SREĆNA NOVA GODINA !
Početnik
- Poruka
- 48
Содома и Гомора на српски начин
субота, 08 август 2009 10:00
Пише: ДОНКО РАКОЧЕВИЋ
Није прошло ни мјесец дана од како се завршио Exit, кога би, умјесто фестивалом музике, требало звати фестивалом наркоманије (на коме се масовно испробавају све старе и нове врсте опојних дрога), а већ је почела Гуча, коју би, умјесто фестивалом трубе, требало назвати фестивалом алкохола. Или још боље: Exit – Содома, Гуча – Гомора!
Ево једног одломка из новинских извјештаја, да из прве руке видимо како то изгледа:
“… Ноћни живот у Гучи се захуктава. Како падне мрак, на драгачевским улицама је све више људи жељних провода и игре. Алкохол се точи у хектолитрима, измишљају се нови плесови и спортови, а после свега, они најмање толерантни на алкохол, спавају на улици користећи ивичњаке уместо јастука. Многи воде љубав на јавним мјестима или на оближњим ливадама, често са тек упознатим дјевојкама (нађе се ту и понека проститука, чак и црне боје коже).
- Ама, човече, видео сам двојицу Француза како се љубе. Па ј... ти, не бих ставио туђу пљескавицу у уста, а камоли туђи језик - тражио је посјетилац из Републике Српске домаћег новинара да му се изјада.
Домаће оркестре, међутим, не излуђује хомосексуализам, колико шкртост страних гостију који током ноћи „лове“ већ плаћене трубаче и око њих праве журку. Када музика престане, весели странци отплешу до наредног плаћеног плеханог састава и тако цијело вече, све док не падну у кому и преспавају на тротоару или коловозу. Полиција то засад толерише…”
И тако сваке године.
УЗ ЗВУКЕ НАТО ТРУБА
Ове године се, ипак, у Гучи отишло и корак даље (опет цитат из новина):
“Десет година после НАТО бомбардовања, на сабору трубача у Драгачеву највеће симпатије локалне, али и стране публике, у петак је побрао, својим дневним наступом, лимени оркестар америчких маринаца, стационираних у Напуљу. Трећег дана Гуче, изворна америчка музика одушевила је посјетиоце и разгалила срца разиграних љубитеља трубе испред Дома културе у Драгачеву.”
Шта рећи после овога, а не заплакати? На десетогодишњицу НАТО-бомбардовања, Срби играју и пјевају са НАТО војницима, над још свјежим хумкама 2000 страдалих цивила и преко 1000 војника страдалих од НАТО бомби! Ни у најцрњим сновима, колико јуче, а камоли док су над нама падале НАТО бомбе, нијесмо могли замислити овакав ђаволски пир на сред земље Србије…
На жалост, у медијима у Србији, па и у цјелокупној јавности, не говори се о овим аспектима фестивала у Гучи, већ се у први план ставља број гостију и зарада која ће се остварити. Срби као да су заборавили да су вазда били вјерни суштинском начелу племениташке етике Европљана (на жалост, најмање је данас има међу Европљанима) која учи да је корисно само оно што је часно и да је БИТИ неупоредиво важније од ИМАТИ. Одвајкада су Срби знали да су врлине једног човјека вредније од свих материјалних блага свијета. За разлику од западњачке јудеопротестанске цивилизације, гдје је главни порив привређивања акумулација капитала ради капитала, у српском и православном свијету највише су на цијени били духовни и душевни плодови економије, што побјеђују силе пролазности.
БИТИ ИЛИ ИМАТИ?
Дио предања о Немањићима каже: “Што бијаху Немањићи стари / цароваше па и преминуше / не трпају на гомиле благо / но градише с њиме задужбине.”
Милош Војиновић у “Женидби Душановој”: “Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.”
Можда је излишно истицати да нам одговор Милоша Воиновића пружа вјечни узор како ваља данас и увијек презирати и одбијати све тобоже добронамјерне и великодушне понуде трампи српске отаџбине и српских слобода за “благодети” уласка у “међународну заједницу”, приступање Европској Унији, НАТО-у и кредитним линијама међународног финансијских организација.
