„Ivice, ti uvek imaš hrane po džepovima. Skupi u šaku mrvica pa sipaj za sobom da se ne izgubimo“, rekla je Marica.
Ja sam počeo prekopavati džepove. U unutrašnjem džepu žute jakne našao sam punu šaku jednako žutih mrvica! Roditelji su nas ostavili u šumi jer nemaju para da nam kupe slatkiše. Nemoguće je decu imati a slatkiše ne kupovati, zar ne? Idemo... prva mrvica, druga mrvica.... Hu-hu, već smo daleko odmakli, hrastovi stari tunelaju nad mojom glavom, idemo u mrak, u potpuni mrak! A iza mraka, znam to, sigurno znam, čarobna je kuća od slatkiša.
Odjednom protrnem. Kriknem. Zaplačem.
„Što je bilo Ivice?“, pitala je Marica.
„Izgubio sam svoju najdražu mrvicu! Slučajno sam i nju bacio!“
„Šta te briga za mrvicu, hodaj, idemo dalje!“
„Ali to je bila jako velika mrvica, čuvam je još od prošlih praznika, aabuuuuuuuuuu!“
Očeva ruka spusti se na moje rame.
„Što je Ivice, zašto plačeš?“
„Auuuuu, mene i Maricu ste ostavili u šumi, niste nam dali kikija, a ja sam još izgubio i mrvicu!“
„Niko te nije ostavio, pa tu smo u našem voćnjaku! I daj malo, molim te, uspori s tom Maricom... Ti znaš da ona ne postoji stvarno?“
„Znam, ali gdje je moja mrvica?“
„To si ti opet krao hleb iz kuhinje. Mama se jako ljuti što je našla veeeeliku rupu u slavskom hlebu. Što će ostati za goste?“
„Gosti odu, a ja sam stalno tu!“
„Jesi, ti si uvek s nama – zato ti je sve oprošteno. Idemo sada u kuću.“
Kasnije, u kući, setim se: „Ali Marica je ostala vani!“
„Dosta više s tom Maricom, izmisli nekog praktičnijeg prijatelja. Vidiš da imamo posla!“
„Znači, nju ste ostavili u šumi: auuubuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu....“
A letos su nas ostavili u pustinji. Sunce, pesak i ništa više. Tu i tamo koji sunčev pauk, peščani crv... Sve se vidi, ne možeš se izgubiti – ali ne možeš se ni snaći, jer se nema što videti.
Ipak, krenuli smo. Počeo sam prosipati za sobom zrnca peska. Marica se nasmejala. Odjednom, pregazi me mala polugrba deva. Marica se opet nasmejala.
„Ne trzaj se, Ivice. To je samo fatamorgana. Pustinjsko priviđenje.“
Odmah ih ugledam još, tih falamida: ljudi u kupaćim kostimima, suncobrani, površina plave vode, krik žutokljune ptice... Očeva ruka na ramenu.
„Gde si opet otišao?“
“Marica i ja...“
“Marice nema, upamti to...“
“Ma znam, ja se samo tako igram. Ti i mama ste nas ostavili u pustinji i sad ja...“
„Ivice, zašto to stalno govoriš, da smo te negde ostavili – jel ti voliš mamu i mene?
„Hoću dobiti sladoled?“
“Nešto sam te pitao.“
“I ja tebe.“
Šamar je poleteo prema mom licu. Bolelo je. Tati je bilo žao. Svi su videli šta je napravio. A bilo mu je i stvarno žao. Bolelo je. Bolelo bi i više da to, sve to, nije bila, kako ono Marica kaže: farmagromada, tatamiranda, hvatarogana...
