Obožavam Istru. Oduvek, sa jednom pauzom kada nisam ni znao da je i tada obožavam. Kao klinac, dovoljno stasao da ne moram sa roditeljima u Novkabelovo odmaralište u Makarsku nego sa klipetama na kampovanje, počeo sam da odlazim u Istru, u Rovinj, Vrsar, Novigrad...Imali smo šator za dve sitnije osobe u kojem smo zadovoljno spavali sva četvorica. Nije nam bilo tesno. Imali smo budžet za sve dane letovanja koliko sada za jedan dan, bilo nam je dovoljno. Pre podne smo spavali u šatoru usijanom na suncu, u podne smo išli da jedemo u ekspres restoran. Prvih dana šniclu, grašak i pire. Potom, šniclu i pire, nakon još nekog vremena grašak i pire da bi posle još nekog vremena shvatili da je samo pire super. Popodne se kupali, uveče išli u lov na mlade Nemice. Ala smo se .....Nemica, onoliko! Dan danas ne mogu da se setim da li je, od silnog broja Nemica razdevičenih na stenju plaže Škarabe, ijedna zaista postojala ili su bili proizvod mašte, želje za hvalisanjem. Kako god. Bila su to divna letovanja. I divne nemačke tinejdžerke..
Došle su godine kada su se u našoj zemlji neke stvari zakomplikovale.
Onda sam počeo da ne volim letovanje. Bilo mi je dosadno na previše urbanizovanim plažama po Grčkoj, sterilnim apartmanima, nervirali su me meljovi po crnogorskom primorju koji su ti na divljoj plaži iznajmljivali ležaljku za 3 marke.....Zaista, nisam voleo letovanje. Bilo mi je i dosadno i tužno, onih i onakvih Nemica nigde ili su se dobro sakrile u iznajmljene ležaljke što znači da nismo bili na istoj plaži. Para takođe nije bilo ali si morao, zbog vlastitog ega, da se praviš da ih imaš...
Potom su se neke stvari u našim zemljama malo smirile, promenile...te sam ponovo otkrio Istru. Prilično se izmenila, postala je ozbiljnija, pojavile su se prirodne lepote, nikli su stari romantični gradovi sa zanimljivom viševekovnom arhitekturom, lepi letnji festivali filma, muzike, plesa, pojavile su se ekskluzivne vinoteke, dobri restorani...Zanimljivo, kako toga ranije nije bilo uopšte. Istina, Nemica je bilo ali su postale guzate, salaste...često su sa slatkim ćerkicama koje ne gledaš jer su balave tinejdžerke. Onih Nemica, nigde.
Zamena za sve ono što je nestalo je pronađena, tu su pomenuti festivali, obožavana žena sa svojim šarmantnim osmehom i novim kupaćim koji joj divno stoji, kamp kućica umesto usijanog šatora, fantastična riba na roštilju u mojoj izvedbi, dobri restorani umesto ekspresa. Najlepše od svega je vlastiti gumeni čamac sa motorom. On je obezbeđivao svakodnevne odlaske na ostrva „Sestrice“, „Crvene otoke“... More više nije bilo dosadno, bilo je divno, čisto, tiho i povučeno, celodnevno ljuljuškanje u čamcu nekoj usamljenoj uvali je omogućavalo čitanje velikog broja lepih knjiga. Kada me napadne dosada, negde oko 14 sati uvek imam mogućnost da još jednom operem svoj polovni vanbrodski motor, ponovo objasnim drugarici ženi značaj sidrenja sa što dužim kanapom i pod blažim uglom, razliku između rada na leru sa Omw gorivom u odnosu na Nis-ovo... Dobro je što ona to obožava da sluša. Mnogo više nego što ja volim da slušam kada mi ona oko 15h, kada nju napadne dosada, priča o Jeleninim problemima sa Banetom ili o planovima kada će ko kod zubara, optičara i šta joj nedostaje od jesenje garderobe.
Veče u kampu je romantično, zevanje u svetlu lampiona koje nemaju samo zapadnjaci nego i mi, odlazak u razdvojene krevete u kojima niko ne hrče, sa povremenim posetama onom drugom.
Da to ne bi slučajno dosadilo i trajalo previše godina za redom, život se pobrinuo da osetimo i novi miris istarskog mora. Blagi morski povetarac pomesan sa mirisom produkta svarenog Bebelaka malo odstojalog u peleni.