Како је добро уочио Масимо Фини у култној књизи о моралној пропасти савремене Европе (“Разум је био у криву”), модерни човјек, одбацивши традиционалне врлине, зарад обећаних материјалних блага, преживљава горе и баналније муке од Танталових, јер му и биједни циљеви стално измичу: “Технолошко друштво, оптеретило је индивуиде очекивањима које очигледно не може да испуни. То друштво производи предмете, али предмети су мртви и немоћни да човјеку пруже смисао његовог живота. Отуда потиче и осјећање егзистенцијалног пораза које данас гуши људе, а које је било непознато нашим прецима”.
ПОРАЗ СРПСКИХ ВРИЈЕДНОСТИ
На жалост, западна политика “штапа и шаргарепе” (притисака и пријетњи с једне стране, и обећања о помоћи сваке врсте, с друге стране) до сада се показала јачом од традиционалне српске тврдоглавости, чврсте везаности за понос и друге моралне вриједности које су нас красиле вјековима. Чак ми се чини да су западни агенти зачуђени како су брзо успјели да нам наметну идеале и моделе потрошачког друштва и либерал-капитализма, “мултикултуралног друштва” и западњачке “правне државе”.
До скора су се код нас људи сумњичили да су издајници или шпијуни уколико би били виђени у близини неког страног конзулата или амбасаде, а данас наши политичари (и у Србији и у Црној Гори) сматрају великим успјехом уколико их прими страни представник, а круном политичке каријере сматрају уколико се сретну са америчким амбасадором, и вјерују да ће им то донијети пуно више гласова на наредним изборима. Што је најгоре, то њихово вјеровање се последњих година показало оправданим, што значи да је већина грађана изгубила и ону последњу трунку поноса коју је наслиједила од својих славних предака, зарад безвизног режима и других “шаргарепа” којима нас Запад већ годинама мами, а никако да нам бар нешто од тога коначно баци у двориште. Како ли ћемо тек тада “махати репом”.
У ЗАГРЉАЈУ СТРАНИХ АМБАСАДОРА
Неки наши политичари су чак морали да промијене имена својих партија, да би их амбасадори НАТО-земаља уопште удостојили пријема. Најдаље су отишли лидери Српске народне странке који су, зарад таквих ствари, у други план потиснули српско име (спекулисало се и да су хтјели у потпуности да га укину, али да су се уплашили већег расцјепа у странци) и у сред велике народне побуне због проглашења независног Косова, отрчали код амбасадора земље која је највише допринијела тој независности.
Суштина НАТО бомбардовања управо је била да се скрши наш понос, толико неразумљив онима којима је сав идентитет у новчанику. Док су све остале балканске земље пале на звекет долара и марки, касније евра, пркос Срба и СРЈ на челу са Слободаном Милошевићем, био је трн у оку НАТО-сила.
“Потреба држава Запада да се Срби бомбардују, баце на кољена и науче памети, заправо осједочава бијес сличан оном који жртве неизлечивих болести, попут куге или сиде, осјећају спрам здравих, жудећи да их виде зараженим…” – писао је у јуну 1999. године у “Истоку” сада већ покојни Драгош Калајић.
Многи су мислили, на жалост међу њима и тако умни људи као што су Његово Високопреосвештенство митрополит Амфилохије и Његов Светост патријарх Павле, да је читав проблем у једном човјеку – Слободану Милошевићу, и да ће чим оно оде - све доћи на своје мјесто (патријарх Павле: “После одласка Милошевића, поново ће се успоставити српско-албанска слога”); вријеме их је демантовало и, што је најгоре, систем моралних вриједности је у сталном опадању, а ни материјална ситуација се не поправља – напротив, данас је Србија земља са скоро најскупљом храном у региону, а са платама је на зачељу. Нове вриједности (читај: одустајање од вишевјековног моралног кодекса) нијесу Србима, ето, донијеле ни бољи стандард.
