Између два ауторитета...

За разлику од ауторитета који намеће дух овога света, ауторитет који ненаметљиво долази од Бога је далеко изван сваког страха и принуде који намеће руководство пале цивилизације. Чак, када говоримо о ауторитету овога света, пре појам „ауторитета“ можемо надовезати на смисао „пресуђивања“ неголи на ауторитет какав очекујемо да затекнемо код неког врлинског човека. У односу са таквим људима, квази-ауторитативним, видећемо да се испод таквог лажног ауторитета – јер рекосмо да ауторитет подразумева врлину која не суди никоме – заправо крије патолошка глад за влашћу и за понижењем ниже јерархије од стране више инстанце. Другим речима, обична гордост и глупост. Међутим, Божији ауторитет се заснива на љубави која није сентименталност но дар Духа Светога који обожује човека и заиста му даје предукус вечног живота. Такав однос се не може затећи у сусрету двојице који сами болују од властодржности и жеље за префињеном или пак агресивном тиранијом. Ако томе додамо осет да подређени пати за истом глађу надређеног, добијамо комплетну слику пакла. Међутим, онај који бива дарован благодаћу Духа, дакле озарен ауторитетом Божијим као оријентиром свог идентитета, такав се више не стрепи од ауторитета овог света. То не значи да не мора више да поштује ниједан ауторитет, или да поступа непромишљено у односу на вишу инстанцу, већ показује како он свој живот више не одређује према уценама и интригама „палог ауторитета“. Чак се ни себи више не клања као таквом ауторитету. Он иде даље. Уређује своје егзистенцијалне односе према небеском ауторитету и покушава да нађе пут на којем ће, без обзира на ниво својих падова или туђих саплитања, успети да пласира и умножи своје дарове. Дакле, у конкретном времену и простору али кроз есхатолошку призму и ради есхатолошког ауторитета. Такав живот не подразумева побуну против сваке врсте ауторитета јер би то донело колективну анархију. Један је ауторитет оца према сину а други послодавца према радничкој класи. Онај који је најслободнији од привезаности за овај свет захваљујући заједници са Богом, стиче ауторитет над другима својим понашањем а да он сам није ни тражио ауторитет над таквим људима који су се заљубили у његове врлине. Не тражећи ништа – добио је све.

 

[123loncar]

... ako čovek nije zlonameran , onda pitanje atoriteta za njega ne postoji , oće reći , ne postoje međ ljudima autoriteti jer čoveki poodavno je otkrio logičke metode saznavanja koje su ga dovele do očigledne istine koja traži od svih autoriteta pa čak ni znanja da opravda svoje postojanje .... kako je vreme odmicalo , čovek je spoznao belodanu istinu koja kaže da sva znanja i njegova saznanja su falšna / nedovoljno tačna / netačna / neistinita ... tako je otkrio još jednu očiglednost koja mu otkri da je pojam apsolutnih istina čista njegova zabluda ... tako doće do objekti8vnih istina , koje svakodnevno dopunjuje / dograđuje / proširuje / menja ... dakle , autoriteti pomrše pred najezdom dijalektike i njenih sestara koje logika izrodi sa razumom ... štaćeš ... prostor za manipulaciju je sužen ..

Pitanje Boga prevazilazi spoznajne moći čovečanstva , tako da o njemu unosno se vode manipulativne rasprave koje služe milenijumima za razčovečenje i vlastoljubivu manipulaciju ....naročito njegovim samo proglašenim i rukopoloženim braniocima -- koji više ljudi pobiše nego što ih od krvnika spasoše .... o tome toliko ...

.. zapade mi za misao : "обожује човека " ... dakle , nešto ili neko ( nekim saznanjima , umećima ili pak veštinama ) od čoveka procesom oboženja pravi bogo čoveka , a verovatno procesom " poboženja " , od oboženog pravi boga .... o ovome međ nama propovedala je SPC za vreme patrijarha Pavla .... nebih ja o tome ništa , da se ovde neki ne razmeću " nadčovekom " , koga međ svetinom treba videti/ doživeti / štovati kao nekakvog zemaljskog boga ( to vide populistički mudraci oslanjajući se na Ničeove filosofske metafore ) .... ovo naše "oboženje" treba da duhovno parira ovom populističko germanskom " nadčovečjem " ( a istorija beleži , da je i prvo i drugo nanelo ljudima tolike štete i nažnjelo toliko ljudskih života - da čovek izludi ) ..... mnogi će reći , a : oboženje nema veze sa nadčovečjem ( ali žrtve postoje ) .... no nema veze , kad se čovek oboži , pa nakon toga poboži on se rasčovečuje -- biće nešto drugo zar ne .... kud će toliki pobožnjaci ????

...možda bi bilo bolje ( a većini na ovim prostorima mnogo manjka ) ,da se vraćamo pravoj našoj prirodi --- oće reći , da se očovečujemo ....nikom neće da smeta ( sem samo proklamovanima i rukopoloženima - srebrovlastoljubivim pastirima ) , naročito ne našem tvorcu ( radovaće se kad se ovce preobraze u ljude - pa ko nebi ) .... Pozdrav !

 

[Aphex Twin]

Sjajno! Aplauzi!