Veče je padalo iza visokih, pri vrhu suženih prozora, bacajući zadnje smirajne zrake na veliku prostoriju. Zbog vitrina koje su oblagale zidove i bile pune knjiga, činilo se da je soba neobično zakrčena ljudima; mada zbog svoje prostranosti to nikako nije mogla biti, a nije ni bilo tačno. Čudan je, pre svega, bio način na koji su prisutni ljudi zauzeli dugački stol, sedeći jedni drugima nasuprot, kao da vode ratne pregovore o primirju. Žena, koja je kao usamljena stena iznad litice predsedavala na čelu, u tom je prizoru hvatala uznemirujuće odjeke logike i opravdanosti. Bilo je vrlo tiho i ne naročito prijatno. Ona reče:
-Ako biste bili ljubazni, lordovi i gospodo... Par reči pre nego započnemo.
Glave s obe njene strane okrenuše se kao po komandi.
-Oni među vama koji poznaju gospođicu Nemeth...
-Gospođica? Nisam čuo da u Redu postoje takve titule.
To je rekao otmen čovek sa sredine stola a njene leve strane. Bio je obučen u nenametljivo tamno, sličan savetniku ili pravobraniocu iz plemenitaške kuće. Ozbiljnost kroja njegove odeće nameravala je ukazati na važnost profesije kojom se bavi, mada je utisak donekle kvarila očigledna kvaliteta tkanine i uresa. Viši ešaloni društva nikada nisu naročito marili za skromnost u odevanju i ophođenju, mada je taj izraz kroz vekove prevalio ogroman put, i ono što se danas smatralo skromnim, nekada je bilo više od ekstravagancije, skoro pa sujeta.
Žena osta mirna.
-Gospođica Nemeth nije sestra u Redu. Sestre Dana su je odgojile i ona je učila u Kući Poštovane Meliane, pod njenom izričitom paskom. Ali, naravno, nikad nije položila zavet.
-Zašto?
-Pretpostavljam da je to pitanje ličnog izbora, gospodine savetniče.
-Zapravo sam mislio reći zašto bi Red na čelo ovoga puta stavio osobu koja mu čak i ne pripada.
-Možda ne zvanično, i vaša bi primedba bila sasvim na mestu da se radi o drugačijoj situaciji.
-O kakvoj se radi, sestro Isolda?
Čovek je malo podigao bradu.
-Bio sam u ubeđenju da Red, ako iko, potpuno razume važnost jedne ovakve stvari. Uostalom, zar to nije ono čime se sestre Dana bave?
-Uveravam vas da Red obraća naročitu pažnju na predmet ovog sastanka.
-I svejedno kao svog emisara šalje neupućenog laika?
-Beata Nemeth nije laik.
Glas koji je presekao poštovanog savetnika pripadao je mladom, izuzetno zgodnom crnokosom muškarcu za stolom. Ako je savetnikova odeća nagoveštavala da se nalazi u službi kakvog aristokrate, način na koji je mladić bio odeven sasvim je i jasno pokazivao da je taj aristokrata najverovatnije on. Bilo je vrlo malo verovatno da je i dana stariji od svojih kasnih dvadesetih, a oblik njegovog lica, kroj nosa i lepih usta a nadasve ohole brade i izuzetno pravilnih obrva, kao sa prastarih slika, govorio je više nego dovoljno o njegovom poreklu i imenu.
Reči su mu bile samouverene do ivice arogancije, i delovalo je kao da tu granicu često ume da pređe.
-Poznajem Beatu ceo život. Ne postoji niko u Commonwealthu kog bih pre podržao za ovo mesto.
Nikog u prostoriji nije iznenadila činjenica da je ta izjava bila sasvim dovoljna da umiri sumnje gospodina savetnika. On se momentalno povukao.
-Naravno, sir. Ako je tako...
-Tako je, Fergusone.
Prostoriju još jednom prože nelagodna tišina puna neizgovorenih nagoveštaja.
