Iznova negde tu... U beskraju nabacanih reči... U besmislu trajanja... U prolaznosti trenutka... Tu sam ja, tu je svet, odmakla doba, odsanjane čežnje, zaboravljena htenja i izgubljeni sati... Tu sam negde... U rečima koje odzvanjaju u daljini... U tom dalekom ehu koje me doziva. Da krenem. Ne znam kud. Ni odakle. Ni zašto. Pitanja. Dosadna pitanja. I misli... Poznate misli... Sunce koji izlazi... Mrak koji baca... I taj svet... Taj dosadni svet... I život koji glumim...
Da li me čuju daleke reke? Neznana ušća? Mora, talasi? Da li je to zaborav koji me doziva da stanem? Odakle dolazi Sunce? Kuda li lete ovi leptiri? Zašto ovo plavo nebo želi da me proguta? Zašto je taj beskraj toliko strašan? Zašto sam ovde? Zašto glumim? U ovoj ulozi, u ovoj predstavi, u ovom teatru? Zašto ponavljam stvari koje su već rečene? Zašto govorim ono što bi neko drugi jednom rekao? Zašto je sve već kazano?
Nemoć. Nemoć koju pretačem kroz svoje snove. Nemoć koju skrivam pod velom prolaznosti. Od tokova reka... Od nerođenih duga... Udara vetra... Trave koja se povija... Cveta koji se uspinje pred nežnim zracima daljine... Crvenila ruža... Tubrobne jeseni... Od svega toga, od sebe, od svoje slabosti. I čekam. Čekam, jer znam da će prolaznost i mene obaviti svojim velom. Čekam jer se i sam bojim večnosti. Čekam zbog strasti, zbog ptica, zbog danas, zbog juče... Zbog zvezda na tamnom nebu, zbog svetiljki razustih pustim ulicama besmisla... Čekam jer sam ovde već prošao. Jer sam svugde već bio. Jer nigde niste nisam stremio. Jer i dalje ništa ne razumem. Jer ništa neću shvatiti. Jer je sve samo predstava...
Glumim. Glume svi. Nesvesni svoje glume. Besmisla, prolaznosti... Trajanja. Ta ista scena, iste zavese, isti ljudi drugačijih imena... Isti aplauz, ista teskoba... I uteha... U rečima... Poznatim, praznim rečima... Već mnogo puta izgovorenim. Mnogo puta zaboravljenim. Rečima koje spuštaju i uzdižu. Rečima koje glumim... Životu koji glumim...
Da li me čuju daleke reke? Neznana ušća? Mora, talasi? Da li je to zaborav koji me doziva da stanem? Odakle dolazi Sunce? Kuda li lete ovi leptiri? Zašto ovo plavo nebo želi da me proguta? Zašto je taj beskraj toliko strašan? Zašto sam ovde? Zašto glumim? U ovoj ulozi, u ovoj predstavi, u ovom teatru? Zašto ponavljam stvari koje su već rečene? Zašto govorim ono što bi neko drugi jednom rekao? Zašto je sve već kazano?
Nemoć. Nemoć koju pretačem kroz svoje snove. Nemoć koju skrivam pod velom prolaznosti. Od tokova reka... Od nerođenih duga... Udara vetra... Trave koja se povija... Cveta koji se uspinje pred nežnim zracima daljine... Crvenila ruža... Tubrobne jeseni... Od svega toga, od sebe, od svoje slabosti. I čekam. Čekam, jer znam da će prolaznost i mene obaviti svojim velom. Čekam jer se i sam bojim večnosti. Čekam zbog strasti, zbog ptica, zbog danas, zbog juče... Zbog zvezda na tamnom nebu, zbog svetiljki razustih pustim ulicama besmisla... Čekam jer sam ovde već prošao. Jer sam svugde već bio. Jer nigde niste nisam stremio. Jer i dalje ništa ne razumem. Jer ništa neću shvatiti. Jer je sve samo predstava...
Glumim. Glume svi. Nesvesni svoje glume. Besmisla, prolaznosti... Trajanja. Ta ista scena, iste zavese, isti ljudi drugačijih imena... Isti aplauz, ista teskoba... I uteha... U rečima... Poznatim, praznim rečima... Već mnogo puta izgovorenim. Mnogo puta zaboravljenim. Rečima koje spuštaju i uzdižu. Rečima koje glumim... Životu koji glumim...
