-
- Popularno:
- Srđan Valjarević - stihovi, pesme...
- Šta znači biti arogantan?
- INVAZIJA NA VENECUELU JE SPREMNA, KREĆU...
- Две Србије или два различита света!
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
- Šta znači biti bahat?
- Ljubav prema nekom ko nas nikada nije...
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
- Vojska je uz studente!
- Uf...teško mi reći...
Ivo Andrić
- Začetnik teme Chan Shaolin Si
- Datum pokretanja
- Poruka
- 131.166
Pravi pakao to su sivi predeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu, bez nade na neko razumno rešenje ili spasonosnu promenu.
Znakovi pored puta
Znakovi pored puta
Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vishe nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepshe zivi nego i lakshe i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, oshtroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, josh gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvishe skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono teshko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se neshto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vishe prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..."
Andrić-Znakovi pored puta
Andrić-Znakovi pored puta
- Poruka
- 131.166
Čitajući (ili gledajući) kako neki vernici mrze i progone one koji ne veruju, pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. To su često revnosni i nečovečni fanatici. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vernici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom.
Znakovi pored puta
Znakovi pored puta
- Poruka
- 95.554
Burna noć
Noć ide.
Biju mračna krila lednim valom
Tamno nebo i bila planina.
Noć ide. I s njom divska djeca vjetri.
Daljina huči.
Huk daljina nalazi ove noći
Čudan odjek u duši.
Huk daljina to je šapat mrtvih,
Glas ljubavi koje se nisu javile,
Glas sreća koje su uvele u pupoljku.
Huk daljina je istorija velikih misli
(O jadni ljudi) koje su nicale o osvitima
Šetale nebom ne poznav zenita
I zalazile naglo u ruju rodjene krvi
Ko tužna sunca.
Huk daljina je pozdrav daleki
Dragih lica, s kojim nas uvijek želje vežu
A sudbina dijeli.
Huk daljina je glasan odjek
Najtiših dušinih razgovora,
Buran izraz carskih snova,
Koji su nicali, plamtili, gasli,
Ko stepni ognji,
A ljudsko oko ih vidjelo nije.
Huk daljina je glas harmonije.
Koju na zemlji zalud tražimo,
Koja se samo olujne noći
Duši javlja u liku slutnje.
Huk daljina je čudna nagovijest
I plamen dašak božijeg daha,
Šum nevidljivog svijeta, govor
Nejasnih noćnih obećanja.
Huk daljina je skrovit poljubac
Tvrde zemlje i visokog neba,
Glas izmirenja kosmičkih sila.
Huk daljina je crno pletivo,
Mrak zagonetke dušinih dubina:
Života i smrti.
Huk daljina je (duboko u noć)
Pitanje koje se gubi i zamire
U dnu dušinih svodova,
Bolno, bolno pitanje.
Noć ide.
Biju mračna krila lednim valom
Tamno nebo i bila planina.
Noć ide. I s njom divska djeca vjetri.
Daljina huči.
Huk daljina nalazi ove noći
Čudan odjek u duši.
Huk daljina to je šapat mrtvih,
Glas ljubavi koje se nisu javile,
Glas sreća koje su uvele u pupoljku.
Huk daljina je istorija velikih misli
(O jadni ljudi) koje su nicale o osvitima
Šetale nebom ne poznav zenita
I zalazile naglo u ruju rodjene krvi
Ko tužna sunca.
Huk daljina je pozdrav daleki
Dragih lica, s kojim nas uvijek želje vežu
A sudbina dijeli.
Huk daljina je glasan odjek
Najtiših dušinih razgovora,
Buran izraz carskih snova,
Koji su nicali, plamtili, gasli,
Ko stepni ognji,
A ljudsko oko ih vidjelo nije.
Huk daljina je glas harmonije.
Koju na zemlji zalud tražimo,
Koja se samo olujne noći
Duši javlja u liku slutnje.
Huk daljina je čudna nagovijest
I plamen dašak božijeg daha,
Šum nevidljivog svijeta, govor
Nejasnih noćnih obećanja.
Huk daljina je skrovit poljubac
Tvrde zemlje i visokog neba,
Glas izmirenja kosmičkih sila.
Huk daljina je crno pletivo,
Mrak zagonetke dušinih dubina:
Života i smrti.
Huk daljina je (duboko u noć)
Pitanje koje se gubi i zamire
U dnu dušinih svodova,
Bolno, bolno pitanje.
- Poruka
- 95.554
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.
Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.
Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.
- Poruka
- 131.166
Činjenica. Šta je to? Krajnji domet našeg vida, granica našeg ljudskog shvatanja i razumevanja. I ništa drugo. To što nazivamo činjenicom, to je samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga, kojom želimo da utvrdimo i ograničimo stvarnost i trajnost našeg postojanja.
Znakovi pored puta
Znakovi pored puta
- Poruka
- 95.554
- Poruka
- 131.166
- Poruka
- 394.850
PANORAMA
Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne više niklenim groševima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i dokazuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu gubio.
Ivo Andrić
Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne više niklenim groševima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i dokazuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu gubio.
Ivo Andrić
Wuka
Veoma poznat
- Poruka
- 11.925
Кад изађе на улице факир-фукара
Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас
Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас
Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.
Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.
У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.
Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.
Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.
Wuka
Veoma poznat
- Poruka
- 11.925
Иво Андрић није добио Нобелову награду за роман На Дрини ћуприја
Иво Андрић са другим нобеловцима у Стокхолму 26. октобра 1961.
Иво Андрић са другим нобеловцима у Стокхолму 26. октобра 1961.
Kада је Нобелов комитет 1961. године Андрићу доделио Нобелову награду за књижевност,
то није била награда за једно књижевно дело већ „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Одн. Андрић је награду добио за читав књижевни опус и допринс књижевности.
У образложењу Нобеловог комитета помињу се и друга његова дела, после романа На Дрини ћуприја, а то су Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија.
Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању.
Мало је познато и да је Андрић новчану награду од милион долара, добијену освајањем Нобелове награде, у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
- Poruka
- 95.554
- Poruka
- 131.166
Svoju pobedu, u trenutku trijumfa, čovek može osetiti samo posredno, nepotpuno, jer je još vreo od napora koji mu je za to bio potreban, i jer još drhti kao strelica koja je pogodila cilj; ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi.
Naprotiv, svoj gubitak, slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe, da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta, i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu, bez gordosti kao i bez žaljenja.
Znakovi pored puta
Naprotiv, svoj gubitak, slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i odvojeno od sebe, da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta, i da primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu, bez gordosti kao i bez žaljenja.
Znakovi pored puta
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti.
Ivo Andrić
ASKA I VUK
Ivo Andrić
ASKA I VUK
- Poruka
- 131.166
Bežanje
Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.
Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči
Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.
Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči
- Poruka
- 131.166
PROVALIJE LJUDSKE DUŠE ISPRED ISTORIJSKIH KULISA
Svetska slava Iva Andrića, jedinog pisca iz Jugoslavije koji je dobio Nobelovu nagradu, zasniva se na tri velika romana.
Najpoznatiji je epska pripovest Na Drini Ćuprija o istorijskim prilikama u bosanskom gradiću Višegradu, od osmanskog srednjeg veka do prve polovine 20. veka.
U Travničkoj hronici Andrić opisuje 18. vek u bosanskom Travniku. U Gospođici Andrić u studiji karaktera daje uvid u život Sarajeva i Beograda na kraju 19, do tridesetih godina 20. veka.
Ko je bio čovek koji je lično poznavao Gavrila Principa, koga je u Berlinu, kao diplomatu, primao Adolf Hitler, a kao dobitnika Nobelove nagrade Maršal Tito, i kome je Jugoslavija davala najviše socijalističke državne počasti?
Jedan odgovor na ovo pitanje daje Mihael Martens, u pažljivo istraženoj i uzbudljivoj biografiji U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život, koju je u avgustu 2019. objavila bečka izdavačka kuća Zsolani. Mihael Martens, rođen 1973. u Hamburgu, u Nemačkoj je poznat kao iskusni korespondent Frankfurter algemajne cajtungaza Jugoistočnu Evropu i Tursku.
U dugogodišnjem istraživačkom radu u arhivama, kao i iz razgovora sa savremenicima i naučnicima, prikupio je veliku količinu građe za svoju knjigu. Bogatstvo detalja, zajedno sa Martensovim poznavanjem regiona, u njegovim istorijskim i političkim prelamanjima i sa svojim dopadljivim stilom pisanja, čine ovu biografiju opčinjavajućim štivom.
Martensova knjiga je živopisni istorijski opis Andrićevog života. Posebno interesantan je deo u kome Andrića 1941. srećemo kao ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.
