- Poruka
- 35
U nacrtu sporazuma koji su u Briselu 19. aprila parafirali Ivica Dačić i Hašim Tači, ni u jednoj od 15 tačaka se ne pominje imovina Republike Srbije na teritoriji samoproklamovane države Kosovo.
Ekonomsko-privredna pitanja pominju se u tački 4, gde se navodi kako će Zajednica srpskih opština imati potpuni nadzor nad privrednim razvojem na svojoj teritoriji, i u tački 13 gde se predviđa da dve strane do 16. maja intenziviraju raspravu o energetici i telekomunikacijama. O problemima sa privatizacijom na Kosovu i Metohiji, nema nijednog jedinog slova i očigledno je da se sadašnja vlast u Srbiji odrekla imovine koju su generacije sticale.
Prema proceni Privredne komore Srbije iz leta 2012. godine, imovina na Kosovu na koju Srbija polaže pravo vredi više od 200 milijardi dolara, a samo u prvih šest meseci te godine kosovske vlasti su od privatizacije zaradile 800 miliona evra.
Srbija je finansijska sredstva svojevremeno ulagala u cementaru Šar, u Uroševcu u Fabriku šavnih cevi i Alatnicu, tu su zatim u Prištini Fabrika amortizera i Simpo, u Kosovskoj Mitrovici je Trepča, u Glogovcu je rudnik Feronikla, u Vučitrnu Fabrika pocinkovanog lima, nekoliko ciglana u Srbici, zemljoradničke zadruge i drugo.
Bez novca iz Srbije na Kosmetu ne bi bilo elektroprivrede, niti površinskih kopova u Obiliću, a isključivo parama Srbije izgrađena je fabrika zglobnih ležajeva Prva petoletka u Leposaviću i fabrika mašina, delova i komponenti Lola-Fot iz Leška.
Na sve ovo je srpska vlast zaboravila i džentlmenski, imitirajući pijanog barona, poklonila vlastima u Prištini i njihovim stranim mentorima.
Upravo je učešće stranaca u podeli imovine razlog zbog koga Beograd mora da ćuti, budući da i ovdašnje vlasti, kao i one u Prištini, imaju iste mentore.
NATO alijansu i Evropsku uniju pod čijim su se skutima odvijali navodni pregovori, nikada nisu mnogo interesovali ljudi sa Kosova niti njihova prava - sve se oduvek vrtelo jedino oko para.
Da je Slobodan Milošević krajem devedesetih prihvatio ponudu da, shodno tadašnjem zakonu, 49 odsto imovine rudnika u Obiliću proda strancima, do bombardovanja i otimanja Kosova i Metohije, verovatno ne bi ni došlo.
Indikator za to da je agresija na Jugoslaviju imala ekonomske, a ne humanitarne razloge, leži u spisku osoba koje su imale najveće koristi od privatizacije koju je sprovela marionetska vlast u Prištini.
Medlin Olbrajt, ministarka spoljnih poslova SAD u vreme agresije na Jugoslaviju i najgorljiviji zagovornik ne samo bombardovanja, već i kosovske nezavisnosti, danas je najznačajniji je suvlasnik američke kompanije koja je otkupila 75 odsto fiksne i mobilne telefonije na Kosovu. Vesli Klark, komandant NATO-a za vreme bombardovanja 1999. godine, direktor je i akcionar kanadskog preduzeća Enviditi, koje je od kosovskih vlasti dobilo odobrenje za istraživanje i kasniju eksploataciju nalazišta uglja od koga bi se proizvodila sintetička nafta
Kosovske rezerve uglja po dosadašnjim procenama iznose 14 milijardi tona, dok ostatak Srbije raspolaže tek sa upola manjom količinom.
Razlog za agresiju na tadašnju Jugoslaviju, pogibiju oko 2.000 civila i humanitarnu katastrofu do tada nezabeleženih razmera leži u želji bogatih da od siromašne Srbije otmu sve što ona ima. Tako je pored ratne štete od oko 100 milijardi dolara Srbiji oteta i imovina od oko 200 milijardi dolara, a da vlast u Beogradu ni jednom rečju ili gestom nije pokazala želju za pravičnom nadoknadom. Naprotiv.