Rešio sam da je 2009. godina ona u kojoj devetnomesečnom sinu i jednogodišnjoj malinoi moram otkriti sve gore navedene lepote Istre i kampa. Nije mi bilo teško da u dve ture po 1200 km do tamo i nazad odnesem najnužnije stvari u kamp. Najpre sam početkom jula odvukao kamp kućicu, blago natovarenu stvarima i nešto stvari u mom karavanu. Do tamo je fantastičan put i ne postoji mogućnost da češem osovinama automobila i kućice po asfaltu.
Postavio sam kamp i divio mu se.
Potom smo desetak dana kasnije stavili još nekoliko stvarčica u gepek karavana, kofer na krovnom nosaču, pogurali šta je moglo pod noge, razmako sam malo stvari da mogu da stiskam pedale na automobilu, ubacili psa, bebu...i veselo krenuli. Raduje me što sam otkrio da putovanje do Rovinja može da traje i 10 umesto uobičajenih 6 sati. Upoznao sam dosta divnih benzinskih pumpi, otkrio da sve pumpe imaju i prepovijališta.
Kada smo stigli nisam mogao da dočekam da bebi i psu otkrijem sve lepote mora, restorana, festivala i čudesne istarske arhitekture. Naravno, kao zreo i promišljen čovek, ove godine nisam nosio i čamac jer, budimo objektivni, mali još ne ume da vozi a uveren sam da bi psu bilo dosadno da čita i pirka motor. Zato su tu sve ostale lepote.
Kada sam trećeg dana u kampu, na predivnom placu udaljenom svega 50m od mora, pitao obožavanu ženu da li bi se ljutila da odjurim na minut i pokvasim se prvi put u moru, ona je velikodušno rekla da se ne bi ljutila ali da samo sačekam da malom promeni pelenu kako bih je bacio u novi kontejner jer smo ovaj u našoj blizini napunili.
Na trenutak sam pomisli da se ovo letovanje po nečemu razlikuje od predhodnih ali sam to pripisao neveštom uhodavanju.
Petog dana, kada me je obožavana žena sa očajem u očima, zamolila da vežem psa i budem minut sa malim da bi ona makar liznula slanu vodu, kada sam joj ja velikodušno izašao u susret čim sam istrčao psa i pokupio mu ***** ispred restorana, pomislio sam da će se ovo letovanje možda razlikovati od dosadašnjih.
Sedmog dana, kada sam slagavši obožavanu ženu da moram nešto da rešim na recepciji i nemilosrdno i bez griže savesti vezavši psa za kamp kućicu, krišom otišao u kafić na recepciji...bahato sam poručio kafu i počeo malo da analiziram jedan dan na moru. Zapravo svaki dan jer su svi isti.
Došle su godine kada su se u našoj zemlji neke stvari zakomplikovale.
Onda sam počeo da ne volim letovanje. Bilo mi je dosadno na previše urbanizovanim plažama po Grčkoj, sterilnim apartmanima, nervirali su me meljovi po crnogorskom primorju koji su ti na divljoj plaži iznajmljivali ležaljku za 3 marke.....Zaista, nisam voleo letovanje. Bilo mi je i dosadno i tužno, onih i onakvih Nemica nigde ili su se dobro sakrile u iznajmljene ležaljke što znači da nismo bili na istoj plaži. Para takođe nije bilo ali si morao, zbog vlastitog ega, da se praviš da ih imaš...
Potom su se neke stvari u našim zemljama malo smirile, promenile...te sam ponovo otkrio Istru. Prilično se izmenila, postala je ozbiljnija, pojavile su se prirodne lepote, nikli su stari romantični gradovi sa zanimljivom viševekovnom arhitekturom, lepi letnji festivali filma, muzike, plesa, pojavile su se ekskluzivne vinoteke, dobri restorani...Zanimljivo, kako toga ranije nije bilo uopšte. Istina, Nemica je bilo ali su postale guzate, salaste...često su sa slatkim ćerkicama koje ne gledaš jer su balave tinejdžerke. Onih Nemica, nigde.
