-Priznajem da je do otkrića došlo na neobičan način, što bi te u ovom trenutku trebalo zadovoljiti. Bojim se da imamo preče stvari da rešimo, mada su one, pošteno govoreći, u određenoj vezi s tvojoj dilemom. U pravu si, kao i svako drugi ko zna da nalazište postavlja pomalo neugodno pitanje teritorije i ovlašćenja.
Pogledala je čoveka u crnom.
-Ja nisam čovek od zakona i nisam vična ovakvoj vrsti govora. Da li sam se loše izrazila, gospodine savetniče?
Čovek joj reče:
-Pretpostavljam da niko nije ostao u neodumici.
Devojka klimne.
-Red je zakone oduvek visoko poštovao, i ne želi da učini bilo šta što bi i moglo dovesti u pitanje. Svesni smo problema do kojeg je došlo. Nažalost, okriće ruševina je previše važno da bi smo spram njega mogli ostati ravnodušni.
Oćutala je tren ili dva.
-Iskreno se nadam da če me lordovi razumeti, i oprostiti što na tom moram da insistiram.
Prvi put posle onog pozdrava spočetka, otvoreno se okrenula strani stola za kojom nisu sedeli Ljudi. Sestri Isoldi posta jasno da je to ujedno i prvo otvoreno pitanje koje je iko uputio Starijem Narodu još od početka sastanka.
U tome nije bilo mnogo čudnog, jer Prvi Narod ne govori olako i u vetar, barem ne s Ljudima, i neće reći ništa ukoliko to nije neophodno. U celoj ovoj priči, jedina stvar za čuđenje mogla se naći u samom prisustvu Prvih jednom sastanku koji se tiče isključivo ljudskog interesovanja i delanja. Ali situacija je bila složenija nego se na prvi pogled činilo. Ruševine koje su otkrivene - mada nesumnjivo nasleđe Čoveka - nalazile su se na granici onog dela Preživelih Zemalja koje je isključivo naseljavao Stariji Narod.
Zadnjih vekova, nijedan Čovek nije stavio nogu tako daleko.
Sad je tišina u prostoriji bila potpuna, i sve oči od roda sestre Isolde gledale na onu stranu stola za kojom su sedeli Prvi.
Bilo ih je petorica, sve muškarci, mada Stariji Narod nije pravio razlike u polu, i podjednako je poštovao svu svoju gospodu, bez obzira na rod koji su im bogovi udelili. Mada nikoga od njih nije ranije uživo srela, barem za jednog je znala po čuvenju, a pretpostavljala je i da su svi ostali visokog porekla u svojoj vrsti. Bilo je vrlo malo verovatno da bi Prvi poslali na sastanak s Ljudima nekog nižerodnog. Dva ili tri lica činila ju joj se iznenađujuće mlada, što je - opet - moglo značiti samo toliko da su mlađi od ostalih - godine koje Prvi broje van poimanja su Čoveka, i bilo je sasvim moguće da je svih pet lordova te večeri živelo od početka Razdoblja, ili čak i pre njega. Još od trenutka kad su se pojavili u samostanu, sestra Isolda je shvatila da ih je teško gledati. Vrlo se retko sretala s Prvima, i nije u tome imala iskustva s kojim bi se dalo pohvaliti. Možda je Beata Nemeth posedovala više od toga, obzirom da je živela u Severnim grofovijama a za Poštovanu se znalo da je tokom svog dugog života srela mnoge od Starog Naroda: verovatno više nego ijedan danas živi Čovek u Commonwealthu. Upitala se da li je to iskustvo bilo preimućstvo, da li je i Poštovanoj teško svaki put kad ih sretne.
Jer, to se nikako drugačije nije moglo nazvati, ne ako je čovek hteo da bude pošten prema sebi i bogovima.
Predanja su govorila da je Ljudima nekada bilo lakše da sreću Prve, da je Čovek prihvatao jaz koji ih je delio bolje i trpeljivije. U ta su vremena bogovi bili bliže Ljudima i njihov im je naum bio razumljiviji. Ali samo postojanje Velikog Rata nagoveštavalo je da, ako je u predanjima bilo istine, onda se ta istina ticala pradavne istorije, nečega danas previše daleko da bi to Čovek mogao razumeti. Ako su zadnji, skoriji vekovi Ljude poučili zlu zavisti, onda su ga isto tako poučili i zazoru i strahu. Zakon je iznašao da je jedini način koji će sprečiti novu kataklizmu, bio strah, i zato se Čovek već vekovima sklanja od lica Prvih, a ni oni nisu skloni Čoveku. Najtajnije Dogme Reda učile su sestru Isoldu da Zakon nije doneo nijedan od Dva Naroda, već da su ga na Svetove stavili bogovi sami nakon kataklizme. Ako su bogovi u svojoj mudrosti uzeli strah kao način i sankciju, ko je bila ona da to dovodi u pitanje?
Strah je držao Dva Naroda na distanci dovoljno velikoj da bi delili suživot na Ovome Svetu, a njihov je suživot bio jedini garant opstanka.
Oni pripadnici roda sestre Isolde koji su se dičili najtrezvenijim mozgovima govorili su da to ionako nije naročito važno. Od postanka univerzuma poznato je da je Ovaj Svet namenjen Čoveku, i da je Prvima samo kolevka i polazište. Stariji Narod već hiljadama godina odlazi na Zapad, svet koji su bogovi uredili po njihovoj sudbini i obliku, i svakim ga prolećem na ovim obalama sve manje preostaje. Doći će tren, kako se mislilo, kada ih neće preostati nijedan, i tajne, od Čoveka skrivene zemlje na severu zauvek će opusteti.