Dok se 1941. međunarodni odnosi pogoršavaju, Martensovi opisi postaju sve detaljniji, na kraju opisuje gotovo iz sata u sat, kako je Andrić sa jedne strane pokušava kao ambasador da zaštiti svoju zemlju od najgoreg, a sa druge strane da sačuva svoj lični integritet.
Iako na kraju neće izbeći hvalospeve naci-režimu, Andrić neće voditi neuspele pregovore. Ta okolnost će mu kasnije, posle pobede Titovih partizana nad fašistima, pomoći da izbegne javni prezir.
Na ovom mestu, Martensu na izvanredan način uspeva, kao i na mnogim drugim stanicama o Andrićevom životnom putu, da predstavi svetske istorijske događaje i da poveže sa njegovim protagonistima, njihovim profesionalnim razvojem i literarnim dostignućima.
Ipak, Martens ne nalazi pravi ključ do ličnosti Iva Andrića. U Andrićevim romanima pronalazimo umetnika, pažljivog posmatrača koji dokazuje veliko znanje o ljudima i stavlja rascepljenost i provalije ljudske duše u sudbinskim situacijama ispred istorijskih kulisa.
Ipak, kao ličnost Andrić je bio zatvorenog karaktera. Svoja tri najvažnija romana napisana su u jednoj vrsti unutrašnjeg azila od društva i ratnih okolnosti u Beogradu tokom Drugog svetskog rata.
Martens, međutim, tu ne uspeva da pronađe ključ ka Andrićevoj ličnosti. Kontradiktornosti u ličnom dnevniku i svedočanstvima o diplomatskoj karijeri u fašističkom Berlinu, Martens objašnjava tako što deli Andrićevu ličnost na dve polovine: Andrića po danu i Andrića po noći. Ovo ne deluje ubedljivo. Na posletku i Martens konstatuje: Andrića je teško objasniti. Upravo diplomatska odmerenost i intelektualna rezervisanost bile su osnovne crte Andrićeve ličnosti.
U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život malo je pretenciozan naslov za biografiju. Dok je svet bio u požaru, Andrić je stanovao povučeno u Beogradu i za radnim stolom pisao svoje romane, čije je objavljivanje u tom trenutku bilo neizvesno i koje mu je kasnije donelo svetsku slavu. Andrić nije postao veliki Evropljanin, on je bio i ostao Jugosloven, kao katolik Hrvat, porastao u bosanskom delu zemlje, u Višegradu i Sarajevu, a kao i Srbin po izboru u jugoslovenskom glavnom gradu Beogradu.
Andrićeva vera u ideju zajedništva južnoslovenskih naroda, kako u mlađem dobu sa pokretom Mlada Bosna, tako i u kraljevini Jugoslaviji i na posletku u autoritarnom socijalizmu Maršala Tita, jeste vredna pomena i sa pravom je autor kritički ispituje.
Npr, navodi se kako se Nobelovac na poziv zalaže za ljudska prava u Južnoj Africi i Vijetnamu, ali ćuti na odgovarajuće pozive iz svoje jugoslovenske domovine. Autor sa pravom navodi kako su Andrićeva dela, na pogrešan i zlonameran način instrumentalizovana u periodu raspada Jugoslavije 1990-ih, kao municija za eksploziju Jugoslavije.
Ipak Martens ne želi da prizna Andrićevu konstantnu povezanost sa jugoslovenskom idejom. Umesto toga ga predstavlja za pravovernog Evropljanina.
On pri tome zaključuje iz svoje perspektive i dolazi do različitih ocena u odnosu na Andrića i njegovo vreme. Tako autor kritikuje svog protagonistu kad govori o njegovom predlaganju Josipa Broza Tita za Nobelovu nagrade za mir, koga Martens karakteriše kao masovnog ubicu Tita.
Autor kritikuje i osuđuje. “Titovi ljudi ne ubijaju zbog rase već zbog klase”. Istina je da su Titovi partizani posebno u poslednjim mesecima ratnog bezumlja 1945. ubili hiljade nevinih. Nakon razlaza sa Staljinom 1948. od straha od kontrarevolucije, Tito je na hiljade zatvorio na Golom otoku. Ipak je više nego upitno da li su takva izjednačavanja sa fašističkim zločinima – ubedljiva.
Martens se konstantno trudi da uspostavi kontakt Andrića i Ernsta Jingera, pisca proizašlog iz čelične oluje Prvog svetskog rata, predvodnika i kritičara nacionalsocijalizma.
Andrić i Jinger su se zaista sreli 1940, ali je dalje pokušaje susreta koje je inicirao Jinger ignorisao Andrić. Na kraju, Mihael Martens, politički gledano, kvalifikuje Andrića kao naplavinu i – na poslednjoj stranici svoje biografije – pored mnogih drugih, kao oportunistu.
Kako god, sa ovom višeslojnom biografijom Iva Andrića, Martensu ipak uspeva da oživi dinamičan deo istorije ovog regiona i probudi radoznalost nemačke publike za ovdašnja društva, ljude, njihovu istoriju i priče.
Maks Brendle
Autor je direktor regionalne kancelarije fondacije Friedrich Ebert za Srbiju i Crnu Goru
Svetska slava Iva Andrića, jedinog pisca iz Jugoslavije koji je dobio Nobelovu nagradu, zasniva se na tri velika romana.
Najpoznatiji je epska pripovest Na Drini Ćuprija o istorijskim prilikama u bosanskom gradiću Višegradu, od osmanskog srednjeg veka do prve polovine 20. veka.
U Travničkoj hronici Andrić opisuje 18. vek u bosanskom Travniku. U Gospođici Andrić u studiji karaktera daje uvid u život Sarajeva i Beograda na kraju 19, do tridesetih godina 20. veka.
Ko je bio čovek koji je lično poznavao Gavrila Principa, koga je u Berlinu, kao diplomatu, primao Adolf Hitler, a kao dobitnika Nobelove nagrade Maršal Tito, i kome je Jugoslavija davala najviše socijalističke državne počasti?
Jedan odgovor na ovo pitanje daje Mihael Martens, u pažljivo istraženoj i uzbudljivoj biografiji U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život, koju je u avgustu 2019. objavila bečka izdavačka kuća Zsolani. Mihael Martens, rođen 1973. u Hamburgu, u Nemačkoj je poznat kao iskusni korespondent Frankfurter algemajne cajtungaza Jugoistočnu Evropu i Tursku.
U dugogodišnjem istraživačkom radu u arhivama, kao i iz razgovora sa savremenicima i naučnicima, prikupio je veliku količinu građe za svoju knjigu. Bogatstvo detalja, zajedno sa Martensovim poznavanjem regiona, u njegovim istorijskim i političkim prelamanjima i sa svojim dopadljivim stilom pisanja, čine ovu biografiju opčinjavajućim štivom.
Martensova knjiga je živopisni istorijski opis Andrićevog života. Posebno interesantan je deo u kome Andrića 1941. srećemo kao ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.
Dok se 1941. međunarodni odnosi pogoršavaju, Martensovi opisi postaju sve detaljniji, na kraju opisuje gotovo iz sata u sat, kako je Andrić sa jedne strane pokušava kao ambasador da zaštiti svoju zemlju od najgoreg, a sa druge strane da sačuva svoj lični integritet.
Iako na kraju neće izbeći hvalospeve naci-režimu, Andrić neće voditi neuspele pregovore. Ta okolnost će mu kasnije, posle pobede Titovih partizana nad fašistima, pomoći da izbegne javni prezir.
Na ovom mestu, Martensu na izvanredan način uspeva, kao i na mnogim drugim stanicama o Andrićevom životnom putu, da predstavi svetske istorijske događaje i da poveže sa njegovim protagonistima, njihovim profesionalnim razvojem i literarnim dostignućima.
Ipak, Martens ne nalazi pravi ključ do ličnosti Iva Andrića. U Andrićevim romanima pronalazimo umetnika, pažljivog posmatrača koji dokazuje veliko znanje o ljudima i stavlja rascepljenost i provalije ljudske duše u sudbinskim situacijama ispred istorijskih kulisa.
Ipak, kao ličnost Andrić je bio zatvorenog karaktera. Svoja tri najvažnija romana napisana su u jednoj vrsti unutrašnjeg azila od društva i ratnih okolnosti u Beogradu tokom Drugog svetskog rata.
Martens, međutim, tu ne uspeva da pronađe ključ ka Andrićevoj ličnosti. Kontradiktornosti u ličnom dnevniku i svedočanstvima o diplomatskoj karijeri u fašističkom Berlinu, Martens objašnjava tako što deli Andrićevu ličnost na dve polovine: Andrića po danu i Andrića po noći. Ovo ne deluje ubedljivo. Na posletku i Martens konstatuje: Andrića je teško objasniti. Upravo diplomatska odmerenost i intelektualna rezervisanost bile su osnovne crte Andrićeve ličnosti.
