Изабрати добар део...

Интересанто је колико ми сами себи својим личним недоследностима правимо проблеме и лоше расположење! Бог не мења Свој однос, нити људи који стоје у Њему (част изузецима!), али осетљиви духови су пребрзи на сумње, смутње, злу машту… Зар злоба треба да добије првенство у односу на стварност? Или, још горе, да постане сама стварност само зато што је неко поверовао у свој избор?
Љуте се, не мирују, бунтују, цепидлаче, и подвајају се (чак и хришћани), а Бог и даље остаје исти у односу према њима. Ми не умемо једноставно да узмемо оно што нам се даје бесплатно – пуноћу живота. Огорчавамо се без разлога и пропуштамо добре таласе Небеског Океана. Као да су нам други криви што ми не можемо да савладамо себе. Заправо, то и јесте болест свих его-манијака: не желе да буду вољени. Или још горе, желе али на неки посесиван начин. Зато и остају у брижним страховима јер немају љубави, не напајају се са другачијег напона који није од овога света али је у овоме свету – Цркве. Застој тада постане једина солуција промашеног постојања а изговор за врлине постане грех другог.
Међутим, можда је највећи трагизам личности друга крајност – усавршавање себе изван окриља Бога и Литургије у неком апстрактном, сентименталном или интелектуалном домену. Такав избор не може сакрити озлојеђеност која ће наступити пре или касније као последицу отуђења – самообезличавања – од Бога и људи. Зато нас ништа не може повредити колико наш умишљај то може пожелети без померања (покајања) своје апатије (лажне сигурности у пропадљиве стварности).
Помак се проналази у превазилажењу свих датости кроз Богочовека Христа, а не у роптању на раскрсници између добра и зла што ствари не постоје другачије. Слобода нам је и дата да бисмо делали – да би било другачије…

 

[Magdalina]

Ovaj tekst je jako dobro napisan. I čak sa vrlo iskrene težnje i žalosti zbog ljudske promenljivosti i nepostojanosti u dobru. Dubokomisleno i osećajno. I nadasve tačno posebno kada se posmatra čovek kao palo biće koje samo u Bogu može pronaći punotu svoga postojanja i smisla.
Ima samo jedna premisa koja bi se mogla dodati svemu ovome: treba napraviti veliku razliku između onoga što čini čovekovu nepostojanost iz koje izniču svađe, podele, smutnje, zlo i što je posledica njegove pale prirode i zlog nauma i sa druge strane imperativa koji je čoveku dat u pogledu očivanja vere bez koje je on izgubljen i otkinut od izvora blagodati i živonosnih Svetih Tajni koje ga oblagodaćuju i vremenom obožuju. Kada čovek kao inače grešno biće posegne u razmirice, pa čak i rat, da li na duhovnom ili kako je to bilo u starini fizičkom planu radi očuvanja vere, onda ova vrsta podele i svađe, ne samo da dobija smisao i potvrdu od Boga, nego se naziva i svetom dužnošću svakog krštenog da veru ispravnu čuva kao "zenicu svoga oka".
"Dobar deo" , kako je ovde u temi naslovljeno i kako je u tekstu prikazan, zaista jeste najbolji deo, imati punotu života u Hristu i punotu blagodati u miru i molitvi, ali ne smemo zaboraviti one podvižnike Pravoslavlja koji su zarad Hrista bili odbacivani i čak mučeni, u zavadi sa svima, radi istinskog dobra, a to je očuvanje Istinske vere i Crkve. Kao takvi nalazili su se i sveti Nikolaj mirlikijski, i sveti Marko Efeski, Fotije carigradski i mnogi drugi. Njihovo podvajanje i čak u slučaju svetoga Nikolaja i fiziči obračun sa krivoverjem nije bio od čovekove pale prirode i plod zle mašte i volje: bio je to podvig branjenja vere zbog koga ih je sam Gospod višestruko nagradio i pokazao pred celim svetom kao svoje ispovednike.

 

[Aphex Twin]

Slazem se.

 

[Magdalina]

Drago mi je!