systemofadown
Iskusan
- Poruka
- 6.070
Iz dnevnika jednog radikala
Objavljeno: Uto, 29. 07. 2008. 15:10
NAPRED U PROŠLOST
Napred u prošlost
E-novine vam donose pismeni rad koji je osvojio prvu nagradu na literarnom konkursu za mlade radikale „Kako zamišljam svoj grad za 10 godina“, u organizaciji Otadžbinske uprave užasa i strave
Piše: Tomislav Marković
PHOTO: Dragan Kujundžić
Krenem juče malo do grada. Čekam tramvaj sat, čekam dva. Ništa, mrka kapa. Izgleda da su nam oni EU zločinci opet uveli embargo na uvoz sena i kukuruza, a gladni konji nemaju snage da vuku tramvaje. Lepo sam ja pričao da izdajničku bagru ne treba istrebljivati i proterivati iz grada. Mogli smo da ih iskoristimo kao tegleću marvu u GSP-u, umesto što mučimo jadne životinje. Usput uvedemo i rikše, pa učvrstimo naše dobrosusedske odnose sa prijateljskom Indijom, i Krišna da nas vidi! Izdajnici bi na kraju ionako skapali od napora, sve su to vajni intelektualci, slabašni naočarci, koji ne dižu ništa teže od kašikare. Ali šta vredi kad Otadžbinska uprava nema razumevanja za moje ideje. Kažu da sam previše racionalan. Šta ću, uvek sam bio crna ovca.
Krenem lagano Bulevarom Ratka Mladića, pa skrenem u Aveniju Radovana Karadžića, poklonim se bisti velikog narodnog vođe koju je vajao Momo Kapor. Moram priznati da Kaporov rad mnogo vernije predstavlja monumentalnu Radovanovu veličinu od one male biste koja je nekad, u davna dosmanlijska vremena krasila izlog knjižare na Trgu Koste Čavoškog (bivši Trg Nikole Pašića). Ne znam kako je gradska sekretarka za kulturu Lidija Vukićević nagovorila Kapora da pređe na vajarstvo pod stare dane. Priča se da je naša Viki dala Momi nepristojnu, dekoltiranu ponudu koju švalereskni umetnik nije mogao da odbije. Priča se i da zvanična verzija herojske Momine smrti, po kojoj je stari majstor umro od ljepote nad najnovijim remek delom vojvode Šešelja Kako sam se najebao majke Haškom tribunalu: ******* u zdrav mozak u 69 pravoslavnih poza, uopšte nije tačna. Apokrifna varijanta, koja ide od uva do uva, veli da je Momi stalo junačko srce usled preteranog pričešćivanja vijagrom, dok je treći put obavljao patriotsku in-out dužnost u Lidijinoj postelji, inspirisan Mladićevom ikonom obešenom iznad kreveta, ikonom koju je sam slikao tehnikom jajčane tempere, strogo se pridržavajući homoerotskog vizantijskog kanona. Mučenik, umetnost mu došla glave.
Splavovi puni k'o oko. Iz Nebeske Srbije trešti Baja Mali Knindža, u Omarskoj se sluša Ceca Mala ******, u Ocilu lumpuju uz Riblju čorbu. Patriotski karasevdah obuzeo i staro i mlado. Meni toplo oko srca, to je Srbija za koju se moj ćale borio u jedinici za belu tehniku i druge specijalne operacije. Ispred Omarske Aleksandar Vučić i Andreja Mladenović zagrljeni pevaju najnoviji hit grupe Čuvari logora - „Nož, žica, Srebrenica, drma mi se kabanica“. E, sad sam stvarno siguran da je Beograd pao u prave ruke
Pogledam malo bolje bistu i ne mogu da verujem. Nasred prkosne Radovanove ćube razlio se ptičji izmet. Kakve su to ptice koje imaju srca da zaseravaju jednog od najvećih srpskih junaka? To je sigurno zlodelo nekih kukavica i rugalica iz belog sveta ili domaćih plaćenica, ne bi poštena srpska ptica nikada počinila ovakvu blasfemiju! Dignem pogled ka blistavom srpskom nebu i ugledam par neidentifikovanih letećih objekata u vidu lasta kako sumnjivo kruže nad bistom. Izvadim iz futrole ćaletovog tetejca, koji je sa njim obišao sva ratišta, pažljivo nanišanim. Pam, pade jedna, pam, pam, pade i druga. Dođoh glave zločinačkom udruženju dok si rek'o keks. Još mi je ruka sigurna, još nisam izgubio osećaj, dobro je. Šteta samo što nema nikakvog rata na vidiku.