Žena sa pročelja stola, sestra Isolda, glavna sestra u samostanu sestara Dana u čijoj su savetnoj dvorani upravo sedeli, trpeljivo je sačekala još nekoliko trenutaka. Istini za volju, uopšte nije imala nameru da ulazi u dublju raspravu po pitanju verodostojnosti predmeta svog govora, i ne bi to uradila čak i da nije bilo neočekivane pomoći mladog plemića. Godine provedene u Redu i vođenju jednog od njegovih najmoćnijih sedišta, naučile su je strpljenju i dubinskom shvatanju nesvrsishodnosti ubeđivanja ma koga u ma šta: ljudi uvek najposle misle šta žele, i ako ih u nešto želite uveriti, najbolje je da im prepustite da se uvere na delu. Ona svakako nije imala problem s Beatom Nemeth, i u tome nije odveć pomogla čvrsta, kroz godine i iskustvo sticana rešenost da veruje u svaku odluku Reda - pa tako i ovu - već zapravo jedna vrlo konkretna i mnogo manje filozofska: naime, ona ju je poznavala.
Nastavila je svojim uobičajenim mirnim glasom, kao da je niko i nije prekinuo.
-Gospođica Nemeth je od vrlo ranog detinjstva bila pod paskom Poštovane Meliane. Kuća Poštovane, među ostalim Kućama Reda, a kao što, pretpostavljam, znate, vekovima se bavi istorijom i nasleđem Čoveka u Commonwealthu. To je njeno izričito delovanje među ostalim srodnim vrstama učenja koja zanimaju Red Dnevnog Svetla. Gospođica Nemeth je odgovorna za nalazište takoreći od dana njegovog otkrivanja, i dolazi na naš sastanak kao osoba koja trenutno raspolaže najrelevantnijim informacijama.
Ovde je zastala, otvoreno okrećući lice ka onoj strani stola od koje do tog momenta nije došao ni jedan glas. Ton joj je postao za još nijansu učtiviji.
-Naravno, ovo govorim izričito u ime Ljudi.
Jedna njena stara mentorka iz vremena kad je još bila pitomica u Redu imala je običaj reći da ton kojim čovek govori ume zauzeti fizičku formu, izraziti oblik i smisao njegovih reči mnogo bolje i transparentnije nego reči po sebi. Način na koji se većina ljudi obraćala pripadnicima vrste s desne, počasne strane njenog stola, uvek je imao u sebi nešto od naklona, čak i kad je reči izgovarala ohola glava koja se vrlo retko, ili možda i nikad, nikome ne klanja. Sestre Dana bile su toliko visoko u ljudskoj hijerarhiji da se, zapravo, nisu klanjale čak ni aristokratiji svog roda. Takav ton sestra Isolda ne bi upotrebila ni sa kim osim sa Starijim Narodom.
Da je očekivala reakciju - mada zapravo nije - ne bi je ni imala prilike dobiti, jer su se u tom trenutku velika dvokrilna vrata od sjajne hrastovine otvorila. U prostoriju je ušlo dvoje ljudi, od kojih je jedno bila mlada žena. Smešeći se, ona je zastala na pragu i rekla:
-Oprostite zbog čekanja. Želim vam dobro veče, lordovi i gospodo.
Dok je prilazila jedinom praznom mestu za stolom, onom nasuprot sestre Isolde, sve prisutne oči su je pratile.