Sestra Isolda nije sebe ubrajala među najtrezvenije, i pri toj ju je pomisli uvek hvatala tuga.
Pogledala je čoveka u crnom.
-Ja nisam čovek od zakona i nisam vična ovakvoj vrsti govora. Da li sam se loše izrazila, gospodine savetniče?
Čovek joj reče:
-Pretpostavljam da niko nije ostao u neodumici.
Devojka klimne.
-Red je zakone oduvek visoko poštovao, i ne želi da učini bilo šta što bi i moglo dovesti u pitanje. Svesni smo problema do kojeg je došlo. Nažalost, okriće ruševina je previše važno da bi smo spram njega mogli ostati ravnodušni.
Oćutala je tren ili dva.
-Iskreno se nadam da če me lordovi razumeti, i oprostiti što na tom moram da insistiram.
Prvi put posle onog pozdrava spočetka, otvoreno se okrenula strani stola za kojom nisu sedeli Ljudi. Sestri Isoldi posta jasno da je to ujedno i prvo otvoreno pitanje koje je iko uputio Starijem Narodu još od početka sastanka.
U tome nije bilo mnogo čudnog, jer Prvi Narod ne govori olako i u vetar, barem ne s Ljudima, i neće reći ništa ukoliko to nije neophodno. U celoj ovoj priči, jedina stvar za čuđenje mogla se naći u samom prisustvu Prvih jednom sastanku koji se tiče isključivo ljudskog interesovanja i delanja. Ali situacija je bila složenija nego se na prvi pogled činilo. Ruševine koje su otkrivene - mada nesumnjivo nasleđe Čoveka - nalazile su se na granici onog dela Preživelih Zemalja koje je isključivo naseljavao Stariji Narod.
Zadnjih vekova, nijedan Čovek nije stavio nogu tako daleko.
Sad je tišina u prostoriji bila potpuna, i sve oči od roda sestre Isolde gledale na onu stranu stola za kojom su sedeli Prvi.
Bilo ih je petorica, sve muškarci, mada Stariji Narod nije pravio razlike u polu, i podjednako je poštovao svu svoju gospodu, bez obzira na rod koji su im bogovi udelili. Mada nikoga od njih nije ranije uživo srela, barem za jednog je znala po čuvenju, a pretpostavljala je i da su svi ostali visokog porekla u svojoj vrsti. Bilo je vrlo malo verovatno da bi Prvi poslali na sastanak s Ljudima nekog nižerodnog. Dva ili tri lica činila ju joj se iznenađujuće mlada, što je - opet - moglo značiti samo toliko da su mlađi od ostalih - godine koje Prvi broje van poimanja su Čoveka, i bilo je sasvim moguće da je svih pet lordova te večeri živelo od početka Razdoblja, ili čak i pre njega. Još od trenutka kad su se pojavili u samostanu, sestra Isolda je shvatila da ih je teško gledati. Vrlo se retko sretala s Prvima, i nije u tome imala iskustva s kojim bi se dalo pohvaliti. Možda je Beata Nemeth posedovala više od toga, obzirom da je živela u Severnim grofovijama a za Poštovanu se znalo da je tokom svog dugog života srela mnoge od Starog Naroda: verovatno više nego ijedan danas živi Čovek u Commonwealthu. Upitala se da li je to iskustvo bilo preimućstvo, da li je i Poštovanoj teško svaki put kad ih sretne.
Jer, to se nikako drugačije nije moglo nazvati, ne ako je čovek hteo da bude pošten prema sebi i bogovima.
Predanja su govorila da je Ljudima nekada bilo lakše da sreću Prve, da je Čovek prihvatao jaz koji ih je delio bolje i trpeljivije. U ta su vremena bogovi bili bliže Ljudima i njihov im je naum bio razumljiviji. Ali samo postojanje Velikog Rata nagoveštavalo je da, ako je u predanjima bilo istine, onda se ta istina ticala pradavne istorije, nečega danas previše daleko da bi to Čovek mogao razumeti. Ako su zadnji, skoriji vekovi Ljude poučili zlu zavisti, onda su ga isto tako poučili i zazoru i strahu. Zakon je iznašao da je jedini način koji će sprečiti novu kataklizmu, bio strah, i zato se Čovek već vekovima sklanja od lica Prvih, a ni oni nisu skloni Čoveku. Najtajnije Dogme Reda učile su sestru Isoldu da Zakon nije doneo nijedan od Dva Naroda, već da su ga na Svetove stavili bogovi sami nakon kataklizme. Ako su bogovi u svojoj mudrosti uzeli strah kao način i sankciju, ko je bila ona da to dovodi u pitanje?
Strah je držao Dva Naroda na distanci dovoljno velikoj da bi delili suživot na Ovome Svetu, a njihov je suživot bio jedini garant opstanka.
Oni pripadnici roda sestre Isolde koji su se dičili najtrezvenijim mozgovima govorili su da to ionako nije naročito važno. Od postanka univerzuma poznato je da je Ovaj Svet namenjen Čoveku, i da je Prvima samo kolevka i polazište. Stariji Narod već hiljadama godina odlazi na Zapad, svet koji su bogovi uredili po njihovoj sudbini i obliku, i svakim ga prolećem na ovim obalama sve manje preostaje. Doći će tren, kako se mislilo, kada ih neće preostati nijedan, i tajne, od Čoveka skrivene zemlje na severu zauvek će opusteti.
Sestra Isolda nije sebe ubrajala među najtrezvenije, i pri toj ju je pomisli uvek hvatala tuga.