Zadovoljan dobrim delom koje sam učinio, produžim strojevim korakom do Keja oslobođenja Srebrenice. Splavovi puni k'o oko. Iz Nebeske Srbije trešti Baja Mali Knindža, u Omarskoj se sluša Ceca Mala ******, u Ocilu lumpuju uz Riblju čorbu. Patriotski karasevdah obuzeo i staro i mlado. Meni toplo oko srca, to je Srbija za koju se moj ćale borio u jedinici za belu tehniku i druge specijalne operacije. Ispred Omarske Aleksandar Vučić i Andreja Mladenović zagrljeni pevaju najnoviji hit grupe Čuvari logora - „Nož, žica, Srebrenica, drma mi se kabanica“. E, sad sam stvarno siguran da je Beograd pao u prave ruke. Postojim malo, poslušam zvuke umilne poput srpske trube što se s Kosova čuje, pa krenem dalje, preko šetališta Hladnjače do Ulice Batajničke grobnice, pređem most kapetana Dragana, presečem kroz Legijin pasaž, pa stignem do Šljivančaninovog sokačeta. Razgledam malo izloge, uđem u Kokardu – nemaju moj broj četničke šubare. U radnji gužva, ljudi se stisli kao zrna u naru, kao Šiptari u masovnoj grobnici. Nije ni čudo, u toku je velika akcija – sniženje 50 % za sve mušterije koje dokažu da su čistokrvni Srbi. Na ulazu medicinska sestra uzima potrošaču krv iz prsta, stavlja uzorak u Srbometar - mašinu za merenje etničke čistoće u krvi (izum naših slavnih naučnika Vasilija Krestića i Mihaila Markovića), a potom dozvoljava ulaz srećnicima sa pozitivnim nalazom. Dok se probijam kroz masu, nehotice prisluškujem prepirku dvojice mališana pored police sa malim kamama, bajonetima i sličnim dečjim igračkama. Jedan kaže:
Dovedem ti miša da te popiša,
Dovedem ti Indijanca da ti dupe glanca
Dovedem ti popa da te zakopa
A drugi mu uzvraća:
Dovedem ti Ratka da ti strelja tatka
Dovedem ti Mladića da ostaneš bez glavića
Dovedem ti Radovana da te gurne u jamu govana
Dovedem ti Karadžića da te udavi ko ptića
Dovedem ti Ulemeka da te proguta reka
Dovedem ti Legiju da te vodi na doživotnu robiju
Ali ne da se ni prvi klinja:
Dovedem ti Noga da vidiš svog boga
Dovedem ti Branu da ti sipa so na ranu
Dovedem ti Dobricu da ti romanima mlatara po licu
Dovedem ti Matiju da ti o glavu polomi ćuskiju
Dovedem ti Toholja da te obradi iznutra i spolja
Dovedem ti Vučelu da te mlatne po čelu
Dovedem ti Vulina da ti pod nokte zabode dva klina
Dovedem ti Nikitu da te nabije na kitu
Dovedem ti Velju da te smesti u bolničku postelju
Dovedem ti Amfilohija da ti iščupa par bronhija
Dovedem ti Koštunicu da u tebe zasadi smrti klicu
A onda opet uleće drugi mališan, kao u nekakvom hip hop dvoboju:
Dovedem ti Jovanović Natašu da ti od mozga napravi kašu
Dovedem ti Pop Lazić Gordanu da te utepa u rođenom stanu
Dovedem ti Tabaković Jorgovanku da te taba na proplanku
Dovedem ti Vjericu Radetu da od tebe napravi legitimnu metu
Dovedem ti Mirčić Milorada da ti ****** tragično nastrada
Dovedem ti Vučić Acu da ti labelom unakazi facu
Dovedem ti Aleksandra Simića da na tebi ispolji suštinu svog bića
Dovedem ti Samardžić Slobodana da dopadneš ljutih rana
Dovedem ti Milanović Dragoljuba da ti izbije tri-četiri zuba
Dovedem ti Delić Božidara da ti bajonetom krajnike prodžara
Dovedem ti Dragana Todorovića da od tebe napravi nikogovića
Dovedem ti Bokan Dragoslava da ti sa ramena odleti glava
Dovedem ti Tomu da te baci u komu...