НАЈВЕЋИ СРПСКИ ДУШМАНИН
Постоје душмани који јасно и гласно показују своје намјере, као што су у вријеме своје велике моћи били Турци, Аустро-Угари, Њемци, НАТО… али са свима њима смо излазили на крај, и не само што нијесмо скренули са Божјег пута, него смо се још више учвршћивали у православној вјери и националном осјећању. Али, постоји један душманин кога Срби нијесу препознали као таквог, јер је невидљив, јер се непримијетно интегрише у национално тикиво, а разорно дејство показује тек после извјесног времена. А то је САВРЕМЕНОСТ, МОДЕРНО ДРИШТВО, ПРОГРЕС, МОДЕРНО ДРУШТВО, РЕФОРМЕ, НОВО ДОБА, НОВА ЦРНА ГОРА, НОВА…
Залуд нас је епископ Николај учио да не постоји ништа ново под капом небеском, да не постоји старо и ново, напредно и назадно, модерно и традиционално, да постоји само истина и лаж. Истина је, како јој и име каже, увијек иста, а лаж се прилагођава тренутку, мијењајући облик и назив. Лаж је, дакле, увијек нова!
Лажне су све прогресивистичке антиномије, јер не постоји Ново и Старо, Напредно и Назадно, Модерно и Традиционално, Савремено и Превазиђено – постоји само Истина и Лаж, Добро и Зло. Јер, ако се Савремено и Напредно, најприје, испољавало као Просвећеност, затим као идеја комунизма, а у новије вријеме као “отворено друштво” и “демократија”, шта се да закључити о природи Савремености и Напретка. Ништа друго него да се, као и свака лаж, прилагођавају тренутку, мијењајући облик и назив.
Истина је само једна и ни за длаку се не мијења ма шта се око ње дешавало. Да још једном позовем у помоћ владику Николаја: “Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и свјетлост и разум и љубав. Истина је увијек иста. Дивна је то српска ријеч за истину: оно што је увијек исто – оно је истина!”
субота, 08 август 2009 10:00
Пише: ДОНКО РАКОЧЕВИЋ
Није прошло ни мјесец дана од како се завршио Exit, кога би, умјесто фестивалом музике, требало звати фестивалом наркоманије (на коме се масовно испробавају све старе и нове врсте опојних дрога), а већ је почела Гуча, коју би, умјесто фестивалом трубе, требало назвати фестивалом алкохола. Или још боље: Exit – Содома, Гуча – Гомора!
Ево једног одломка из новинских извјештаја, да из прве руке видимо како то изгледа:
“… Ноћни живот у Гучи се захуктава. Како падне мрак, на драгачевским улицама је све више људи жељних провода и игре. Алкохол се точи у хектолитрима, измишљају се нови плесови и спортови, а после свега, они најмање толерантни на алкохол, спавају на улици користећи ивичњаке уместо јастука. Многи воде љубав на јавним мјестима или на оближњим ливадама, често са тек упознатим дјевојкама (нађе се ту и понека проститука, чак и црне боје коже).
- Ама, човече, видео сам двојицу Француза како се љубе. Па ј... ти, не бих ставио туђу пљескавицу у уста, а камоли туђи језик - тражио је посјетилац из Републике Српске домаћег новинара да му се изјада.
Домаће оркестре, међутим, не излуђује хомосексуализам, колико шкртост страних гостију који током ноћи „лове“ већ плаћене трубаче и око њих праве журку. Када музика престане, весели странци отплешу до наредног плаћеног плеханог састава и тако цијело вече, све док не падну у кому и преспавају на тротоару или коловозу. Полиција то засад толерише…”
И тако сваке године.
УЗ ЗВУКЕ НАТО ТРУБА
Ове године се, ипак, у Гучи отишло и корак даље (опет цитат из новина):
“Десет година после НАТО бомбардовања, на сабору трубача у Драгачеву највеће симпатије локалне, али и стране публике, у петак је побрао, својим дневним наступом, лимени оркестар америчких маринаца, стационираних у Напуљу. Трећег дана Гуче, изворна америчка музика одушевила је посјетиоце и разгалила срца разиграних љубитеља трубе испред Дома културе у Драгачеву.”
