Izmedju jave i sna
Sedeh tako kraj vatre, zagledan u oblike koje plamenovi prave,
U njima videh samo tebe, bolna sećanja koja ne žele da me ostave.
Putovao sam mislima negde daleko, tamo gde mrtvi još uvek žive,
Gde se naši svetovi iznova sudaraju u borbi i nadi da prežive.
Bolno je živeti tamo, biti rastrzan izmedju jave i sna,
Tamo gde još uvek mogu videti tvoja oka dva prekrasna.
Ali to nismo više mi, to su samo utvare ljubavi naše,
Spaljena sećanja koja prah i pepeo postaše.
Sedeh tako kraj vatre, ali ne osetih njenih plamenova toplinu,
Te tako ustah i pognute glave krenuh peške kroz tminu.
Jedna misao me je progonila, obuzimala, oduzimala mi dah,
Ispunjen panikom, unezveren i slabašan korak ubrzah.
Bežao sam, ali me je ta misao progonila i stezala poput zmije,
Teško sam disao i samo slušah kako mi uspaničeno srce bije.
Bio je to neki glas koji mi je stalno šaputao što je mogao tiše,
Ali je meni odzvanjao snažno, bol i tuga me uhvatiše.
“Žao mi je” ponavljao sam iznova i uporno drhtavog glasa,
Ali nisam hteo odustati u svom naumu ni jednog časa.
Dođoh do litice, a preda mnom samo bezdan crne boje,
Nestajem i šapućem “Dolazim k tebi najlepše moje”
Aleksandar Arsić
04.07.2022