Poznajem bol.Vec odavno.Upoznala sam moc bola koju stvara ljubav.Ne onu sjajnu koja podize i stvara.Vec onu drugu,tamniju stranu,koju daje.Snagu bola koja lomi i razara.Kada su se roditelji razveli majka je ostala negde izmedju proslosti i sadasnjosti.Nije vise mogla sa ocem a nije bila spremna na zivot bez njega..On je bio centar njenog sveta od dana kada ga je prvi put videla.Volela ga je,u nekim trenutcima,mislila sam cak i vise nego mene.Tada nisam shvatala kako nekoga mozes toliko voleti.Cak i kada ga ostavis?!Sada znam da je poslednji put skupila snagu samo da bi mogla otici od njega.Za dobro svih nas.Od toga se nikada vise nije oporavila.Kao da je taj zadnji cin hrabrosti isisao sav zivot iz nje.Nikada vise nije bila ista.Odabrala je tezi put,ali nije imala snage da koraca njime.Nije vise bila moja lepa I nasmejana mama.Zamenile smo uloge.Nesvesno,prepustila je meni odgovornost i za svoj i za moj zivot.Bile smo same,nas dve,i mnogo vise sam ja bila roditelj u toj vezi.
Otac je ostao.Da potone u ludilo.Da krivi Boga,druge ljude i tek na kraju sebe.Ne znam kada je tacno imao prvi slom.Nismo kontaktirali.Valjda se desilo kada je shvatio da je izgubio ono najdraze,svoju porodicu.Ostao je sam.Nije znao koliko ga je majka jos uvek volela.Cak i u stanju najveceg bola,a bilo je dana kada nije znala sta bi sa sobom ni kuda bi,uvek je govorila isto: Sine, javi mu se.To je tvoj tata.On te voli najvise na svetu.Nema nikog sem tebe.I spustala glavu predamnom,svojim detetom,kao krivac.Zagrlila bih je i govorila: Nemoj,mama.Ne radi to, nisi ti kriva.
Nije joj bas pomoglo.
Nisam krivila nikog a krivila sam sve.Sebe ponajvise.Odavno znam da nisam mogla nista da uradim.Ali tada mislila sam kako je trebalo bar da pokusam.
Zar dvoje ljudi koji su se toliko voleli tako da zavrse?Zar da se rasturi jedna porodica?Zasto?Zbog cega?Nisam nasla odgovor.
Uradila sam najvise sto sam mogla.Bila sam uz mamu koliko je to moguce.Tati,mom dragom tati,koga sam volela najvise na svetu i koji me razmazio do besvesti,iako nisam htela da razgovaram sa njim,ostavljala sam poruke.Da sam dobro i da ne brine za mene.Sada zalim,jer znam da to nije bilo dovoljno.Ipak,svojoj porodici mogu da zahvalim sto sam izdrzala.Sto nisam postala *****,narkoman ili ko zna sta.A imala sam sve sanse.
Nasledjena tvrdoglavost,strahopostovanje prema mom dedi i ljubav ostalih clanova oceve porodice,drzala su me na povrsini.Najvise secanje na ljubav moje bake.Nazalost nje danas nema.Otisla je pre nekoliko godina.Ako postoje andjeli cuvari,ona je moj.Njena ljubav me je drzala,terala dalje.Da nastavim,uspem.Da napravim nesto od sebe.Na ispravan nacin,a evo gde sam.Na pola puta.Ni tamo ni ovamo.Krenula,ali put je jos dug.Ni na pola puta nisam stigla.I nastavljam dalje
Otac je ostao.Da potone u ludilo.Da krivi Boga,druge ljude i tek na kraju sebe.Ne znam kada je tacno imao prvi slom.Nismo kontaktirali.Valjda se desilo kada je shvatio da je izgubio ono najdraze,svoju porodicu.Ostao je sam.Nije znao koliko ga je majka jos uvek volela.Cak i u stanju najveceg bola,a bilo je dana kada nije znala sta bi sa sobom ni kuda bi,uvek je govorila isto: Sine, javi mu se.To je tvoj tata.On te voli najvise na svetu.Nema nikog sem tebe.I spustala glavu predamnom,svojim detetom,kao krivac.Zagrlila bih je i govorila: Nemoj,mama.Ne radi to, nisi ti kriva.
Nije joj bas pomoglo.
Nisam krivila nikog a krivila sam sve.Sebe ponajvise.Odavno znam da nisam mogla nista da uradim.Ali tada mislila sam kako je trebalo bar da pokusam.
Zar dvoje ljudi koji su se toliko voleli tako da zavrse?Zar da se rasturi jedna porodica?Zasto?Zbog cega?Nisam nasla odgovor.
Uradila sam najvise sto sam mogla.Bila sam uz mamu koliko je to moguce.Tati,mom dragom tati,koga sam volela najvise na svetu i koji me razmazio do besvesti,iako nisam htela da razgovaram sa njim,ostavljala sam poruke.Da sam dobro i da ne brine za mene.Sada zalim,jer znam da to nije bilo dovoljno.Ipak,svojoj porodici mogu da zahvalim sto sam izdrzala.Sto nisam postala *****,narkoman ili ko zna sta.A imala sam sve sanse.
Nasledjena tvrdoglavost,strahopostovanje prema mom dedi i ljubav ostalih clanova oceve porodice,drzala su me na povrsini.Najvise secanje na ljubav moje bake.Nazalost nje danas nema.Otisla je pre nekoliko godina.Ako postoje andjeli cuvari,ona je moj.Njena ljubav me je drzala,terala dalje.Da nastavim,uspem.Da napravim nesto od sebe.Na ispravan nacin,a evo gde sam.Na pola puta.Ni tamo ni ovamo.Krenula,ali put je jos dug.Ni na pola puta nisam stigla.I nastavljam dalje