U požaru svetova. Ivo Andrić: Evropski život malo je pretenciozan naslov za biografiju. Dok je svet bio u požaru, Andrić je stanovao povučeno u Beogradu i za radnim stolom pisao svoje romane, čije je objavljivanje u tom trenutku bilo neizvesno i koje mu je kasnije donelo svetsku slavu. Andrić nije postao veliki Evropljanin, on je bio i ostao Jugosloven, kao katolik Hrvat, porastao u bosanskom delu zemlje, u Višegradu i Sarajevu, a kao i Srbin po izboru u jugoslovenskom glavnom gradu Beogradu.
Andrićeva vera u ideju zajedništva južnoslovenskih naroda, kako u mlađem dobu sa pokretom Mlada Bosna, tako i u kraljevini Jugoslaviji i na posletku u autoritarnom socijalizmu Maršala Tita, jeste vredna pomena i sa pravom je autor kritički ispituje.
Npr, navodi se kako se Nobelovac na poziv zalaže za ljudska prava u Južnoj Africi i Vijetnamu, ali ćuti na odgovarajuće pozive iz svoje jugoslovenske domovine. Autor sa pravom navodi kako su Andrićeva dela, na pogrešan i zlonameran način instrumentalizovana u periodu raspada Jugoslavije 1990-ih, kao municija za eksploziju Jugoslavije.
Ipak Martens ne želi da prizna Andrićevu konstantnu povezanost sa jugoslovenskom idejom. Umesto toga ga predstavlja za pravovernog Evropljanina.
On pri tome zaključuje iz svoje perspektive i dolazi do različitih ocena u odnosu na Andrića i njegovo vreme. Tako autor kritikuje svog protagonistu kad govori o njegovom predlaganju Josipa Broza Tita za Nobelovu nagrade za mir, koga Martens karakteriše kao masovnog ubicu Tita.
Autor kritikuje i osuđuje. “Titovi ljudi ne ubijaju zbog rase već zbog klase”. Istina je da su Titovi partizani posebno u poslednjim mesecima ratnog bezumlja 1945. ubili hiljade nevinih. Nakon razlaza sa Staljinom 1948. od straha od kontrarevolucije, Tito je na hiljade zatvorio na Golom otoku. Ipak je više nego upitno da li su takva izjednačavanja sa fašističkim zločinima – ubedljiva.
Martens se konstantno trudi da uspostavi kontakt Andrića i Ernsta Jingera, pisca proizašlog iz čelične oluje Prvog svetskog rata, predvodnika i kritičara nacionalsocijalizma.
Andrić i Jinger su se zaista sreli 1940, ali je dalje pokušaje susreta koje je inicirao Jinger ignorisao Andrić. Na kraju, Mihael Martens, politički gledano, kvalifikuje Andrića kao naplavinu i – na poslednjoj stranici svoje biografije – pored mnogih drugih, kao oportunistu.
Kako god, sa ovom višeslojnom biografijom Iva Andrića, Martensu ipak uspeva da oživi dinamičan deo istorije ovog regiona i probudi radoznalost nemačke publike za ovdašnja društva, ljude, njihovu istoriju i priče.
Maks Brendle
Autor je direktor regionalne kancelarije fondacije Friedrich Ebert za Srbiju i Crnu Goru
- Poruka
- 131.166
EX PONTO I NEMIRI – ANDRIĆEVA LIRSKA POTRAGA
ExPonto (Zagreb, 1918) i Nemiri (Zagreb, 1920) prve su dvije Andrićeve samostalne knjige iako u literaturi o Andrićevu stvaralaštvu o Nemirima jedva da ima cjelovita teksta za razliku od Ex Ponta o kojem se ipak pisalo dosta i s brojnih pozicija. Sagledane s plana autorova opusa, zaključak su njegove prve stvaralačke faze koja bi se mogla imenovati lirskom. Otpočela je prvim objavljenim tekstom 1911. godine u sarajevskoj »Bosanskoj vili« (pjesma u prozi V sumrak), da bi do 1914. obuhvatila dvanaest pjesama i da bi s obzirom na njih, što je sigurno kuriozum u književnom životu, skrenula pažnju na mladog autora. Dugo se među prosječno upućenim vjerovalo da je Andrić vrlo brzo prestao s pisanjem lirskih tekstova, ali on će i nakon 1920. pisati i objavljivati pjesničke tekstove u stihu i prozi, doduše, sve rjeđe, jer će se u cijelosti okrenuti narativnim oblicima: pripovijeci, eseju, putopisu i romanu.
Dijelove i prve i druge knjige objavljivao je i prije njihova integralna pojavljivanja na stranicama Književnog juga, književnog časopisa kojemu je bio jedan od urednika i jedan od najagilnijih književnih kritičara a koji je izlazio u Zagrebu tokom 1918. i 1919. godine te u beogradskoj Misli. Tip lirska govora karakterističan za prvu stvaralačku fazu pronalazit će se i u njegovoj kasnijoj novelistici, pogotovo u periodu nakon pedesetih godina prošlog stoljeća kada objavljuje zbirku kraćih proza Staze. Lica. Predeli (1956) i na određeni način »priziva« iskustvo prvog stvaralačkog perioda.
»Traženje« dijaloga, ali sada s pozicije autorskog opusa, ponovno će se otvoriti posthumnim objavljivanjem Znakom pored puta (petcikličnom kompozicijom pripovjednih i lirskih zapisa, proznih fragmenata, meditativnih minijatura itd.), jer će ova knjiga na mnogim razinama korespondirati s prvim dvjema Andrićevim knjigama.
Obje knjige dočekane su u književnoj kritici (D. Prohaska, M. Janković, M. Crnjanski i dr.) i osobito čitalačkoj publici s naglašenim odobravanjem.
Opći ton i pristup odredit će u značajnoj mjeri predgovor Ex Pontu Nike Bartulovića Razgovor s dušom, ali i izvanknjiževni, izvantekstni razlozi i motivi. Više ih je: već uočeni književni kritičar Književnog juga koji je svojim kritikama htio utjecati na književni život, njegova životna sudbina (Hrvat iz Bosne jugoslavenske orijentacije, zatvaranje, suđenje i interniranje u bosansku provinciju gdje živi u svojevrsnom kućnom pritvoru na početku i dobrim dijelom 1. svjetskog rata), ali i osobnost kojom je plijenio (fizička krhkost i trajna bolećivost, naglašena emocionalnost i introvertiranost, zamjetljiva obrazovanost, uglađenost itd.). Od općeg mišljenja razlikuju se procjene i ocjene A. B. Šimića (Lirski feljtonizam) i Gustava Krkleca (Cveće mastionice) te Milana Bogdanovića (Ivo Andrić: Put Alije Đerzeleza). Šimić na tragu već izgrađenih ekspresionističkih pogleda i nedvosmislenog lučenja poezije od proze odbija Ex Ponto na temelju aporije što ju je Andrićev tekst kontinuirano produbljivao: kako, u kom rodovskom i žanrovskom ključu uopće čitati Ex Ponto kad se već sam tekst opire i ne da »podvesti« bilo u tradiciju proznog bilo u tradiciju pjesničkog iskustva? Šimić, naravno, smatra da se ne dade iščitati ni u tradiciji lirskog (pjesničkog) govora niti u tradiciji proznog. To je za njega dovoljnim razlogom da knjigu naprosto odbije ne propitujući konzekvence svoga sagledavanja. Slično misli i Gustav Krklec.
