Пре двадесетак дана, у Србију је дошао један инжињер, по имену Микеле, из Италије, како би подесио неку апаратуру код нас. Возио сам га 300 километара, на југ, па затим на ручак-вечеру. Провели смо дан заједно. Причљив човек. О свему смо разговарали. Испричао ми је необичну причу.
Каже Микеле:
„ Ми смо Лангобарди са севера. Моји су живели у планинама од увек. Мој деда је био за ондашњу Италију необична фигура. Био је изразито крупан човек. Снажан и висок два метра. У оно време, права атракција. Пре рата, био је активни фашиста. Члан фашистичке партије. Али само до момента, док Италија није потписала споразум са Немачком.
Оног тренутка кад је Мусолини, пошто су га одбили и Енглези и Французи, направио аранжман са Хитлеровом Немачком, мој деда је иступио из партије и одметнуо се у планину, са трудном женом и једним дететом. Тамо је живео у тишини све до капитулације Италије, као црни партизан. Дакле, герилац партизан, који је антикомуниста. Ми их тамо тако зовемо. "Црни партизани". Герилци – антикомунисти.
Није се ни чуо ни видео, све док Италија није капитулирала.
После пада Италије, тамо су стигли Немци. Онда је почео да их убија. Ко зна колико их је убио. На десетине. По његовој послератној причи и причи локалаца, убијао је бар једног сваких десет дана. Ловио их је ко дивокозе. Потере су биле безуспешне, а није се нашао нико од локалног становништва ко би га издао. Прво мало ко је ишта знао, а друго, страшно су га се плашили и треће, волели су га.
Трајало је то тако све до пред крај рата.
А онда је почео да убија и партизане и Немце. Наравно, оне друге, „ леве“ партизане. Комунисте. Равноправно. Он није видео никаву разлику између комуниста и нациста. Многима у Италији нису ту разлику видели.
Проблем је у томе што је био јако успешан и заиста је у тим планинама био страх и трепет. Звали су га „ Медвед“. И кад неко нестане, говорили су да је медвед дошао по њега. Кад је рат прошао, успео је да побегне са женом и двоје деце у јужну Француску. Тамо је мирно живео све до 1961.године. Онда се са породицом вратио у Италију и у тишини и провео ту у селу остатак живота. Живео је све до своје 85. године и уживао велико поштовање у свим селима тог краја. До краја живота, тврдио је да Мусолини није убијен и да је убијен његов двојник. А сад видим да Умберто Еко, после толико година пише то исто.“
Ето то је скраћена верзија оног што ми је Микеле испричао тог дана.
Каже Микеле:
„ Ми смо Лангобарди са севера. Моји су живели у планинама од увек. Мој деда је био за ондашњу Италију необична фигура. Био је изразито крупан човек. Снажан и висок два метра. У оно време, права атракција. Пре рата, био је активни фашиста. Члан фашистичке партије. Али само до момента, док Италија није потписала споразум са Немачком.
Оног тренутка кад је Мусолини, пошто су га одбили и Енглези и Французи, направио аранжман са Хитлеровом Немачком, мој деда је иступио из партије и одметнуо се у планину, са трудном женом и једним дететом. Тамо је живео у тишини све до капитулације Италије, као црни партизан. Дакле, герилац партизан, који је антикомуниста. Ми их тамо тако зовемо. "Црни партизани". Герилци – антикомунисти.
Није се ни чуо ни видео, све док Италија није капитулирала.
После пада Италије, тамо су стигли Немци. Онда је почео да их убија. Ко зна колико их је убио. На десетине. По његовој послератној причи и причи локалаца, убијао је бар једног сваких десет дана. Ловио их је ко дивокозе. Потере су биле безуспешне, а није се нашао нико од локалног становништва ко би га издао. Прво мало ко је ишта знао, а друго, страшно су га се плашили и треће, волели су га.
Трајало је то тако све до пред крај рата.
А онда је почео да убија и партизане и Немце. Наравно, оне друге, „ леве“ партизане. Комунисте. Равноправно. Он није видео никаву разлику између комуниста и нациста. Многима у Италији нису ту разлику видели.
Проблем је у томе што је био јако успешан и заиста је у тим планинама био страх и трепет. Звали су га „ Медвед“. И кад неко нестане, говорили су да је медвед дошао по њега. Кад је рат прошао, успео је да побегне са женом и двоје деце у јужну Француску. Тамо је мирно живео све до 1961.године. Онда се са породицом вратио у Италију и у тишини и провео ту у селу остатак живота. Живео је све до своје 85. године и уживао велико поштовање у свим селима тог краја. До краја живота, тврдио је да Мусолини није убијен и да је убијен његов двојник. А сад видим да Умберто Еко, после толико година пише то исто.“
Ето то је скраћена верзија оног што ми је Микеле испричао тог дана.