Шта рећи после овога, а не заплакати? На десетогодишњицу НАТО-бомбардовања, Срби играју и пјевају са НАТО војницима, над још свјежим хумкама 2000 страдалих цивила и преко 1000 војника страдалих од НАТО бомби! Ни у најцрњим сновима, колико јуче, а камоли док су над нама падале НАТО бомбе, нијесмо могли замислити овакав ђаволски пир на сред земље Србије…
На жалост, у медијима у Србији, па и у цјелокупној јавности, не говори се о овим аспектима фестивала у Гучи, већ се у први план ставља број гостију и зарада која ће се остварити. Срби као да су заборавили да су вазда били вјерни суштинском начелу племениташке етике Европљана (на жалост, најмање је данас има међу Европљанима) која учи да је корисно само оно што је часно и да је БИТИ неупоредиво важније од ИМАТИ. Одвајкада су Срби знали да су врлине једног човјека вредније од свих материјалних блага свијета. За разлику од западњачке јудеопротестанске цивилизације, гдје је главни порив привређивања акумулација капитала ради капитала, у српском и православном свијету највише су на цијени били духовни и душевни плодови економије, што побјеђују силе пролазности.
БИТИ ИЛИ ИМАТИ?
Дио предања о Немањићима каже: “Што бијаху Немањићи стари / цароваше па и преминуше / не трпају на гомиле благо / но градише с њиме задужбине.”
Милош Војиновић у “Женидби Душановој”: “Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.”
Можда је излишно истицати да нам одговор Милоша Воиновића пружа вјечни узор како ваља данас и увијек презирати и одбијати све тобоже добронамјерне и великодушне понуде трампи српске отаџбине и српских слобода за “благодети” уласка у “међународну заједницу”, приступање Европској Унији, НАТО-у и кредитним линијама међународног финансијских организација.
Како је добро уочио Масимо Фини у култној књизи о моралној пропасти савремене Европе (“Разум је био у криву”), модерни човјек, одбацивши традиционалне врлине, зарад обећаних материјалних блага, преживљава горе и баналније муке од Танталових, јер му и биједни циљеви стално измичу: “Технолошко друштво, оптеретило је индивуиде очекивањима које очигледно не може да испуни. То друштво производи предмете, али предмети су мртви и немоћни да човјеку пруже смисао његовог живота. Отуда потиче и осјећање егзистенцијалног пораза које данас гуши људе, а које је било непознато нашим прецима”.
ПОРАЗ СРПСКИХ ВРИЈЕДНОСТИ
На жалост, западна политика “штапа и шаргарепе” (притисака и пријетњи с једне стране, и обећања о помоћи сваке врсте, с друге стране) до сада се показала јачом од традиционалне српске тврдоглавости, чврсте везаности за понос и друге моралне вриједности које су нас красиле вјековима. Чак ми се чини да су западни агенти зачуђени како су брзо успјели да нам наметну идеале и моделе потрошачког друштва и либерал-капитализма, “мултикултуралног друштва” и западњачке “правне државе”.
До скора су се код нас људи сумњичили да су издајници или шпијуни уколико би били виђени у близини неког страног конзулата или амбасаде, а данас наши политичари (и у Србији и у Црној Гори) сматрају великим успјехом уколико их прими страни представник, а круном политичке каријере сматрају уколико се сретну са америчким амбасадором, и вјерују да ће им то донијети пуно више гласова на наредним изборима. Што је најгоре, то њихово вјеровање се последњих година показало оправданим, што значи да је већина грађана изгубила и ону последњу трунку поноса коју је наслиједила од својих славних предака, зарад безвизног режима и других “шаргарепа” којима нас Запад већ годинама мами, а никако да нам бар нешто од тога коначно баци у двориште. Како ли ћемо тек тада “махати репом”.