Milan V. Bogdanović pak, sagledavajući ih iz konteksta stilističkog i kompozicijskog (Ex Ponto i Nemiri su fragmentarizirane strukture) i iako ne odriče određene vrijednosti Ex Pontu i Nemirima, ipak ističe da je za autora velika opasnost što se koncentrirao na kratke oblike, jer da bi inzistiranjem na takvu pisanju mogao stvaralački vrlo brzo da se iscrpi i zašuti. Andrić kao autor pak sam u odnosu na svoje rane tekstove bio je vrlo određen; nikada nije dozvoljavao da se oni preštampavaju pa čak ni u sklopu Sabranih djela (1958, IIV, 1963, IX; 1976, IXVI), izdanja na kojima je lično surađivao. Valja ipak spomenuti da je Ex Ponto vrlo brzo bio preveden na češki (1919), a za autorova života i na talijanski (1961) i makedonski (1967), da ne spominjemo izdanja pojedinačnih pripovjednih zapisa (u originalu ili u prijevodu). Koji su razlozi učvršćivali autora u odluci da ne preštampava Ex Ponto i Nemire teško je pouzdano utvrditi, ali se književna kritika i interpretatori Andrićeva opusa manje više slažu u mišljenju da je »zreli« i afirmirani Andrič smatrao da te prve dvije knjige nisu na razini onih njegovih ostvarenja po kojima je doživio opće uvažavanje i da ga ne mogu reprezentirati po mjeri te reputacije. (To će Andrić na određeni način sam izreći još davno ranije i donekle proširiti vlastiti sklop odbijanja »krijući« se za opći, nad osobni interes u pismu upućenom M. Markoviću, a u vezi s namjerom francuskog izdavača da objavi već dovršeni prijevod Ex Ponta 1938. godine; »Ali mi izgleda nezgodno i pogrešno dati ga (Ex Ponto, o. D. M.) stranoj publici kao primjer naše suvremene književnosti i kao sliku moga književnog stvaranja.« Isto će tom prilikom ponoviti, samo drugačije intonirano, i u pismu predsjedniku Slavističkog instituta u Parizu Andre Mazonu; »Bilo bi možda predugačko da vam nabrajam sve opšte ili lične razloge koji mi ne dopuštaju da odobrim prevod ove knjige, osobito kao reprezentativnog djela naše literature i mog književnog rada.«
Da je Andrić bio nesiguran u vrijednost svojih ranih (lirskih) tekstova pa ih zato nije ponovno objavljivao, neovisno o interesu čitalaca, kritika je dodatno argumentirala i činjenicom što Andrić nije dozvoljavao da se štampaju ni njegove pjesme koje je također pisao tokom cijela stvaralačkog vijeka. Da te tekstove ipak nije »otpisao« za sva vremena kao »porod od tmine«, dokazuje njegova zaostavština – u posebnoj fascikli čuvao je sve svoje pjesničke tekstove, objavljene i neobjavljene, fascikli pod naslovom Svi moji stihovi i pesme u prozu. Isto tako, prema tvrđenju dugogodišnje suradnice Vere Stojić, redigirao je i Ex Ponto i Nemire i svoju poeziju nezadovoljan brojnim pogreškama nastalim pri objavljivanju tekstova, možda s namjerom da za života ipak zanemareni dio svoga opusa jednom objavi. Ex Ponto, Nemiri i cjelokupna poezija, objavljeni su posthumno kao XI knjiga Sabranih djela 1976. godine. Par mjeseci prije toga kao reprint izdanje objavljena je njegova lirika pod naslovom Šta sanjam i šta mi se događa 1975.
Budući će interpretatori Andrićeva opusa nerazmjer u vrijednosti između tekstova iz prve stvaralačke faze i kasnijih tekstova, a time i vlastitu interpretacijsku nelagodu, razrješavati ili izbjegavanjem ili ovlašnim prelaskom preko njih ili eventualno upućivanjem na neke zapise i povezujući ih s kasnijim ostvarenjima: Ex Ponto i Nemiri odmjeravaju se o općeuvaženu i općepriznatu izuzetnu vrijednost autorovih pripovijedaka i romana (Miloš I. Bandić, B. Milanović, R. Minde, F. Grčević, P. Džadžić, S. Leovac i brojni drugi) te predstavljaju završetak prve stvaralačke faze u kojoj je autor iscrpio svoj lirskomeditativni govor. Sumarno bi se moglo zaključiti da zatvorenost I svojevrsna ograđenost prve stvaralačke faze u odnosu na kasniji dio opusa nije drugo za njegove interpretatore do slijepi rukavac značajnog prozaiste. Međutim, iz interpretativnog se obzora ispuštalo da je Andrić iskustvo pisanja 19111920. iskorištavao u svom kasnijem radu, a u ponečem jedva da se uopće i udaljio pa iz te tragalačke faze otkrivamo i ono što će se tek kasnije snažno razviti.
Andrić je otpočeo svoju stvaralačku avanturu pjesmom u prozi i pjesmom u stihovima, u književnom periodu u kojem se poezija utekla, bar što se tiče primarnog konteksta, visoko formaliziranim simbolističkim i impresionističkim poetikama, i kao takva bila zagovarana i podržavana od vrhunskih književnoznanstvenih autoriteta. Dovoljno je samo prisjetiti se Antologije novije srpske lirike (MH, Zagreb, 1911) Bogdana Popovića i njezina predgovora u kojemu se dosljedno zastupa larpurlartistička poetička ideja. Mladi Andrić, neovisno o dominirajućoj simbolističkoimpresionističkoj paradigmi razdoblja, organizira svoje pjesme ne pridržavajući ih se (»U meni se buni istina i mrsko mi je to stiliziranje života duše, ta ljubav za red i to nasilno traženje simetričnosti.« reći će lirskoreflektivni ja u Ex Pontu), što svjedoči o njegovoj ranoj stvaralačkoj samosvijesti: njegov stih je već slobodni stih bez rime ili s nepravilnom rimom i s naglašenom težnjom ka prozaizaciji ritmomelodijske structure pjesme (Jadni nemir. U: Hrvatska mlada lirika. Zagreb, 1914) te uvođenjem slika koje bi da »konstituiraju« izvan- jezičnu zbilju do razine anegdotalne ispovjednosti. U ovom kontekstu od interesa je spomenuti da Andrić tokom 1912. godine objavljuje u Bosanskoj vili svoje prijevode slovenskih pjesnika od kojih su neki nezaobilazni slovenski modernisti (Vida Jeraj, Anton Medved, Murn Aleksandrov, Oton Župančič, Vladimir Levstik) i dvije pjesme Walta Whitmana, da prevodi Augusta Strindberga, da piše o Heineovoj poeziji, Antunu Gustavu Matošu, Antonu Aškercu i I. Despotu. Dok je na planu razdoblja moderne njegov slobodni stih prepoznat kao »obećavajući« pjesnički glas, već će u razdoblju bučne ekspresionističke paradigme izgubiti na svojoj začudnosti. I objavljene i neobjavljene pjesme nastale u toku i neposredno nakon 1. svjetskog rata otkrivaju koliko je Andrić »tražio« svoj pjesnički jezik. Zato sva ona istraživanja koja idu za tim da simplificirano tumače Andrićevo početno traganje svodeći ga isključivo na jednu literarnu tradiciju neminovno iznevjeravaju širinu Andrićeva recepcijskog iskustva. Upravo u cjelini toga iskustva i u tom kontekstu treba sagledavati i prve dvije autorove knjige. Andrić će u nekoliko navrata napominjati da je prisvojio lirskoispovjedni govor u duhu mlade književne generacije modernista pred 1. svjetski rat i jasno se odredio prema takvom načinu pisanja kao mladalačkoj žurbi i ignoranciji prema ozbiljnom književnom radu. U romanu Gospođica o toj će temi s pozicije autorskog ja reći: »To je bio omiljen oblik pesničkog izražavanja u tom vremenu kad je sve previralo od smelih zamisli i nabujalih osećanja a niko nije imao vremena, znanja i strpljenja da im traži pravi i trajni izraz.«
Ex ponto (izravna intertekstna pozicija: Ovidijeve Epistulae ex Ponto, ali bez ikakvog snažnijeg poveznog motiva s poznatim rimskim pjesnikom i njegovim poznatim epistulama, osim progonstva/kazne) je knjiga pjesama u prozi, lirskih proza, ispovjednomolitvenih zapisa, kratkih priča i lirskomeditativnih zapisa. Podijeljena je u tri nenaslovljena poglavlja (ciklusa): prvi ima 26, drugi 25, treći 88 zapisa (fragmenta); sa završnim Epilogom, dakle, 140 zapisa. Zapisi su međusobno odvojeni naglašenim bjelinama i jedino je posljednji (Epilog) naslovljen.
ExPonto (Zagreb, 1918) i Nemiri (Zagreb, 1920) prve su dvije Andrićeve samostalne knjige iako u literaturi o Andrićevu stvaralaštvu o Nemirima jedva da ima cjelovita teksta za razliku od Ex Ponta o kojem se ipak pisalo dosta i s brojnih pozicija. Sagledane s plana autorova opusa, zaključak su njegove prve stvaralačke faze koja bi se mogla imenovati lirskom. Otpočela je prvim objavljenim tekstom 1911. godine u sarajevskoj »Bosanskoj vili« (pjesma u prozi V sumrak), da bi do 1914. obuhvatila dvanaest pjesama i da bi s obzirom na njih, što je sigurno kuriozum u književnom životu, skrenula pažnju na mladog autora. Dugo se među prosječno upućenim vjerovalo da je Andrić vrlo brzo prestao s pisanjem lirskih tekstova, ali on će i nakon 1920. pisati i objavljivati pjesničke tekstove u stihu i prozi, doduše, sve rjeđe, jer će se u cijelosti okrenuti narativnim oblicima: pripovijeci, eseju, putopisu i romanu.
