1999g
Leta devedeset i.... imam 17g.I neki mesec.Mala curkica.Iskopala na necijem groblju uspomena coveka jos toliko starijeg od sebe.Znaci duplo.Ma,fin je on.Pridrzava mi vrata.Izmice stolicu.To je veoma vazno,zar ne?
A zasto?
Imam ja ruke.A znam i da otvorim vrata.
Pa sta radim s njim?!
Nemam pojma.Eto tako.
Prodje tako prvih 6 meseci.Uz jedan raskid.Otkaci me covek,molim lepo.Sta ces.
I zamisli,ja njega trazila da se pomirimo.Nisam mogla da podnesem da on mene ostavi,sta li?
Pa se pomirili.
Do tada sam vec dobila na poklon svoj prvi samar.Nezaboravan.I oprostila sam mu.Kao sto rekoh-curkica.
To su 6 meseci.
Vec tada sam zelela da pobegnem.Sto dalje.
Pa zasto nisam?
Eh,lakse reci nego uciniti.
Sama?U nepoznatom gradu?Bez dinara u dzepu i krova nad glavom?Kopajuci rukama i nogama i glavom,da na vreme platim hranu,racune i kiriju...Izdrzavajuci majku zatvorenu u svoj svet maste?
Gurana od tamo do ovamo.Zaposlena u kafani da bih mogla da prezivim?
Kad se setim...Ujutru na posao,popodne u skolu,a posle skole cisteci kancelarije i zubarske ordinacije.
Sve,samo da zaradim sto vise novca do prvog u mesecu.
Ne zalite me.
Sve su to samo izgovori.
Ostala sam da ne bih bila sama.Htela sam tatu koji ce se brinuti o meni,valjda.Samo sto je taj tata u ovom slucaju bio moj ljubavnik.I,eto,nisam ostala sama.
Da bar jesam.
Sada,sa ove vremenske distance,ne mogu ni da se prisetim zasto sam mislila da mi je potreban?Nikada nisam dozvolila da mi plati stan,da novac,cak ni poklon.I danas sam ponosna zbog toga.Uspela sam sama,bez icije pomoci.Od prvog dana sam bila nezavisna,bar finansijski.Pa zasto onda?
I,eto,nisam ostala sama,a bila sam usamljenija nego ikada.
Leta devedeset i.... imam 17g.I neki mesec.Mala curkica.Iskopala na necijem groblju uspomena coveka jos toliko starijeg od sebe.Znaci duplo.Ma,fin je on.Pridrzava mi vrata.Izmice stolicu.To je veoma vazno,zar ne?
A zasto?
Imam ja ruke.A znam i da otvorim vrata.
Pa sta radim s njim?!
Nemam pojma.Eto tako.
Prodje tako prvih 6 meseci.Uz jedan raskid.Otkaci me covek,molim lepo.Sta ces.
I zamisli,ja njega trazila da se pomirimo.Nisam mogla da podnesem da on mene ostavi,sta li?
Pa se pomirili.
Do tada sam vec dobila na poklon svoj prvi samar.Nezaboravan.I oprostila sam mu.Kao sto rekoh-curkica.
To su 6 meseci.
Vec tada sam zelela da pobegnem.Sto dalje.
Pa zasto nisam?
Eh,lakse reci nego uciniti.
Sama?U nepoznatom gradu?Bez dinara u dzepu i krova nad glavom?Kopajuci rukama i nogama i glavom,da na vreme platim hranu,racune i kiriju...Izdrzavajuci majku zatvorenu u svoj svet maste?
Gurana od tamo do ovamo.Zaposlena u kafani da bih mogla da prezivim?
Kad se setim...Ujutru na posao,popodne u skolu,a posle skole cisteci kancelarije i zubarske ordinacije.
Sve,samo da zaradim sto vise novca do prvog u mesecu.
Ne zalite me.
Sve su to samo izgovori.
Ostala sam da ne bih bila sama.Htela sam tatu koji ce se brinuti o meni,valjda.Samo sto je taj tata u ovom slucaju bio moj ljubavnik.I,eto,nisam ostala sama.
Da bar jesam.
Sada,sa ove vremenske distance,ne mogu ni da se prisetim zasto sam mislila da mi je potreban?Nikada nisam dozvolila da mi plati stan,da novac,cak ni poklon.I danas sam ponosna zbog toga.Uspela sam sama,bez icije pomoci.Od prvog dana sam bila nezavisna,bar finansijski.Pa zasto onda?
I,eto,nisam ostala sama,a bila sam usamljenija nego ikada.