Sa druge strane, vlasti iz Prištine ne samo da uz pomoć stranih mentora sprovode svoj secesionistički plan, već vrše sve jači pritisak na Beograd da nastavi sa finansiranjem Kosmeta. Ovoga puta to se sprovodi preko penzionera.
Bez obzira na svoju ulogu tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije, ali i na svoje zasluge na radnim mestima, na kojima su vođeni i kada ništa nisu radili, Albanci sa Kosova potražuju tada ostvarena prava na penziju od srpskog Fonda penzionog i invalidskog osiguranja.
Sadašnja vlada Srbije je još sredinom februara ove godine donela Akcioni plan za rešavanje ovog problema, odnosno isplatu zaostalih penzija Albancima sa Kosova, za šta će po preliminarnim procenama biti utrošeno najmanje 1,5 milijardi evra.
Dok srpska vlast čini sve da finansijski zadovolji građane drugih, priznatih i nepriznatih zemalja, dotle na sopstveno stanovništvo, koje joj je još uvek odano, potpuno zaboravlja.
Iako odredbe uredbe privremenih kosovskih institucija broj 2003/13 o „O promeni prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini" daju pravo interno raseljenim licima, a to su uglavnom Srbi i drugi nealbanci, da se nađu na listama radnika koji imaju pravo deobe dobiti od prodaje preduzeća, ovo ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Spisak zaposlenih u nekoj firmi koji imaju ovo pravo sastavljaju sindikati, koji su svi u Federaciji nezavisnih sindikata Kosova, što će reći u rukama Albanaca.
Kako navodi Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti, na spiskovima većine preduzeća na Kosovu nema nijednog Srbina, dok se na pojedinim njihov procenat kreće u jednocifrenom iznosu. Navodi se i jedan slučaj gde je posebna komora Vrhovnog suda Kosova, na žalbu albanskih radnika, drastično umanjila broj Srba na spisku jednog preduzeća.
Iako su ovako zakinuti i obespravljeni radnici državljani Srbije, njih aktuelna vlast u Beogradu nije uzela u zaštitu.
Ekonomsko-privredna pitanja pominju se u tački 4, gde se navodi kako će Zajednica srpskih opština imati potpuni nadzor nad privrednim razvojem na svojoj teritoriji, i u tački 13 gde se predviđa da dve strane do 16. maja intenziviraju raspravu o energetici i telekomunikacijama. O problemima sa privatizacijom na Kosovu i Metohiji, nema nijednog jedinog slova i očigledno je da se sadašnja vlast u Srbiji odrekla imovine koju su generacije sticale.
Prema proceni Privredne komore Srbije iz leta 2012. godine, imovina na Kosovu na koju Srbija polaže pravo vredi više od 200 milijardi dolara, a samo u prvih šest meseci te godine kosovske vlasti su od privatizacije zaradile 800 miliona evra.
Srbija je finansijska sredstva svojevremeno ulagala u cementaru Šar, u Uroševcu u Fabriku šavnih cevi i Alatnicu, tu su zatim u Prištini Fabrika amortizera i Simpo, u Kosovskoj Mitrovici je Trepča, u Glogovcu je rudnik Feronikla, u Vučitrnu Fabrika pocinkovanog lima, nekoliko ciglana u Srbici, zemljoradničke zadruge i drugo.
Bez novca iz Srbije na Kosmetu ne bi bilo elektroprivrede, niti površinskih kopova u Obiliću, a isključivo parama Srbije izgrađena je fabrika zglobnih ležajeva Prva petoletka u Leposaviću i fabrika mašina, delova i komponenti Lola-Fot iz Leška.
Na sve ovo je srpska vlast zaboravila i džentlmenski, imitirajući pijanog barona, poklonila vlastima u Prištini i njihovim stranim mentorima.
Upravo je učešće stranaca u podeli imovine razlog zbog koga Beograd mora da ćuti, budući da i ovdašnje vlasti, kao i one u Prištini, imaju iste mentore.