Dijelove i prve i druge knjige objavljivao je i prije njihova integralna pojavljivanja na stranicama Književnog juga, književnog časopisa kojemu je bio jedan od urednika i jedan od najagilnijih književnih kritičara a koji je izlazio u Zagrebu tokom 1918. i 1919. godine te u beogradskoj Misli. Tip lirska govora karakterističan za prvu stvaralačku fazu pronalazit će se i u njegovoj kasnijoj novelistici, pogotovo u periodu nakon pedesetih godina prošlog stoljeća kada objavljuje zbirku kraćih proza Staze. Lica. Predeli (1956) i na određeni način »priziva« iskustvo prvog stvaralačkog perioda.
»Traženje« dijaloga, ali sada s pozicije autorskog opusa, ponovno će se otvoriti posthumnim objavljivanjem Znakom pored puta (petcikličnom kompozicijom pripovjednih i lirskih zapisa, proznih fragmenata, meditativnih minijatura itd.), jer će ova knjiga na mnogim razinama korespondirati s prvim dvjema Andrićevim knjigama.
Obje knjige dočekane su u književnoj kritici (D. Prohaska, M. Janković, M. Crnjanski i dr.) i osobito čitalačkoj publici s naglašenim odobravanjem.
Opći ton i pristup odredit će u značajnoj mjeri predgovor Ex Pontu Nike Bartulovića Razgovor s dušom, ali i izvanknjiževni, izvantekstni razlozi i motivi. Više ih je: već uočeni književni kritičar Književnog juga koji je svojim kritikama htio utjecati na književni život, njegova životna sudbina (Hrvat iz Bosne jugoslavenske orijentacije, zatvaranje, suđenje i interniranje u bosansku provinciju gdje živi u svojevrsnom kućnom pritvoru na početku i dobrim dijelom 1. svjetskog rata), ali i osobnost kojom je plijenio (fizička krhkost i trajna bolećivost, naglašena emocionalnost i introvertiranost, zamjetljiva obrazovanost, uglađenost itd.). Od općeg mišljenja razlikuju se procjene i ocjene A. B. Šimića (Lirski feljtonizam) i Gustava Krkleca (Cveće mastionice) te Milana Bogdanovića (Ivo Andrić: Put Alije Đerzeleza). Šimić na tragu već izgrađenih ekspresionističkih pogleda i nedvosmislenog lučenja poezije od proze odbija Ex Ponto na temelju aporije što ju je Andrićev tekst kontinuirano produbljivao: kako, u kom rodovskom i žanrovskom ključu uopće čitati Ex Ponto kad se već sam tekst opire i ne da »podvesti« bilo u tradiciju proznog bilo u tradiciju pjesničkog iskustva? Šimić, naravno, smatra da se ne dade iščitati ni u tradiciji lirskog (pjesničkog) govora niti u tradiciji proznog. To je za njega dovoljnim razlogom da knjigu naprosto odbije ne propitujući konzekvence svoga sagledavanja. Slično misli i Gustav Krklec.
Milan V. Bogdanović pak, sagledavajući ih iz konteksta stilističkog i kompozicijskog (Ex Ponto i Nemiri su fragmentarizirane strukture) i iako ne odriče određene vrijednosti Ex Pontu i Nemirima, ipak ističe da je za autora velika opasnost što se koncentrirao na kratke oblike, jer da bi inzistiranjem na takvu pisanju mogao stvaralački vrlo brzo da se iscrpi i zašuti. Andrić kao autor pak sam u odnosu na svoje rane tekstove bio je vrlo određen; nikada nije dozvoljavao da se oni preštampavaju pa čak ni u sklopu Sabranih djela (1958, IIV, 1963, IX; 1976, IXVI), izdanja na kojima je lično surađivao. Valja ipak spomenuti da je Ex Ponto vrlo brzo bio preveden na češki (1919), a za autorova života i na talijanski (1961) i makedonski (1967), da ne spominjemo izdanja pojedinačnih pripovjednih zapisa (u originalu ili u prijevodu). Koji su razlozi učvršćivali autora u odluci da ne preštampava Ex Ponto i Nemire teško je pouzdano utvrditi, ali se književna kritika i interpretatori Andrićeva opusa manje više slažu u mišljenju da je »zreli« i afirmirani Andrič smatrao da te prve dvije knjige nisu na razini onih njegovih ostvarenja po kojima je doživio opće uvažavanje i da ga ne mogu reprezentirati po mjeri te reputacije. (To će Andrić na određeni način sam izreći još davno ranije i donekle proširiti vlastiti sklop odbijanja »krijući« se za opći, nad osobni interes u pismu upućenom M. Markoviću, a u vezi s namjerom francuskog izdavača da objavi već dovršeni prijevod Ex Ponta 1938. godine; »Ali mi izgleda nezgodno i pogrešno dati ga (Ex Ponto, o. D. M.) stranoj publici kao primjer naše suvremene književnosti i kao sliku moga književnog stvaranja.« Isto će tom prilikom ponoviti, samo drugačije intonirano, i u pismu predsjedniku Slavističkog instituta u Parizu Andre Mazonu; »Bilo bi možda predugačko da vam nabrajam sve opšte ili lične razloge koji mi ne dopuštaju da odobrim prevod ove knjige, osobito kao reprezentativnog djela naše literature i mog književnog rada.«
Da je Andrić bio nesiguran u vrijednost svojih ranih (lirskih) tekstova pa ih zato nije ponovno objavljivao, neovisno o interesu čitalaca, kritika je dodatno argumentirala i činjenicom što Andrić nije dozvoljavao da se štampaju ni njegove pjesme koje je također pisao tokom cijela stvaralačkog vijeka. Da te tekstove ipak nije »otpisao« za sva vremena kao »porod od tmine«, dokazuje njegova zaostavština – u posebnoj fascikli čuvao je sve svoje pjesničke tekstove, objavljene i neobjavljene, fascikli pod naslovom Svi moji stihovi i pesme u prozu. Isto tako, prema tvrđenju dugogodišnje suradnice Vere Stojić, redigirao je i Ex Ponto i Nemire i svoju poeziju nezadovoljan brojnim pogreškama nastalim pri objavljivanju tekstova, možda s namjerom da za života ipak zanemareni dio svoga opusa jednom objavi. Ex Ponto, Nemiri i cjelokupna poezija, objavljeni su posthumno kao XI knjiga Sabranih djela 1976. godine. Par mjeseci prije toga kao reprint izdanje objavljena je njegova lirika pod naslovom Šta sanjam i šta mi se događa 1975.
Budući će interpretatori Andrićeva opusa nerazmjer u vrijednosti između tekstova iz prve stvaralačke faze i kasnijih tekstova, a time i vlastitu interpretacijsku nelagodu, razrješavati ili izbjegavanjem ili ovlašnim prelaskom preko njih ili eventualno upućivanjem na neke zapise i povezujući ih s kasnijim ostvarenjima: Ex Ponto i Nemiri odmjeravaju se o općeuvaženu i općepriznatu izuzetnu vrijednost autorovih pripovijedaka i romana (Miloš I. Bandić, B. Milanović, R. Minde, F. Grčević, P. Džadžić, S. Leovac i brojni drugi) te predstavljaju završetak prve stvaralačke faze u kojoj je autor iscrpio svoj lirskomeditativni govor. Sumarno bi se moglo zaključiti da zatvorenost I svojevrsna ograđenost prve stvaralačke faze u odnosu na kasniji dio opusa nije drugo za njegove interpretatore do slijepi rukavac značajnog prozaiste. Međutim, iz interpretativnog se obzora ispuštalo da je Andrić iskustvo pisanja 19111920. iskorištavao u svom kasnijem radu, a u ponečem jedva da se uopće i udaljio pa iz te tragalačke faze otkrivamo i ono što će se tek kasnije snažno razviti.
Andrić je otpočeo svoju stvaralačku avanturu pjesmom u prozi i pjesmom u stihovima, u književnom periodu u kojem se poezija utekla, bar što se tiče primarnog konteksta, visoko formaliziranim simbolističkim i impresionističkim poetikama, i kao takva bila zagovarana i podržavana od vrhunskih književnoznanstvenih autoriteta. Dovoljno je samo prisjetiti se Antologije novije srpske lirike (MH, Zagreb, 1911) Bogdana Popovića i njezina predgovora u kojemu se dosljedno zastupa larpurlartistička poetička ideja. Mladi Andrić, neovisno o dominirajućoj simbolističkoimpresionističkoj paradigmi razdoblja, organizira svoje pjesme ne pridržavajući ih se (»U meni se buni istina i mrsko mi je to stiliziranje života duše, ta ljubav za red i to nasilno traženje simetričnosti.« reći će lirskoreflektivni ja u Ex Pontu), što svjedoči o njegovoj ranoj stvaralačkoj samosvijesti: njegov stih je već slobodni stih bez rime ili s nepravilnom rimom i s naglašenom težnjom ka prozaizaciji ritmomelodijske structure pjesme (Jadni nemir. U: Hrvatska mlada lirika. Zagreb, 1914) te uvođenjem slika koje bi da »konstituiraju« izvan- jezičnu zbilju do razine anegdotalne ispovjednosti. U ovom kontekstu od interesa je spomenuti da Andrić tokom 1912. godine objavljuje u Bosanskoj vili svoje prijevode slovenskih pjesnika od kojih su neki nezaobilazni slovenski modernisti (Vida Jeraj, Anton Medved, Murn Aleksandrov, Oton Župančič, Vladimir Levstik) i dvije pjesme Walta Whitmana, da prevodi Augusta Strindberga, da piše o Heineovoj poeziji, Antunu Gustavu Matošu, Antonu Aškercu i I. Despotu. Dok je na planu razdoblja moderne njegov slobodni stih prepoznat kao »obećavajući« pjesnički glas, već će u razdoblju bučne ekspresionističke paradigme izgubiti na svojoj začudnosti. I objavljene i neobjavljene pjesme nastale u toku i neposredno nakon 1. svjetskog rata otkrivaju koliko je Andrić »tražio« svoj pjesnički jezik. Zato sva ona istraživanja koja idu za tim da simplificirano tumače Andrićevo početno traganje svodeći ga isključivo na jednu literarnu tradiciju neminovno iznevjeravaju širinu Andrićeva recepcijskog iskustva. Upravo u cjelini toga iskustva i u tom kontekstu treba sagledavati i prve dvije autorove knjige. Andrić će u nekoliko navrata napominjati da je prisvojio lirskoispovjedni govor u duhu mlade književne generacije modernista pred 1. svjetski rat i jasno se odredio prema takvom načinu pisanja kao mladalačkoj žurbi i ignoranciji prema ozbiljnom književnom radu. U romanu Gospođica o toj će temi s pozicije autorskog ja reći: »To je bio omiljen oblik pesničkog izražavanja u tom vremenu kad je sve previralo od smelih zamisli i nabujalih osećanja a niko nije imao vremena, znanja i strpljenja da im traži pravi i trajni izraz.«
Ex ponto (izravna intertekstna pozicija: Ovidijeve Epistulae ex Ponto, ali bez ikakvog snažnijeg poveznog motiva s poznatim rimskim pjesnikom i njegovim poznatim epistulama, osim progonstva/kazne) je knjiga pjesama u prozi, lirskih proza, ispovjednomolitvenih zapisa, kratkih priča i lirskomeditativnih zapisa. Podijeljena je u tri nenaslovljena poglavlja (ciklusa): prvi ima 26, drugi 25, treći 88 zapisa (fragmenta); sa završnim Epilogom, dakle, 140 zapisa. Zapisi su međusobno odvojeni naglašenim bjelinama i jedino je posljednji (Epilog) naslovljen.
- Poruka
- 131.166
Podijeljena su mišljenja kritičara i interpretatora kada pokušavaju odrediti rodovsku i žanrovsku pripadnost zapisa. Za Crnjanskog su to prije svega pjesme, ali i lirski zapisi. Milan Bogdanović govori o »lirizmu tekstova koji su pisani prozom, tj. proznom rečenicom«. Nikola Milošević govori o »knjizi stihova« i o »pesničkoj prozi«, a D. Živković o »lirskim ispovestima«, »lirskom zapisu«, lirici i lirskoj prozi. Za Franju Grčevića to su lirske proze, a za Radovana Vučkovića pjesme u prozi i dnevnički zapisi. Aleksandar Petrov smatra također da se radi o pjesmama u prozi i lirskoj prozi. Sumarno: pojmovi pjesma u prozi za prve dvije Andrićeve knjige i termin pjesnička (lirska) proza najčešći su oblici. Fragmentarna kompozicija teksta i poneke osobine pojedinih zapisa navodila je kritiku da govori o tome kako je Ex Ponto niz prikrivenih dnevničkih zapisa i da se njihovim pukim adiranjem oblikovao svojevrstan hibridni proznolirski tekst. Drugo mišljenje zastupa stav da je to zbirka pjesama u prozi i lirske, odnosno lirskorefleksivne proze i da autor nije imao nikakvu namjeru da formira veću jezičnu strukturu, nego bi se ona konstituirala tek na razini intencionalnog učitavanja elemenata prozne strukture.
Kvalifikacijom da su to mahom lirskorefleksivni zapisi pokušao se odrediti njihov žanrovski oblik (fragmentarna struktura komponirana malim formama), a odrednicom lirskorefleksivni temeljni stilski kompleks. Da je to modificirani dnevnik može se govoriti samo uvjetno, jer se karakteristike dnevničke strukture raspršuju na razini cjelokupnog djela, tj. vrlo je malo signala kojima se podržava pažnja na tome da je to lirskomeditativni dnevnik na primjer. Konačno, i takav dnevnik obrazuje svojevrsnu priču, jer tematizira motivacijski sklop zapisivačke akcije kojom se iskazuje sagledavanje organiziranog iskustva. Broj fragmenata s formalnim oznakama dnevnika nedovoljan je da učvrsti predodžbu o ExPontu kao dnevniku. Niti autobiografski aspekti, a kritiku su također navodili da uočavajući elemente dnevničke strukture prenaglase njihovu prisutnost, nisu dovoljni da taj sud učine uvjerljivim i prihvatljivim.
Autor komponira knjigu na taj način što će »ograničen«, »zadat« mogućnostima vezivanja manjih narativnih cjelina naglašene oblikovne dovršenosti ipak rasporediti seriju signala kojima nedvosmisleno upućuje na zahtjev da se »zbirka« prihvati kao cjelovit i konzistentan tekst pri čemu je njegovo vezivanje slobodnoasocijativno i ne podliježe tradicionalnim jasnim kompozicijskim pravilima vezivanja, odnosno razvijanja teksta (prepoznatljivo razvijanje fabulacijskog niza na primjer). /Doduše, to će nešto kasnije razgraditi nadrealisti i na razini poezije, ali u sasvim drugačijem poetičkom modelu i ne tiče se bitno problema o kojem se raspravlja. / Tekst, dakle, implicite »traži« da se aktiviraju one transtekstualne tenzije svakog pojedinog zapisa koje uspostavljaju šire, obuhvatnije značenjske komplekse kontinuiranim međusobnim povezivanjem među zapisima. Upravo aktiviranjem tih transtekstualnih veza i silnica među zapisima formira se svojevrsni sistem označivanja nosioca »priče«. Autor računa s tim i zato komponira svoj tekst kao što ga komponira.
Strategija konstituiranja veće lirskoprozne strukture ogleda se u svjesno raspoređenim elementima narativnosti u pojedinim zapisima: 1. grupiranje zapisa u cikluse /poglavlja: a) prvim zapisom motivira se buduće »pričanje«, nešto kao ekspozicija (»Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njezinih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.«), posveta izabranima; b) kraj prvog ciklusa naznačen je opaskom u zagradama: »(Svršetak mariborskog dijela.)«
pri čemu se time sugerira protok linearnog vremena na razini autobiografskog iskustva Ja zapisa — mariborski period, internacijski period u Ovčarevu i u Zenici/; 2. uokvirena struktura od prvog funkcionalno proložnog do posljednjeg zapisa Epilog.
Vrlo snažan znak kojim se osnažuje sagledavanje Ex Ponta kao pripovjedne strukture je i postupno formiranje lirskomeditativnog i ispovjednog ja zapisa kao svijesti u »razvoju«, sazrijevanju, samonalaženju (vremenu doživljajno-kontemplativna »obračuna« sa sobom), one svijesti što u vremenu obuhvaćenom zapisima sazrijeva, zastupa brojne, često neusklađene i diferencirane spoznaje kojima postupno dolazi do bez upitnih stavova i beskompromisnih odluka, pa bi Epilog predstavljao kraj lirskomeditativne priče o tome sazrijevanju. U tom bi se smislu formirala tri tematskomotivska bloka: a) krivnja, b) spoznavanje krivnje ili potraga za autentičnom subjektivnošću i c) konačno pomiren i pronađen ja. Milivoj Solar povezuje Ex Ponto sa strukturom baroknog plača, ali smatra da je u ovom slučaju izmijenjana barokna topika i dat moderan značenjski potencijal.