Bez obzira na lakoću s kojom su o temi govorili sestra Isolda i zgodan mladi plemić, devojčin se izgled činio kao ozbiljan protivargument. Nije bilo nijedne podesnije reči kojom bi se dala opisati osim kao: premlada. Prost je razum govorio da mora biti barem u svojim kasnim dvadesetim jer čak ni Poštovana Meliana, usprkos svojoj čuvenoj ekscentričnosti, ne ume zaobići prirodan tok stvari ni požuriti elementarni period vremena potreban da smrtnik svlada određena znanja i veštine, ali oko se nije slagalo s tom pretpostavkom. Čak bi i vrlo pomnom posmatraču bilo teško toj ženi dati više godina od ranog devojaštva. Činila se sablažnjujuće neosetna na društvo visokog ranga u kojem se obrela, što se moglo pripisati i njenom neiskustvu koliko i urođenoj samosvesti - ili mnogo dubljem razumevanju problematike nego je logika nalagala. Taj ju je manir krasio na posebno upečatljiv način, jer je gola lepota u najvećem broju slučajeva nedovoljna da ostavi kompletan utisak. Možda bi bila manje lepa da nije bilo sasvim očigledno kako će sagovornika gledati u oči i da ne smatra kako je mesto za tim stolom gest neke velike udeljene milosti. Sigurnost u svoje misli, reči i dela je nešto čemu će Red naučiti svakoga s dovoljno pameti u glavi, ali postoji i urođena sigurnost, ono s čim se čovek rodi i što oseća u srži svojih kostiju.
Nekako je bilo sasvim jasno o čemu se radi kod Beate Nemeth.
Kosa joj je bila neobična, kao posvetlela od sunca do boje starog zlata po dubokim i tajnim riznicama, onako kako posvetli kosa beloputim ljidima kada se izlože suncu kojeg nema naročito mnogo u zemljama njihovog roda. Tom je dojmu doprinosila činjenica da je način na koji ju je uplela otkrivao nekoliko nijansi tamnije vlasi ispod. Bila je to vanredno lepa kosa, gusta, preko polovine leđa duga, uvijena i kovrčava, i bilo je jako teško odvratiti pogled s nje. Druga stvar za koju bi se čovek zakačio, svakako su bile devojčine oči, ne plave - kako bi bilo razložno očekivati - već čudne, zelene poput mlade trave ili nedozrele jabuke. Vrlo je malo zelenookih ljudi hodalo Commonwealthom ikada, bar kako su legende govorile, i bilo je potpuno nemoguće odrediti odakle ta žena dolazi. Mada su joj kosti bile nežne a prsti dugi kao kod volšebnice, imala je sočna usta s ovalnom udolinom na donjoj usni, poput prezrelog ploda, i svi prisutni muškarci ljudskog roda odmah su je zamislili s puno manje odeće na sebi.
Sestre u Redu bile su potpuno aseksualne, mada su znalci govorili da se to ne slaže najbolje s njihovim Učenjem i Dogmom, i od svega je najneverovatnija bila činjenica da je ta mlada žena imala bilo kakve veze s njima.
Poštovana Meliana je zaista radila čudne izbore.
Niko nije prestajao da gleda dok se žena smeštala za svoje mesto za stolom. Momak koji ju je pratio, i koji je ostao stajati za njenom stolicom, bio je još mlađi, verovatno tek navršivši dvadesetu godinu, zlatnoriđ i mačijih očiju u kojima su plivale zelene mrljice poput lokvanja. Jagodice su mu bile dečački pegave, a stajao je ohol poput mladog grabežlivca iz šume, u raskoraku, prekrstivši ruke. Nosio je uniformu Straže Reda, drevne garde koja je štitila sestrinske samostane od pamtiveka i u koju su, po običaju, odlazili mlađi plemićki sinovi. Bez i da je reč progovorio ili se na ma koji način odao, bilo je više nego izvesno da ga za mladu ženu u čijoj se pratnji nalazi vežu mnogo dublja osećanja nego su to nalagali njegova odora i mač za pasom.
Pre nego se obratila ijednom čoveku u prostoriji, pa čak i svojoj domaćici, sestri Isoldi, u čijem se samostanu obrela, žena je uputila pozdrav na drugu stranu.
-Neka bi zvezde sjale nad svim putevima Prvog Naroda, na Ovom, i Svetu Iza.
Bio je tradicionalni pozdrav Starijem Narodu, mada se ređe izgovarao kako treba i onako kako je to ona učinila, naklonivši zlatokosu glavu. Obzirom da joj je njena veza s Redom omogućavala da se retko kome klanja uopšte, bilo je sasvim očigledno da to radi od svoje lične volje. Pet glava uzvratiše njen plemenit gest, blago se naklonivši u odgovor. Ali ostaše ćutati, kao i do tog trena, mada se činilo da devojka to ne smatra ničim čudnim. Onda je najzad zaokružila pogledom po stolu, nasmešena.
-Ako biste bili ljubazni, lordovi i gospodo... Par reči pre nego započnemo.
Glave s obe njene strane okrenuše se kao po komandi.
-Oni među vama koji poznaju gospođicu Nemeth...
-Gospođica? Nisam čuo da u Redu postoje takve titule.
To je rekao otmen čovek sa sredine stola a njene leve strane. Bio je obučen u nenametljivo tamno, sličan savetniku ili pravobraniocu iz plemenitaške kuće. Ozbiljnost kroja njegove odeće nameravala je ukazati na važnost profesije kojom se bavi, mada je utisak donekle kvarila očigledna kvaliteta tkanine i uresa. Viši ešaloni društva nikada nisu naročito marili za skromnost u odevanju i ophođenju, mada je taj izraz kroz vekove prevalio ogroman put, i ono što se danas smatralo skromnim, nekada je bilo više od ekstravagancije, skoro pa sujeta.
Žena osta mirna.
-Gospođica Nemeth nije sestra u Redu. Sestre Dana su je odgojile i ona je učila u Kući Poštovane Meliane, pod njenom izričitom paskom. Ali, naravno, nikad nije položila zavet.
-Zašto?
-Pretpostavljam da je to pitanje ličnog izbora, gospodine savetniče.
-Zapravo sam mislio reći zašto bi Red na čelo ovoga puta stavio osobu koja mu čak i ne pripada.
-Možda ne zvanično, i vaša bi primedba bila sasvim na mestu da se radi o drugačijoj situaciji.
-O kakvoj se radi, sestro Isolda?
Čovek je malo podigao bradu.
-Bio sam u ubeđenju da Red, ako iko, potpuno razume važnost jedne ovakve stvari. Uostalom, zar to nije ono čime se sestre Dana bave?
-Uveravam vas da Red obraća naročitu pažnju na predmet ovog sastanka.
-I svejedno kao svog emisara šalje neupućenog laika?
-Beata Nemeth nije laik.
Glas koji je presekao poštovanog savetnika pripadao je mladom, izuzetno zgodnom crnokosom muškarcu za stolom. Ako je savetnikova odeća nagoveštavala da se nalazi u službi kakvog aristokrate, način na koji je mladić bio odeven sasvim je i jasno pokazivao da je taj aristokrata najverovatnije on. Bilo je vrlo malo verovatno da je i dana stariji od svojih kasnih dvadesetih, a oblik njegovog lica, kroj nosa i lepih usta a nadasve ohole brade i izuzetno pravilnih obrva, kao sa prastarih slika, govorio je više nego dovoljno o njegovom poreklu i imenu.
Reči su mu bile samouverene do ivice arogancije, i delovalo je kao da tu granicu često ume da pređe.
-Poznajem Beatu ceo život. Ne postoji niko u Commonwealthu kog bih pre podržao za ovo mesto.
Nikog u prostoriji nije iznenadila činjenica da je ta izjava bila sasvim dovoljna da umiri sumnje gospodina savetnika. On se momentalno povukao.
-Naravno, sir. Ako je tako...
-Tako je, Fergusone.
Prostoriju još jednom prože nelagodna tišina puna neizgovorenih nagoveštaja.
Žena sa pročelja stola, sestra Isolda, glavna sestra u samostanu sestara Dana u čijoj su savetnoj dvorani upravo sedeli, trpeljivo je sačekala još nekoliko trenutaka. Istini za volju, uopšte nije imala nameru da ulazi u dublju raspravu po pitanju verodostojnosti predmeta svog govora, i ne bi to uradila čak i da nije bilo neočekivane pomoći mladog plemića. Godine provedene u Redu i vođenju jednog od njegovih najmoćnijih sedišta, naučile su je strpljenju i dubinskom shvatanju nesvrsishodnosti ubeđivanja ma koga u ma šta: ljudi uvek najposle misle šta žele, i ako ih u nešto želite uveriti, najbolje je da im prepustite da se uvere na delu. Ona svakako nije imala problem s Beatom Nemeth, i u tome nije odveć pomogla čvrsta, kroz godine i iskustvo sticana rešenost da veruje u svaku odluku Reda - pa tako i ovu - već zapravo jedna vrlo konkretna i mnogo manje filozofska: naime, ona ju je poznavala.
Nastavila je svojim uobičajenim mirnim glasom, kao da je niko i nije prekinuo.
-Gospođica Nemeth je od vrlo ranog detinjstva bila pod paskom Poštovane Meliane. Kuća Poštovane, među ostalim Kućama Reda, a kao što, pretpostavljam, znate, vekovima se bavi istorijom i nasleđem Čoveka u Commonwealthu. To je njeno izričito delovanje među ostalim srodnim vrstama učenja koja zanimaju Red Dnevnog Svetla. Gospođica Nemeth je odgovorna za nalazište takoreći od dana njegovog otkrivanja, i dolazi na naš sastanak kao osoba koja trenutno raspolaže najrelevantnijim informacijama.
Ovde je zastala, otvoreno okrećući lice ka onoj strani stola od koje do tog momenta nije došao ni jedan glas. Ton joj je postao za još nijansu učtiviji.
-Naravno, ovo govorim izričito u ime Ljudi.
Jedna njena stara mentorka iz vremena kad je još bila pitomica u Redu imala je običaj reći da ton kojim čovek govori ume zauzeti fizičku formu, izraziti oblik i smisao njegovih reči mnogo bolje i transparentnije nego reči po sebi. Način na koji se većina ljudi obraćala pripadnicima vrste s desne, počasne strane njenog stola, uvek je imao u sebi nešto od naklona, čak i kad je reči izgovarala ohola glava koja se vrlo retko, ili možda i nikad, nikome ne klanja. Sestre Dana bile su toliko visoko u ljudskoj hijerarhiji da se, zapravo, nisu klanjale čak ni aristokratiji svog roda. Takav ton sestra Isolda ne bi upotrebila ni sa kim osim sa Starijim Narodom.
Da je očekivala reakciju - mada zapravo nije - ne bi je ni imala prilike dobiti, jer su se u tom trenutku velika dvokrilna vrata od sjajne hrastovine otvorila. U prostoriju je ušlo dvoje ljudi, od kojih je jedno bila mlada žena. Smešeći se, ona je zastala na pragu i rekla:
-Oprostite zbog čekanja. Želim vam dobro veče, lordovi i gospodo.
Dok je prilazila jedinom praznom mestu za stolom, onom nasuprot sestre Isolde, sve prisutne oči su je pratile.
Bez obzira na lakoću s kojom su o temi govorili sestra Isolda i zgodan mladi plemić, devojčin se izgled činio kao ozbiljan protivargument. Nije bilo nijedne podesnije reči kojom bi se dala opisati osim kao: premlada. Prost je razum govorio da mora biti barem u svojim kasnim dvadesetim jer čak ni Poštovana Meliana, usprkos svojoj čuvenoj ekscentričnosti, ne ume zaobići prirodan tok stvari ni požuriti elementarni period vremena potreban da smrtnik svlada određena znanja i veštine, ali oko se nije slagalo s tom pretpostavkom. Čak bi i vrlo pomnom posmatraču bilo teško toj ženi dati više godina od ranog devojaštva. Činila se sablažnjujuće neosetna na društvo visokog ranga u kojem se obrela, što se moglo pripisati i njenom neiskustvu koliko i urođenoj samosvesti - ili mnogo dubljem razumevanju problematike nego je logika nalagala. Taj ju je manir krasio na posebno upečatljiv način, jer je gola lepota u najvećem broju slučajeva nedovoljna da ostavi kompletan utisak. Možda bi bila manje lepa da nije bilo sasvim očigledno kako će sagovornika gledati u oči i da ne smatra kako je mesto za tim stolom gest neke velike udeljene milosti. Sigurnost u svoje misli, reči i dela je nešto čemu će Red naučiti svakoga s dovoljno pameti u glavi, ali postoji i urođena sigurnost, ono s čim se čovek rodi i što oseća u srži svojih kostiju.