NATO alijansu i Evropsku uniju pod čijim su se skutima odvijali navodni pregovori, nikada nisu mnogo interesovali ljudi sa Kosova niti njihova prava - sve se oduvek vrtelo jedino oko para.
Da je Slobodan Milošević krajem devedesetih prihvatio ponudu da, shodno tadašnjem zakonu, 49 odsto imovine rudnika u Obiliću proda strancima, do bombardovanja i otimanja Kosova i Metohije, verovatno ne bi ni došlo.
Indikator za to da je agresija na Jugoslaviju imala ekonomske, a ne humanitarne razloge, leži u spisku osoba koje su imale najveće koristi od privatizacije koju je sprovela marionetska vlast u Prištini.
Medlin Olbrajt, ministarka spoljnih poslova SAD u vreme agresije na Jugoslaviju i najgorljiviji zagovornik ne samo bombardovanja, već i kosovske nezavisnosti, danas je najznačajniji je suvlasnik američke kompanije koja je otkupila 75 odsto fiksne i mobilne telefonije na Kosovu. Vesli Klark, komandant NATO-a za vreme bombardovanja 1999. godine, direktor je i akcionar kanadskog preduzeća Enviditi, koje je od kosovskih vlasti dobilo odobrenje za istraživanje i kasniju eksploataciju nalazišta uglja od koga bi se proizvodila sintetička nafta
Kosovske rezerve uglja po dosadašnjim procenama iznose 14 milijardi tona, dok ostatak Srbije raspolaže tek sa upola manjom količinom.
Razlog za agresiju na tadašnju Jugoslaviju, pogibiju oko 2.000 civila i humanitarnu katastrofu do tada nezabeleženih razmera leži u želji bogatih da od siromašne Srbije otmu sve što ona ima. Tako je pored ratne štete od oko 100 milijardi dolara Srbiji oteta i imovina od oko 200 milijardi dolara, a da vlast u Beogradu ni jednom rečju ili gestom nije pokazala želju za pravičnom nadoknadom. Naprotiv.
Sa druge strane, vlasti iz Prištine ne samo da uz pomoć stranih mentora sprovode svoj secesionistički plan, već vrše sve jači pritisak na Beograd da nastavi sa finansiranjem Kosmeta. Ovoga puta to se sprovodi preko penzionera.
Bez obzira na svoju ulogu tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije, ali i na svoje zasluge na radnim mestima, na kojima su vođeni i kada ništa nisu radili, Albanci sa Kosova potražuju tada ostvarena prava na penziju od srpskog Fonda penzionog i invalidskog osiguranja.
Sadašnja vlada Srbije je još sredinom februara ove godine donela Akcioni plan za rešavanje ovog problema, odnosno isplatu zaostalih penzija Albancima sa Kosova, za šta će po preliminarnim procenama biti utrošeno najmanje 1,5 milijardi evra.
Dok srpska vlast čini sve da finansijski zadovolji građane drugih, priznatih i nepriznatih zemalja, dotle na sopstveno stanovništvo, koje joj je još uvek odano, potpuno zaboravlja.
Iako odredbe uredbe privremenih kosovskih institucija broj 2003/13 o „O promeni prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini" daju pravo interno raseljenim licima, a to su uglavnom Srbi i drugi nealbanci, da se nađu na listama radnika koji imaju pravo deobe dobiti od prodaje preduzeća, ovo ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Spisak zaposlenih u nekoj firmi koji imaju ovo pravo sastavljaju sindikati, koji su svi u Federaciji nezavisnih sindikata Kosova, što će reći u rukama Albanaca.
Kako navodi Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti, na spiskovima većine preduzeća na Kosovu nema nijednog Srbina, dok se na pojedinim njihov procenat kreće u jednocifrenom iznosu. Navodi se i jedan slučaj gde je posebna komora Vrhovnog suda Kosova, na žalbu albanskih radnika, drastično umanjila broj Srba na spisku jednog preduzeća.
Iako su ovako zakinuti i obespravljeni radnici državljani Srbije, njih aktuelna vlast u Beogradu nije uzela u zaštitu.