U centru se lirskorefleksivne i ispovjedne akcije nalazi ekstatični i stigmatizirani, ali i mesijanski označeni Ja koji veoma frekventno koristi kršćansku leksiku, metaforiku i simboliku: bluditi, iskušavati, moliti, trpjeti, uskrsnuli, izbaviti, prezirati, prezreti, opraštati, prokleti itd.; nebo, oholost, grijeh, odricanje, trpljenje, iskušenje, samilost, čudo, pokornost, žrtva, sumnja, prokletstvo, kajanje itd.; strahovita kataklizma, časovi najvrelijih molitvi, ukleti prud, stara tragedija, kobni simbol, nedokučive odluke promisli, zemni kal, busija kajanja, podla igra udesa itd.; »U bogu je svršetak misli koja nam se gubi u očajan beskraj.«; »I to da ne smijem umrijeti bolilo me sve u besanoj svijesti kao neka odveć stroga, preteška dužnost, gotovo nepravda.«, »Bio sam bespomoćan i skrušeno sam molio boga da mi pomogne, da pošalje mir i svijetlo na moje putove da me izvede i utješi.«, »Ima časova kad gorim mirno kao žrtveno svijetlo tek unešeno u hram.«, »Ja, grešnik, čovjek od sablazni i ovoga svijeta, plijen sumnja i strasti …«, »Molitvo u jutro. O, Bože, nemilosrdni stvoritelju, koji me svijetlom svojim budiš na muku dana, oprosti mi i budi milostiv meni koji, evo, hulim.«, »Nemoguće bi bilo podnijeti život sa svim varkama, nesporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto.« itd.
Ja zapisa, dakle, ne samo da koristi serije slika i pojmova kršćanske tradicije da bi artikulirao svoju potrebu misliti/osjećati krajnje istine svijeta i života, nego se vlada kao dobar vjernik čak i onda kad huli i kad se želi otrgnuti od boga. Svjetonazorni se obzor ja zapisa pokazuje kao teistički ma koliko da je njegova vjera -vjera slobodne individueoslobođena bilo kakvog odnosa s konfesionalnim institucijama.
Religioznost zna na mjestima preći u misticizam, pa i panteizam. I u tom kontekstu valja spomenuti da dualističko sagledavanje, često građeno na binarnim opozicijama, odnosno antitezama (dobro: zlo, pravda: nepravda, moć: nemoć, tijelo: duša, bol: radost, strah: sigurnost, svjetlo: tama, dan: noć, san: java itd.), smatraju neki, bogumilske je tradicije. Ipak, u tim zapisima pronalazit će se tragova S. Kierkegaarda, F. Nietzschea, R. Tagore i dr.
Andrić oblikuje poredbom, antitezom, kontrastom, paradoksom i oksimoronom, a sklonost tim figurama misli ima svoj izvor u htijenju da se oblikuje svijet protuslovlja i paradoksa, nemoći da se iziđe izvan svakom pojedincu zadatih i općevažećih okvira: ljudske sposobnosti su ograničene a sudbina neobjašnjiva, pojedinac je sam u univerzumu i društvu, tajna sebi i drugima, prisiljen da prihvati teret samoće i apsurdno trajanje te neminovnost smrti kao jedinu izvjesnost. U tom smislu ja zapisa ne nastupa samo kao individualni ja nego i kao propovjednik Istine!
Svi interpretatori Andrićeva opusa slažu se u tome da s objavljivanjem Nemira i Puta Alije Đerzeleza završava prva, tragalačka autorova faza, odnosno da je u Putu Alije Đerzeleza Andrić konačno pronašao svoj autentični stvaralački glas. Ipak treba napomenuti da ona dilema koja se postavljala interpretatorima: prve dvije knjige bivaju označene autorovim kasnijim djelima koja nisu upitna pa ta prva dobijaju na relevantnosti jer se u njima može istražiti Andrićeva borba kako s lirskog govora preći na prozni. Ipak ovakvo nedvosmisleno izjednačavanje Ex Ponta i Nemira nije potpuno precizno, jer: dok u kontekstu Ex Ponta možemo raspravljati o »sudaru« pjesničkog i pripovjednog na nekoliko razina i dokazivati (u kozekvenciji ne i u cijelosti uvjerljivo!) kako taj tekst pokazuje autorovo »lomljenje« između dva principa funkcioniranja jezika, to je mnogo teže učiniti na primjeru Nemira. Naime, Nemiri su daleko »liričnija«, »pjesničkija« knjiga od Ex Ponta, knjiga daleko harmoničnija što se tiče korištenja jezika karakterističnog za funkcioniranje jezika u pjesničkim strukturama od one u pripovjednim, pa je opravdano zaključivati kako je autor bio ispitivao i lirski govor i pripovjedni u periodu od 1918-1920.
Naravno, imajući u vidu kompoziciju Nemira kao knjige u kojoj se po ciklusima strogo dijele tekstovi na one koji bi bili pjesme u prozi (Nemir od vijeka, Bregovi) od onih koji bi bili pjesnička, lirska proza (Nemir dana). Radi se o svjesnom autorovom postupku kojim vrlo jasno i bezupitno razdvaja kompozicijske dijelove knjige htijući tako problematizirati odnos između pjesme i proze i nastavljajući tako na ono što je otpočeo u Ex Pontu.
Dakle, Andrić od rana propituje odnos između proze i poezije pokušavajući pronaći svoj glas, oblik u kojem bi iskazao cjelinu iskustva, pronašao sinkretičku formu kojom bi objedinio tradiciju proznog i pjesničkoga govora. Da u tom modelu nije uspio ostvariti vrednijega teksta ne umanjuje njegovu namjeru.
Andrićev lirski ja, krenuvši iz modernističke paradigme, pronalazio se u impresionističkoj, neosimbolističkoj i ekspresionističkoj organizaciji jezičnog materijala i u naporu da iznađe onu sinkretičku formu kojom bi objedinio osjećaj i refleksiju o njemu, kojom bi pomirio maksimalnu otvorenost značenja riječi, sklopova riječi i slika s jedne te s druge da se riječ i slika sintagmatski povežu u refleksiju o njima. Tako je iz pjesme u prozi i pjesme u slobodnom stihu gotovo neizbježno »kliznuo« u lirski i prozni zapis što će rezultirati Ex Pontom i Nemirima i ostati trajno obilježje njegove poetike i u velikim proznim strukturama koje će biti komponirane bez čvrste fabulacijske osnove i biti pogodne za slobodno uvođenje brojnih mikronarativnih cjelina u osnovnu pripovjednu liniju priče.
Dušan Marinković
Kvalifikacijom da su to mahom lirskorefleksivni zapisi pokušao se odrediti njihov žanrovski oblik (fragmentarna struktura komponirana malim formama), a odrednicom lirskorefleksivni temeljni stilski kompleks. Da je to modificirani dnevnik može se govoriti samo uvjetno, jer se karakteristike dnevničke strukture raspršuju na razini cjelokupnog djela, tj. vrlo je malo signala kojima se podržava pažnja na tome da je to lirskomeditativni dnevnik na primjer. Konačno, i takav dnevnik obrazuje svojevrsnu priču, jer tematizira motivacijski sklop zapisivačke akcije kojom se iskazuje sagledavanje organiziranog iskustva. Broj fragmenata s formalnim oznakama dnevnika nedovoljan je da učvrsti predodžbu o ExPontu kao dnevniku. Niti autobiografski aspekti, a kritiku su također navodili da uočavajući elemente dnevničke strukture prenaglase njihovu prisutnost, nisu dovoljni da taj sud učine uvjerljivim i prihvatljivim.
Autor komponira knjigu na taj način što će »ograničen«, »zadat« mogućnostima vezivanja manjih narativnih cjelina naglašene oblikovne dovršenosti ipak rasporediti seriju signala kojima nedvosmisleno upućuje na zahtjev da se »zbirka« prihvati kao cjelovit i konzistentan tekst pri čemu je njegovo vezivanje slobodnoasocijativno i ne podliježe tradicionalnim jasnim kompozicijskim pravilima vezivanja, odnosno razvijanja teksta (prepoznatljivo razvijanje fabulacijskog niza na primjer). /Doduše, to će nešto kasnije razgraditi nadrealisti i na razini poezije, ali u sasvim drugačijem poetičkom modelu i ne tiče se bitno problema o kojem se raspravlja. / Tekst, dakle, implicite »traži« da se aktiviraju one transtekstualne tenzije svakog pojedinog zapisa koje uspostavljaju šire, obuhvatnije značenjske komplekse kontinuiranim međusobnim povezivanjem među zapisima. Upravo aktiviranjem tih transtekstualnih veza i silnica među zapisima formira se svojevrsni sistem označivanja nosioca »priče«. Autor računa s tim i zato komponira svoj tekst kao što ga komponira.