Nekako se dokopam ulaznih vrata, a duša mi ispunjena ponosom. Zemlja koja ima ovakvu mladost ne treba da brine za svoju budućnost. A susedne države, bogami, neka se pričuvaju! Deco, deco, ljubim vam sisu koja vas je srpskim mlekom napojila! Krenem dalje u razgledanje izloga. U Crvenoj beretki kupim najnoviji model maskirne šajkače, koji je kreirala Klepsidora Crnica, glavom i bradom. Jeste da čizma glavu čuva, ali ne mogu na glavi stalno da nosim šlem. Provučem se pored Arkan kafea, pređem Dućinu, stignem do Trga Velike Srbije i ugledam dobro znani prizor koji mi uvek razgali dušu. Vojvoda Šešelj ponosno jaše ono konjče što ga je u davna vremena jahao neki knez, evroslinavac. Vojina stamena figura dominira spomenikom, zarđalom kašikom pokazuje put daleke, ali srpskom srcu bliske ruske provincije, a pogled mu se gubi negde u dalekoj budućnosti kada će celu planetu nastanjivati samo Srbi i eventualno poneki baćuška. Iz slatkog sanjarenja me prene toptanje vojničkih cokula. Odred Vučićjugenda, sa Mladenom Obradovićem iz Obraza na čelu, defiluje trgom u svom uobičajenom dnevnom egzerciru. Mladi, zgodni, snažni, u novim uniformama smeđe boje, svi marširaju kao jedan, pevajući stihove anonimnog narodnog pesnika u besprekornom ritmu: „Na šiptarsku glavu mušku/ greh bi bio dići pušku,/ nožem ide mnogo bolje,/ jer se stoka nožem kolje“. Eh, valjda ćemo uskoro svi ovako marširati, pod punom ratnom opremom, put Kosova i Metohije, da konačno konačnim rešenjem oslobodimo svetu srpsku zemlju iz kandži krvožednih agarjanskih nekrsta. Što reče gradski šef agitpropa Slobodan Antonić u nastupu vizionarstva: jednog dana, jednog dana... Ili, kako veli premudri Koštunica u saopštenju br. 23564/b pod nazivom Srpski kategorički imperativ: „Živi kao da ćeš svakog dana krenuti u boj na Kosovo, i jednog ćeš dana biti u pravu!“
Sačekam da jugendovci zamaknu u Čiča Dražinu, prekrstim se u znak poštovanja prema vojvodi, pa preko Zvekijevog platoa prošetam do Grobarlije. Prođem Tri šubare, Kod dva bela orla i Trojeručicu, uđem u Pahomijevu klet, drmnem na eks jednu manastirku marke Filaret, ugasim je čašom osveštanog evharistijskog vina Suva drenovina, pa produžim svojim putem. Uputim se Ulicom haških mnogostradalnika do Nedićeve bašte, da se nadišem svežeg vazduha i odmorim oči na zelenilu Ljotićevih omorika.
I tu mi se, dragi dnevniče, gubi svaki trag.
Poslednja izmena:
