Januar 2007g
U masi neke diskoteke,zvoni telefon.To je taj isti broj,naravno.U guzvi se ne cuje nista i veza se prekida.Stize poruka: Izadji napolje.Uz neko opravdanje ostavljam prijatelje.Ovoga puta penjem se uz stepenice.Izlazim napolje i vidim ga u guzvi.Stajem ispred njega i kazem Zdravo.Ocekujem bes,osmeh,ljutnju ali nista.Ozbiljno lice na kom se nista ne moze procitati.
-I mislio sam da si ti.
Upoznaje me sa prijateljem s kojim je dosao.
-Idemo.kaze.
Odlazimo niz ulicu,do kraja setalista.Stojimo na pesackom prelazu i tek ovlasan dodir usana.Sedimo negde.Pricamo nesto.Postavlja pitanja.Ja uglavnom pricam o poslu.I sve nesto tako,bezveze.I onda idemo kuci.Svako svojoj ,naravno.Cudi se sto insistiram da prvo odbacimo njega.Kruzimo gradom ubedjujuci se.Kao i uvek moja je poslednja.
-Ne zelis da znam gde boravis kada dodjes?
Smejem se.Ne zelim da znas.Ne zelim te ni blizu mog stana ni ulice.Ostani sto dalje-mislim.A radim suprotno,kao da sam zaboravila zasto sam dosla.
U taksiju tek po neki ukraden poljubac.Na brzinu.
-Sto si tako gruba? pita
-Nisam. -kazem.a ljubim ga najgrublje sto mogu.Kao odraz besa i nemoci.Mrznje zbog ljubavi.
-Moram da idem -kazem. Ali tu sam jedan vikend iduceg meseca.
-Javi se,da odvojimo jedan dan.Za nas.
-Vazi.
Zadnji poljubac,nekako brz,i odlazi niz ulicu.
Ponovo.
Jutro je posle je odavno proslo.I dan.Sada je noc posle.Hocu li ga ikada vise videti?Ne znam.Sedim u svom stanu stotinama kilometara udaljena od njega i secam se svega.
U masi neke diskoteke,zvoni telefon.To je taj isti broj,naravno.U guzvi se ne cuje nista i veza se prekida.Stize poruka: Izadji napolje.Uz neko opravdanje ostavljam prijatelje.Ovoga puta penjem se uz stepenice.Izlazim napolje i vidim ga u guzvi.Stajem ispred njega i kazem Zdravo.Ocekujem bes,osmeh,ljutnju ali nista.Ozbiljno lice na kom se nista ne moze procitati.
-I mislio sam da si ti.
Upoznaje me sa prijateljem s kojim je dosao.
-Idemo.kaze.
Odlazimo niz ulicu,do kraja setalista.Stojimo na pesackom prelazu i tek ovlasan dodir usana.Sedimo negde.Pricamo nesto.Postavlja pitanja.Ja uglavnom pricam o poslu.I sve nesto tako,bezveze.I onda idemo kuci.Svako svojoj ,naravno.Cudi se sto insistiram da prvo odbacimo njega.Kruzimo gradom ubedjujuci se.Kao i uvek moja je poslednja.
-Ne zelis da znam gde boravis kada dodjes?
Smejem se.Ne zelim da znas.Ne zelim te ni blizu mog stana ni ulice.Ostani sto dalje-mislim.A radim suprotno,kao da sam zaboravila zasto sam dosla.
U taksiju tek po neki ukraden poljubac.Na brzinu.
-Sto si tako gruba? pita
-Nisam. -kazem.a ljubim ga najgrublje sto mogu.Kao odraz besa i nemoci.Mrznje zbog ljubavi.
-Moram da idem -kazem. Ali tu sam jedan vikend iduceg meseca.
-Javi se,da odvojimo jedan dan.Za nas.
-Vazi.
Zadnji poljubac,nekako brz,i odlazi niz ulicu.
Ponovo.
Jutro je posle je odavno proslo.I dan.Sada je noc posle.Hocu li ga ikada vise videti?Ne znam.Sedim u svom stanu stotinama kilometara udaljena od njega i secam se svega.