Dok sam ja kuhala ručak, čorbu od jagoda i majčine dušice, baka je postavljala otrov za mrave, a Ivica je već bio vani - 11 sati je prošlo, vreme za prvu proveru fasade.
Pre nego što objasnim zašto je fasadu uopće trebalo proveravati, želim reći da sve ono što se priča o našoj baki nije istina. Ona nije veštica, kako pričaju u selu. Istina, ona nije naša prava baka, ali nas je primila u kuću kad su nam roditelji poginuli u Stogodišnjem ratu, koji bi nagodinu mogao prerasti u sto i jednogodišnji!
I nije nas, baka naša, zarobila i tovila kako bi nas pojela, to su gluposti: ovde hrane ima u izobilju, premda, otkako su počele ove vrućine nije nam lako... Zato i treba proveravati fasadu svaki sat, počevši od podneva. Vrućine su naime takve da se čokoladna glazura počela topiti. Preko noći se ponovno stvrdne, ali strepimo šta će biti dalje. Našem poljskom klozetu od marcipana juče se urušio krov. Ivica i ja jedva smo ga obnovili i to ne marcipanom - jer nije mu sezona - nego najobičnijom melasom! Strašno...
Predveče, došli su ljudi iz sela. Prepala sam se jer nikada nisu navratili u ovolikom broju. Istupio je selonačelnik Borat:
“Danas se usled rastapanja urušio moj treći ambar, onaj u koji skladištim pravi brazilski kakao. Ovo mora prestati, ove vrućine će nas glave stajati. A zna se ko je krivac – ova veštica!“, reče, pa pokaže na našu baku.
Rulja odmah krene prema njoj. Baka, sva smetena, pobegne u kuću. Ivica i ja stali smo na vrata, ali nismo mogli zadržati te zlikovce. Ušli su u kuću: čoko-mlekar Sanel, Jorgovanka (seoska uzgajivačica lešnjaka za armiranu čokoladu), kao i Gera, čoko-opekar, stisnuli su našu baku u ugao sobe i zatražili uže da je vežu, da je odvedu u selo, pred Veliki seoski sud.
Ostali seljani držali su Ivicu i mene da ne bi pritekli u pomoć baki. Otimali smo se, ali stisak mnogih ruku bio je prejak.
"Što hoćete od naše bake!", povikala sam.
"Marice", rekao je selonačelnik Borat, "Ona nije vaša baka. Ona vas je, istina, uzela na skrb kad su vas roditelji napustili..."
"Nisu nas napustili! Oni su poginuli u Stogodišnjem ratu!"
"Dobro, poginuli su u Stogodišnjem ratu, ali ovo nije vaša prava baka: ona je veštica! Juče ju je kravar Kovinjalo video na rubu Crne šume, kako razgovara sa vazduhom. S đavolom je razgovarala, naravno, samo što ga mi ne možemo videti! I tako ona već nedeljama čara, šuruje i magiju crnu još crnjom čini kako bi vrućine potrajale što duže. Ivice, ti si barem razuman i već na granici punoljetnosti, pa mi reci: je li normalno da bude ovako vruće?"
"Baka nije veštica!", povikao je Ivica.
"A otkud onda vrućine? I nije samo kod nas. Glasnici javljaju da je u celom okrugu ista stvar: ovo je pravo globalno zatopljenje!"
Umesto da odgovori, Ivica se napne i oslobodi stiska. Skoči brzo do čoko-mlekara Sanela koji je baki upravo zavrtao ruku; obori ga jednim udarcem i gurne na kaljevu peć koja je resila zapadni ugao bakine kuće. Sanel se trgne opečen, pa izjuri van urlajući. Ostali seljani utihnuli su u čudu.
"Vi niste normalni!", poviče konačno selonačelnik, "Zar ložite peć po ovakvoj vrućini!"
"Baka je zimogrižljiva, pa...", rekla sam.
Seljani poćutaše još malo pa, svejednako ćuteći, napuste bakinu kuću i celi naš slatki posed.
"Neće se vratiti bako", rekao je Ivica nešto kasnije dok se baka na otomanu oporavljala od pretrpljenog šoka.
"Shvatili su da ja nisam veštica", rekla je baka.
"Ne, baš suprotno: ranije su mislili da zapravo nisi veštica, ali su tražili nekoga na kome će se iskaliti i strahove svoje primiriti. A sada su pak uvereni da jesi veštica, pa su se stvarno prepali! Konačno neka korist od tvoje zimogrižljivosti."
"Ali ja nisam veštica!"
"Znamo da nisi, bako", rekla sam i namignula Ivici, "Zato i jest tako da se čokolada ovde kod nas topi deset puta sporije nego u selu!"
"Ne pričaj previše", rekla je baka: "Ja nisam veštica, stvarno nisam!"
"Ma znamo...", povikali smo, ali baku je sada već bilo teško razuveriti, primiriti.
Sada, kad se setim svega toga, čini mi se da se baš od tog trenutka bakin odnos prema Ivici i meni počeo naglo menjati.
