znati kakve će biti posledice od takve uloge? Lažu glumci kada kažu da im prepoznatljivost I popularnost nije važna. Danas u našoj maloj Srbiji, ako si pozorišni glumac – osuđen si na anonimnost. A ove silne glumačke akademije u našoj zemlji proizvode ne glumce, nego socijalne slučajeve. Pa ipak, navala na akademije je strašna… Od kad pamtim, ovo vreme je najgore za glumce. Uvek se znalo I govorilo o glumačkim klanovima… Međutim, danas vise ne postoje klanovi, već – sekte!
Baš se kajem što sam studirala glumu I bila glumica. Imala sam etiketu – “glumičica”… Bila sam arhitekta bez diplome, glumičica sa diplomom, a postala sam i glumica koja piše pesme I drame i koja ne voli ulogu Tine… Kada su me pitali gde mi se denula lepota, odgovarala sam da sam samo bila lepuškasta… Ustvari sam se pripremala za bore na licu. I kada sam odlučila da ne budem vise lepa na sceni – postala sam glumica! I tada sam se totalno unakazila… Kada sam shvatila da vise neću biti ni ljupka, ni lepa, ni tako živahna, počela sam da pišem. Počela sam da pišem da bih spremna dočekala starost. Razmišljala sam: kada prođu lepota I mladost, kada prođe ono čime zasenjujete ljude, sledi bolan fizički pad. I tako sam postala glumica koja piše… Za svoje pisanje sam primila I neke nagrade (“Jasmin na stranputici, kuća sa prozorom”…) Pa ipak, kolege iz Beogradskog dramskog su govorile: “Šta? Ma to je napisala Lašićka!” Nepoverenje prema meni je učinilo da su moje koleginice odbijale uloge u komadima koje sam ja napisala…Svi su me pamtili kao Tinu iz “Pozorišta u kući” I zahvaljujući toj ulozi moja glumačka karujera nije bila ozbiljna. Dešavalo se da kada sam bila na sceni, da je publika I kašljala I razgovarala telefonima.
Tada sam znala da ja kao glumica nisam dobro uradila posao…"
Ljiljana Lašić je rođena 17. decembra 1946.
Bogu hvala, pa je još uvek sa nama...
"Ne bojim se starosti zbog bora…Nje se bojim zbog nemoći.
Ne plašim se smrti… Plašim se umiranja…
Vreme je takvo da želja vise nemam.
Ono što sam želela, prošlo je mimo mene…”
O svom životu, Ljiljana Lašić govori…
“Bila sam glumica, pomalo sam pisala I dramske tekstove, ali I poeziju. Želela sam da studiram književnost, ali – nisam… Htela sam da budem glumica, ali su me nazvali – “glumičicom”… Htela sam da promenim svet, ali – nisam… Bila sam tučena I hapšena… Bojim se foto aparata, bojim se kamere… Dešava se to u životu…
Potekla sam iz velike kragujevačke porodice Aleksijević, koja danas nema vise muških potomaka. Sa mnom nestaje jedno prezime…
Evo… sedimo pod ikonom. Mislim da mene nema, da bi se moja porodica raspršila kao maslačak, ali neće, jer držim do tradicionalnih vrednosti. Pola veka sam u braku koji nije idealan… I protivnik sam braka. Ipak, nisam želela da moj sin bude dete razvedenih roditelja. Sećam se da sam ja u školi imala hiljade kompleksa kada sam morala da kažem da sam dete razvedenih roditelja… Majka Ljubostinja se doselila na Neimar, a otac Mihajlo je ostao u Kragujevcu. Bojala sam se razvoda, bojala sam se siromaštva, baš zato što smo tako I živeli… Danas imam muža, sina, unuku, snaju, prijatelje još iz obdaništa. Sada kada sam stara, to mi pruža osećaj sigurnosti... naročito sada kad ove godine donose nostalgiju za drugačijim Beogradom, Čuburskom ulicom gde smo se sankali, klizanjem na Tašmajdanu… To je bilo lepo… bili smo mladi…
Završila sam dve godine arhitektonskog fakulteta… ali, kao I sve devojke koje maštaju da postanu glumice I ja sam uobražavala da će tu biti crveni tepisi, Holivud I Oskari I – otišla sam na glumačku akademiju… I to je bilo moje glavno kajanje u životu… Dok sam studirala, zamišljala sam da sam glumica kao što je bila Olga Spiridonović… da se vozim kadilakom, ili jaguarom, da imam divnu toaletu I garderobu, da su divni glumci oko mene… Glamur… Sve se to pretvorilo u svoju suprotnost: batrgala sam se po zemlji Srbiji po zapuštenim domovima kulture, presvlačila sam se tamo de ne bi ni psa pustili… Ja zbilja ne volim glumu… ali, šta sam mogla da radim kad sam taj fakultet završila?
Kada sam snimala “Pozorište u kući” imala sam 21 godinu I kako sam tada mogla znati kakve će biti posledice od takve uloge? Lažu glumci kada kažu da im prepoznatljivost I popularnost nije važna. Danas u našoj maloj Srbiji, ako si pozorišni glumac – osuđen si na anonimnost. A ove silne glumačke akademije u našoj zemlji proizvode ne glumce, nego socijalne slučajeve. Pa ipak, navala na akademije je strašna… Od kad pamtim, ovo vreme je najgore za glumce. Uvek se znalo I govorilo o glumačkim klanovima… Međutim, danas vise ne postoje klanovi, već – sekte!
Baš se kajem što sam studirala glumu I bila glumica. Imala sam etiketu – “glumičica”… Bila sam arhitekta bez diplome, glumičica sa diplomom, a postala sam i glumica koja piše pesme I drame i koja ne voli ulogu Tine… Kada su me pitali gde mi se denula lepota, odgovarala sam da sam samo bila lepuškasta… Ustvari sam se pripremala za bore na licu. I kada sam odlučila da ne budem vise lepa na sceni – postala sam glumica! I tada sam se totalno unakazila… Kada sam shvatila da vise neću biti ni ljupka, ni lepa, ni tako živahna, počela sam da pišem. Počela sam da pišem da bih spremna dočekala starost. Razmišljala sam: kada prođu lepota I mladost, kada prođe ono čime zasenjujete ljude, sledi bolan fizički pad. I tako sam postala glumica koja piše… Za svoje pisanje sam primila I neke nagrade (“Jasmin na stranputici, kuća sa prozorom”…) Pa ipak, kolege iz Beogradskog dramskog su govorile: “Šta? Ma to je napisala Lašićka!” Nepoverenje prema meni je učinilo da su moje koleginice odbijale uloge u komadima koje sam ja napisala…Svi su me pamtili kao Tinu iz “Pozorišta u kući” I zahvaljujući toj ulozi moja glumačka karujera nije bila ozbiljna. Dešavalo se da kada sam bila na sceni, da je publika I kašljala I razgovarala telefonima.
Tada sam znala da ja kao glumica nisam dobro uradila posao…"
Ljiljana Lašić je rođena 17. decembra 1946.
Bogu hvala, pa je još uvek sa nama...
"Ne bojim se starosti zbog bora…Nje se bojim zbog nemoći.
Ne plašim se smrti… Plašim se umiranja…
Vreme je takvo da želja vise nemam.
Ono što sam želela, prošlo je mimo mene…”
A i za ostalo svaka cast. 