У ЗАГРЉАЈУ СТРАНИХ АМБАСАДОРА
Неки наши политичари су чак морали да промијене имена својих партија, да би их амбасадори НАТО-земаља уопште удостојили пријема. Најдаље су отишли лидери Српске народне странке који су, зарад таквих ствари, у други план потиснули српско име (спекулисало се и да су хтјели у потпуности да га укину, али да су се уплашили већег расцјепа у странци) и у сред велике народне побуне због проглашења независног Косова, отрчали код амбасадора земље која је највише допринијела тој независности.
Суштина НАТО бомбардовања управо је била да се скрши наш понос, толико неразумљив онима којима је сав идентитет у новчанику. Док су све остале балканске земље пале на звекет долара и марки, касније евра, пркос Срба и СРЈ на челу са Слободаном Милошевићем, био је трн у оку НАТО-сила.
“Потреба држава Запада да се Срби бомбардују, баце на кољена и науче памети, заправо осједочава бијес сличан оном који жртве неизлечивих болести, попут куге или сиде, осјећају спрам здравих, жудећи да их виде зараженим…” – писао је у јуну 1999. године у “Истоку” сада већ покојни Драгош Калајић.
Многи су мислили, на жалост међу њима и тако умни људи као што су Његово Високопреосвештенство митрополит Амфилохије и Његов Светост патријарх Павле, да је читав проблем у једном човјеку – Слободану Милошевићу, и да ће чим оно оде - све доћи на своје мјесто (патријарх Павле: “После одласка Милошевића, поново ће се успоставити српско-албанска слога”); вријеме их је демантовало и, што је најгоре, систем моралних вриједности је у сталном опадању, а ни материјална ситуација се не поправља – напротив, данас је Србија земља са скоро најскупљом храном у региону, а са платама је на зачељу. Нове вриједности (читај: одустајање од вишевјековног моралног кодекса) нијесу Србима, ето, донијеле ни бољи стандард.
НАЈВЕЋИ СРПСКИ ДУШМАНИН
Постоје душмани који јасно и гласно показују своје намјере, као што су у вријеме своје велике моћи били Турци, Аустро-Угари, Њемци, НАТО… али са свима њима смо излазили на крај, и не само што нијесмо скренули са Божјег пута, него смо се још више учвршћивали у православној вјери и националном осјећању. Али, постоји један душманин кога Срби нијесу препознали као таквог, јер је невидљив, јер се непримијетно интегрише у национално тикиво, а разорно дејство показује тек после извјесног времена. А то је САВРЕМЕНОСТ, МОДЕРНО ДРИШТВО, ПРОГРЕС, МОДЕРНО ДРУШТВО, РЕФОРМЕ, НОВО ДОБА, НОВА ЦРНА ГОРА, НОВА…
Залуд нас је епископ Николај учио да не постоји ништа ново под капом небеском, да не постоји старо и ново, напредно и назадно, модерно и традиционално, да постоји само истина и лаж. Истина је, како јој и име каже, увијек иста, а лаж се прилагођава тренутку, мијењајући облик и назив. Лаж је, дакле, увијек нова!
Лажне су све прогресивистичке антиномије, јер не постоји Ново и Старо, Напредно и Назадно, Модерно и Традиционално, Савремено и Превазиђено – постоји само Истина и Лаж, Добро и Зло. Јер, ако се Савремено и Напредно, најприје, испољавало као Просвећеност, затим као идеја комунизма, а у новије вријеме као “отворено друштво” и “демократија”, шта се да закључити о природи Савремености и Напретка. Ништа друго него да се, као и свака лаж, прилагођавају тренутку, мијењајући облик и назив.
Истина је само једна и ни за длаку се не мијења ма шта се око ње дешавало. Да још једном позовем у помоћ владику Николаја: “Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и свјетлост и разум и љубав. Истина је увијек иста. Дивна је то српска ријеч за истину: оно што је увијек исто – оно је истина!”
Doduse, Guca mi je bljak, tu se slazemo, ali ovo ostalo je stvarno... nemam reci... 