Zamena za sve ono što je nestalo je pronađena, tu su pomenuti festivali, obožavana žena sa svojim šarmantnim osmehom i novim kupaćim koji joj divno stoji, kamp kućica umesto usijanog šatora, fantastična riba na roštilju u mojoj izvedbi, dobri restorani umesto ekspresa. Najlepše od svega je vlastiti gumeni čamac sa motorom. On je obezbeđivao svakodnevne odlaske na ostrva „Sestrice“, „Crvene otoke“... More više nije bilo dosadno, bilo je divno, čisto, tiho i povučeno, celodnevno ljuljuškanje u čamcu nekoj usamljenoj uvali je omogućavalo čitanje velikog broja lepih knjiga. Kada me napadne dosada, negde oko 14 sati uvek imam mogućnost da još jednom operem svoj polovni vanbrodski motor, ponovo objasnim drugarici ženi značaj sidrenja sa što dužim kanapom i pod blažim uglom, razliku između rada na leru sa Omw gorivom u odnosu na Nis-ovo... Dobro je što ona to obožava da sluša. Mnogo više nego što ja volim da slušam kada mi ona oko 15h, kada nju napadne dosada, priča o Jeleninim problemima sa Banetom ili o planovima kada će ko kod zubara, optičara i šta joj nedostaje od jesenje garderobe.
Veče u kampu je romantično, zevanje u svetlu lampiona koje nemaju samo zapadnjaci nego i mi, odlazak u razdvojene krevete u kojima niko ne hrče, sa povremenim posetama onom drugom.
Da to ne bi slučajno dosadilo i trajalo previše godina za redom, život se pobrinuo da osetimo i novi miris istarskog mora. Blagi morski povetarac pomesan sa mirisom produkta svarenog Bebelaka malo odstojalog u peleni.
Rešio sam da je 2009. godina ona u kojoj devetnomesečnom sinu i jednogodišnjoj malinoi moram otkriti sve gore navedene lepote Istre i kampa. Nije mi bilo teško da u dve ture po 1200 km do tamo i nazad odnesem najnužnije stvari u kamp. Najpre sam početkom jula odvukao kamp kućicu, blago natovarenu stvarima i nešto stvari u mom karavanu. Do tamo je fantastičan put i ne postoji mogućnost da češem osovinama automobila i kućice po asfaltu.
Postavio sam kamp i divio mu se.
Potom smo desetak dana kasnije stavili još nekoliko stvarčica u gepek karavana, kofer na krovnom nosaču, pogurali šta je moglo pod noge, razmako sam malo stvari da mogu da stiskam pedale na automobilu, ubacili psa, bebu...i veselo krenuli. Raduje me što sam otkrio da putovanje do Rovinja može da traje i 10 umesto uobičajenih 6 sati. Upoznao sam dosta divnih benzinskih pumpi, otkrio da sve pumpe imaju i prepovijališta.
Kada smo stigli nisam mogao da dočekam da bebi i psu otkrijem sve lepote mora, restorana, festivala i čudesne istarske arhitekture. Naravno, kao zreo i promišljen čovek, ove godine nisam nosio i čamac jer, budimo objektivni, mali još ne ume da vozi a uveren sam da bi psu bilo dosadno da čita i pirka motor. Zato su tu sve ostale lepote.
Kada sam trećeg dana u kampu, na predivnom placu udaljenom svega 50m od mora, pitao obožavanu ženu da li bi se ljutila da odjurim na minut i pokvasim se prvi put u moru, ona je velikodušno rekla da se ne bi ljutila ali da samo sačekam da malom promeni pelenu kako bih je bacio u novi kontejner jer smo ovaj u našoj blizini napunili.
Na trenutak sam pomisli da se ovo letovanje po nečemu razlikuje od predhodnih ali sam to pripisao neveštom uhodavanju.
Petog dana, kada me je obožavana žena sa očajem u očima, zamolila da vežem psa i budem minut sa malim da bi ona makar liznula slanu vodu, kada sam joj ja velikodušno izašao u susret čim sam istrčao psa i pokupio mu ***** ispred restorana, pomislio sam da će se ovo letovanje možda razlikovati od dosadašnjih.
Sedmog dana, kada sam slagavši obožavanu ženu da moram nešto da rešim na recepciji i nemilosrdno i bez griže savesti vezavši psa za kamp kućicu, krišom otišao u kafić na recepciji...bahato sam poručio kafu i počeo malo da analiziram jedan dan na moru. Zapravo svaki dan jer su svi isti.