Nekako je bilo sasvim jasno o čemu se radi kod Beate Nemeth.
Kosa joj je bila neobična, kao posvetlela od sunca do boje starog zlata po dubokim i tajnim riznicama, onako kako posvetli kosa beloputim ljidima kada se izlože suncu kojeg nema naročito mnogo u zemljama njihovog roda. Tom je dojmu doprinosila činjenica da je način na koji ju je uplela otkrivao nekoliko nijansi tamnije vlasi ispod. Bila je to vanredno lepa kosa, gusta, preko polovine leđa duga, uvijena i kovrčava, i bilo je jako teško odvratiti pogled s nje. Druga stvar za koju bi se čovek zakačio, svakako su bile devojčine oči, ne plave - kako bi bilo razložno očekivati - već čudne, zelene poput mlade trave ili nedozrele jabuke. Vrlo je malo zelenookih ljudi hodalo Commonwealthom ikada, bar kako su legende govorile, i bilo je potpuno nemoguće odrediti odakle ta žena dolazi. Mada su joj kosti bile nežne a prsti dugi kao kod volšebnice, imala je sočna usta s ovalnom udolinom na donjoj usni, poput prezrelog ploda, i svi prisutni muškarci ljudskog roda odmah su je zamislili s puno manje odeće na sebi.
Sestre u Redu bile su potpuno aseksualne, mada su znalci govorili da se to ne slaže najbolje s njihovim Učenjem i Dogmom, i od svega je najneverovatnija bila činjenica da je ta mlada žena imala bilo kakve veze s njima.
Poštovana Meliana je zaista radila čudne izbore.
Niko nije prestajao da gleda dok se žena smeštala za svoje mesto za stolom. Momak koji ju je pratio, i koji je ostao stajati za njenom stolicom, bio je još mlađi, verovatno tek navršivši dvadesetu godinu, zlatnoriđ i mačijih očiju u kojima su plivale zelene mrljice poput lokvanja. Jagodice su mu bile dečački pegave, a stajao je ohol poput mladog grabežlivca iz šume, u raskoraku, prekrstivši ruke. Nosio je uniformu Straže Reda, drevne garde koja je štitila sestrinske samostane od pamtiveka i u koju su, po običaju, odlazili mlađi plemićki sinovi. Bez i da je reč progovorio ili se na ma koji način odao, bilo je više nego izvesno da ga za mladu ženu u čijoj se pratnji nalazi vežu mnogo dublja osećanja nego su to nalagali njegova odora i mač za pasom.
Pre nego se obratila ijednom čoveku u prostoriji, pa čak i svojoj domaćici, sestri Isoldi, u čijem se samostanu obrela, žena je uputila pozdrav na drugu stranu.
-Neka bi zvezde sjale nad svim putevima Prvog Naroda, na Ovom, i Svetu Iza.
Bio je tradicionalni pozdrav Starijem Narodu, mada se ređe izgovarao kako treba i onako kako je to ona učinila, naklonivši zlatokosu glavu. Obzirom da joj je njena veza s Redom omogućavala da se retko kome klanja uopšte, bilo je sasvim očigledno da to radi od svoje lične volje. Pet glava uzvratiše njen plemenit gest, blago se naklonivši u odgovor. Ali ostaše ćutati, kao i do tog trena, mada se činilo da devojka to ne smatra ničim čudnim. Onda je najzad zaokružila pogledom po stolu, nasmešena.
Samo sam napravila pauzu s drugom (ovom) pričom (koja je vrlo stara, davni sam je pisala), dok mi se ona krčka, ovo je ovde nešto drugačije. Ljudi koji su čitali po pravilu ne vole, jer kažu da je prekomplivano. Tebi hvala u svakom slučaju, kao i uvek, što zalaziš u ove moje male kutke mašte