Strategija konstituiranja veće lirskoprozne strukture ogleda se u svjesno raspoređenim elementima narativnosti u pojedinim zapisima: 1. grupiranje zapisa u cikluse /poglavlja: a) prvim zapisom motivira se buduće »pričanje«, nešto kao ekspozicija (»Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njezinih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.«), posveta izabranima; b) kraj prvog ciklusa naznačen je opaskom u zagradama: »(Svršetak mariborskog dijela.)«
pri čemu se time sugerira protok linearnog vremena na razini autobiografskog iskustva Ja zapisa — mariborski period, internacijski period u Ovčarevu i u Zenici/; 2. uokvirena struktura od prvog funkcionalno proložnog do posljednjeg zapisa Epilog.Vrlo snažan znak kojim se osnažuje sagledavanje Ex Ponta kao pripovjedne strukture je i postupno formiranje lirskomeditativnog i ispovjednog ja zapisa kao svijesti u »razvoju«, sazrijevanju, samonalaženju (vremenu doživljajno-kontemplativna »obračuna« sa sobom), one svijesti što u vremenu obuhvaćenom zapisima sazrijeva, zastupa brojne, često neusklađene i diferencirane spoznaje kojima postupno dolazi do bez upitnih stavova i beskompromisnih odluka, pa bi Epilog predstavljao kraj lirskomeditativne priče o tome sazrijevanju. U tom bi se smislu formirala tri tematskomotivska bloka: a) krivnja, b) spoznavanje krivnje ili potraga za autentičnom subjektivnošću i c) konačno pomiren i pronađen ja. Milivoj Solar povezuje Ex Ponto sa strukturom baroknog plača, ali smatra da je u ovom slučaju izmijenjana barokna topika i dat moderan značenjski potencijal.
U centru se lirskorefleksivne i ispovjedne akcije nalazi ekstatični i stigmatizirani, ali i mesijanski označeni Ja koji veoma frekventno koristi kršćansku leksiku, metaforiku i simboliku: bluditi, iskušavati, moliti, trpjeti, uskrsnuli, izbaviti, prezirati, prezreti, opraštati, prokleti itd.; nebo, oholost, grijeh, odricanje, trpljenje, iskušenje, samilost, čudo, pokornost, žrtva, sumnja, prokletstvo, kajanje itd.; strahovita kataklizma, časovi najvrelijih molitvi, ukleti prud, stara tragedija, kobni simbol, nedokučive odluke promisli, zemni kal, busija kajanja, podla igra udesa itd.; »U bogu je svršetak misli koja nam se gubi u očajan beskraj.«; »I to da ne smijem umrijeti bolilo me sve u besanoj svijesti kao neka odveć stroga, preteška dužnost, gotovo nepravda.«, »Bio sam bespomoćan i skrušeno sam molio boga da mi pomogne, da pošalje mir i svijetlo na moje putove da me izvede i utješi.«, »Ima časova kad gorim mirno kao žrtveno svijetlo tek unešeno u hram.«, »Ja, grešnik, čovjek od sablazni i ovoga svijeta, plijen sumnja i strasti …«, »Molitvo u jutro. O, Bože, nemilosrdni stvoritelju, koji me svijetlom svojim budiš na muku dana, oprosti mi i budi milostiv meni koji, evo, hulim.«, »Nemoguće bi bilo podnijeti život sa svim varkama, nesporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto.« itd.
Ja zapisa, dakle, ne samo da koristi serije slika i pojmova kršćanske tradicije da bi artikulirao svoju potrebu misliti/osjećati krajnje istine svijeta i života, nego se vlada kao dobar vjernik čak i onda kad huli i kad se želi otrgnuti od boga. Svjetonazorni se obzor ja zapisa pokazuje kao teistički ma koliko da je njegova vjera -vjera slobodne individueoslobođena bilo kakvog odnosa s konfesionalnim institucijama.
Religioznost zna na mjestima preći u misticizam, pa i panteizam. I u tom kontekstu valja spomenuti da dualističko sagledavanje, često građeno na binarnim opozicijama, odnosno antitezama (dobro: zlo, pravda: nepravda, moć: nemoć, tijelo: duša, bol: radost, strah: sigurnost, svjetlo: tama, dan: noć, san: java itd.), smatraju neki, bogumilske je tradicije. Ipak, u tim zapisima pronalazit će se tragova S. Kierkegaarda, F. Nietzschea, R. Tagore i dr.
Andrić oblikuje poredbom, antitezom, kontrastom, paradoksom i oksimoronom, a sklonost tim figurama misli ima svoj izvor u htijenju da se oblikuje svijet protuslovlja i paradoksa, nemoći da se iziđe izvan svakom pojedincu zadatih i općevažećih okvira: ljudske sposobnosti su ograničene a sudbina neobjašnjiva, pojedinac je sam u univerzumu i društvu, tajna sebi i drugima, prisiljen da prihvati teret samoće i apsurdno trajanje te neminovnost smrti kao jedinu izvjesnost. U tom smislu ja zapisa ne nastupa samo kao individualni ja nego i kao propovjednik Istine!
Svi interpretatori Andrićeva opusa slažu se u tome da s objavljivanjem Nemira i Puta Alije Đerzeleza završava prva, tragalačka autorova faza, odnosno da je u Putu Alije Đerzeleza Andrić konačno pronašao svoj autentični stvaralački glas. Ipak treba napomenuti da ona dilema koja se postavljala interpretatorima: prve dvije knjige bivaju označene autorovim kasnijim djelima koja nisu upitna pa ta prva dobijaju na relevantnosti jer se u njima može istražiti Andrićeva borba kako s lirskog govora preći na prozni. Ipak ovakvo nedvosmisleno izjednačavanje Ex Ponta i Nemira nije potpuno precizno, jer: dok u kontekstu Ex Ponta možemo raspravljati o »sudaru« pjesničkog i pripovjednog na nekoliko razina i dokazivati (u kozekvenciji ne i u cijelosti uvjerljivo!) kako taj tekst pokazuje autorovo »lomljenje« između dva principa funkcioniranja jezika, to je mnogo teže učiniti na primjeru Nemira. Naime, Nemiri su daleko »liričnija«, »pjesničkija« knjiga od Ex Ponta, knjiga daleko harmoničnija što se tiče korištenja jezika karakterističnog za funkcioniranje jezika u pjesničkim strukturama od one u pripovjednim, pa je opravdano zaključivati kako je autor bio ispitivao i lirski govor i pripovjedni u periodu od 1918-1920.
Naravno, imajući u vidu kompoziciju Nemira kao knjige u kojoj se po ciklusima strogo dijele tekstovi na one koji bi bili pjesme u prozi (Nemir od vijeka, Bregovi) od onih koji bi bili pjesnička, lirska proza (Nemir dana). Radi se o svjesnom autorovom postupku kojim vrlo jasno i bezupitno razdvaja kompozicijske dijelove knjige htijući tako problematizirati odnos između pjesme i proze i nastavljajući tako na ono što je otpočeo u Ex Pontu.
Dakle, Andrić od rana propituje odnos između proze i poezije pokušavajući pronaći svoj glas, oblik u kojem bi iskazao cjelinu iskustva, pronašao sinkretičku formu kojom bi objedinio tradiciju proznog i pjesničkoga govora. Da u tom modelu nije uspio ostvariti vrednijega teksta ne umanjuje njegovu namjeru.
Andrićev lirski ja, krenuvši iz modernističke paradigme, pronalazio se u impresionističkoj, neosimbolističkoj i ekspresionističkoj organizaciji jezičnog materijala i u naporu da iznađe onu sinkretičku formu kojom bi objedinio osjećaj i refleksiju o njemu, kojom bi pomirio maksimalnu otvorenost značenja riječi, sklopova riječi i slika s jedne te s druge da se riječ i slika sintagmatski povežu u refleksiju o njima. Tako je iz pjesme u prozi i pjesme u slobodnom stihu gotovo neizbježno »kliznuo« u lirski i prozni zapis što će rezultirati Ex Pontom i Nemirima i ostati trajno obilježje njegove poetike i u velikim proznim strukturama koje će biti komponirane bez čvrste fabulacijske osnove i biti pogodne za slobodno uvođenje brojnih mikronarativnih cjelina u osnovnu pripovjednu liniju priče.
Dušan Marinković
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Ne ruši sve mostove
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…
- Poruka
- 131.166
Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje da su u svojoj patnji usamljeni. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih, i ne nalazi nigde odjeka, razumevanja ni oslonca, ni utehe. Oni su, u stvari, kažnjeni zbog svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji, da ne liče na druge, a kažnjeni su tako što im se želja ostvarila, ali u pogrešnom pravcu.
Znakovi pored puta
Znakovi pored puta
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Nemirna godina
Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.
- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.
Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.
- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.
I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.
Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.
- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.
Devojčica prilazi.
Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.
Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.
- Priđi!
Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.
Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:
- Neću!
Smešila se samo onom vlagom u očima.
A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.
I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.
Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.
- Priđi!
I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak sedešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.
Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primete na njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.
Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.
- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.
Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.
- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.
I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.
Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.
- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.
Devojčica prilazi.
Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.
Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.
- Priđi!
Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.
Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:
- Neću!
Smešila se samo onom vlagom u očima.
A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.
I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.
Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.
- Priđi!
I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak sedešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.
Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primete na njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.
- Poruka
- 95.554
Bežanje
Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.
Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči
Ivo Andrić
Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.
Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči
Ivo Andrić
- Poruka
- 131.166
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.
Ivo Andrić
Ivo Andrić
