Holy1
Ističe se
- Poruka
- 2.671
Добро вече. Тема је ауторска. Нигде на форуму нисам наишао на сличну тему, а мислим да би могла бити интересантна.
Наиме, моја идеја је да у овој теми постављамо приче из стварног живота појединих историјских личности из којих може да се чује нешто паметно, да се научи по нешто. Знате..Мислим на оне мудре мале приче, које су нам чак и баке препричавале. Уколико сте чули неку интересантну причу о храбрости и јунаштву, о чојству, о било каквим људским врлинама пишите је овде..Вама занимљиве приче, преседани као што је Марко Миљанов причао у својој књижици "Чојство и Јунаштво".
Ево, ја ћу почети са једном причом, за почетак:
Пошто се ове приче не причају,а ја сматрам да су много важне због нашег културног наслеђа и будућих нараштаја. Срам ме изједа што се причама попут ових, племенитих и истинитих не придаје никакав значај у јавној нашој сфери.
Овако бих почео причу.. У току битке на Граховачком пољу 1858. године против војске Хусеин-паше, многи рањеници који су задобили ране у боју су примили уточиште по околним кућама, а неки и шире. Ово је прича о Јоки Кусовцу, четовођи који беше рањен у бици те је прихваћен у кућу сердара Андрије Перовића и његове жене Марије (Његошеве рођ. сестре) на пажење и гостопримство. Куд ће већа брука и срамота по Јоку Кусовца него да игром случаја доспе у кућу коју је завио у црно због преране смрти сина првенца. Да је Јоко био при свести куд га воде, сигурно не би прешао праг куће, али пошто је био тешко рањен и изморен од боја, није имао када ни видети у чију га то кућу воде.
Част нека је Перовића Мари, рођеној сестри песника Његоша.
Тад у кућу јој крвник беше доша. Рањеног га носаше из боја. Али она не хће пред њим затворити врата. Шта се то ту ноћ догоди па га тада донесоше баш у кућу Стеванове Маре?
Није се двоумила, већ нареди снахама да спреме кућу и преноћиште за граховског јунака, а она приђе носилима и поможе војницима да се рањеник добро смести. Гледала га је и мислила на трагичну смрт свога сина Стевана. У њеном срцу поново се разгори стара незалечена рана. Сузе су јој саме навирале и текле низ намучено лице. Рањени Јоко примети да ова гостољубива жена за нечим великим оплакује, па упита:
-"Каква ти је сестро голема невоља, те лијеш сузе без престанка?"
Мајка Стеванова ништа не проговори, но се подиже од постеље и изиђе напоље да више куће, на каменој литици, проведе ноћ у оплакивању свога сина.
Рањени Јоко се окрепи, превијен и угошћен у кући Перовића.
Она жена уради што друга не може? Да свом крвнику у невољи поможе? Кусовца је је прихватила Јока који јој је сина Стевана закопа - на његову постељу да леже. Онда тада узе Стеванову кошуљу да реже, те му седам завијала рана. Баш кошуљом свог сина Стевана. Од када су у кућу са бојишта донели рањенога Јоку, она му је честитала ране и сву ноћ га неговала.
Но, кад Јоко мало себи дође..Око себе разгледати поче, у по ноћи без белога дана позна слику Перовић Стевана кога уби на сред Цариграда. Нађоше га јади изненада! Кад му виде слику на зиду, препознаде му мајку Перовића Мару. Виде Јоко, колико је сати али му се доцкан покајати..Ал' га седам мање боли рана него једна Перовић Стевана. Те у зору у само свануће, носе Јока из крвничке куће. Од тада се прича за у будуће како жена Перовић Андрије, мила сестре Његоша владике пред крвником врата не затвори, нит' му шта каза нити га прекори. Па вас сада питам ја, бил' то друга урадила која, осим жене Његошева соја?
Кад сазна у чијем је дому почитнуо, би му теже но ране које је у боју задобио. Јер бол од телесних рана испуњаваше га поносним јунаком, а бол што се налази у дому мајке чијег је сина убио и којој је до смрти највећу рану задао, раздираше му груди. Сву ноћ је јецао и Стеваново име спомињао, кунући себе.
Изјутра кад га почеше износити из куће да га носе у Љуботињ, Јоко се, гледајући Мару, придиже са носила и рече гласно тако да га сви чују:
-"Опрости мени Стеванова мајко! Ја сам ти убио сина,а мртви Стеван ће, дао Бог убити мене бруком и срамотом коју сам од данас бацио на свој дом и проклетсво моје ђеце!"
Марија је имала једну ману, имала је једну ногу краћу. Сви су замерали и приговарали сердару Андрији да се њоме оженио само зато што је од владарске куће, али их је Марија све ућуткала својом племенитошћу,мудрошћу и добротом.
Баш њеном сину Стевану, владика Његош даде то име. Још док је Марија била носећа, он је тражио од ње да детету, ако буде мушко, да име Стеван,а Стеван је видело се од првих дана и лепотом и бистрином баш на ујака владику.
Ако се питате шта је било после са Јоком Кусовцем? Остало је упамћено од људи који су живели у то доба, да се Кусовац након тога догађаја и ноћења јако променио и јако кајао, да се сасвим повукао и затворио у кућу, а када би му дошао ко од пријатеља и запитао га шта се то са њим дешава, понављао би:
"Осрамоти се и пред Богом и пред народом, да Бог да умро од исте чаше које и Стеван!"
Због ране и гриже савести није дуго поживео након тога, умро је 5 година након тога догађаја у својим најбољим годинама живота.
Марија је сахрањена на поду олтара цркве у Трешњеву.
Његош никада није преболио сестрића Стевана, умео је казивати људима:
"Погибе ми дијете Стеване. Како бјеше мудар и паметан. Сву би браћу лако прежалио, но не могу свога сестри чеда, дијете Стевана. Свака рана покрај срца мога, Стеванова посред срца мога!"
Наиме, моја идеја је да у овој теми постављамо приче из стварног живота појединих историјских личности из којих може да се чује нешто паметно, да се научи по нешто. Знате..Мислим на оне мудре мале приче, које су нам чак и баке препричавале. Уколико сте чули неку интересантну причу о храбрости и јунаштву, о чојству, о било каквим људским врлинама пишите је овде..Вама занимљиве приче, преседани као што је Марко Миљанов причао у својој књижици "Чојство и Јунаштво".
Ево, ја ћу почети са једном причом, за почетак:
Пошто се ове приче не причају,а ја сматрам да су много важне због нашег културног наслеђа и будућих нараштаја. Срам ме изједа што се причама попут ових, племенитих и истинитих не придаје никакав значај у јавној нашој сфери.
Овако бих почео причу.. У току битке на Граховачком пољу 1858. године против војске Хусеин-паше, многи рањеници који су задобили ране у боју су примили уточиште по околним кућама, а неки и шире. Ово је прича о Јоки Кусовцу, четовођи који беше рањен у бици те је прихваћен у кућу сердара Андрије Перовића и његове жене Марије (Његошеве рођ. сестре) на пажење и гостопримство. Куд ће већа брука и срамота по Јоку Кусовца него да игром случаја доспе у кућу коју је завио у црно због преране смрти сина првенца. Да је Јоко био при свести куд га воде, сигурно не би прешао праг куће, али пошто је био тешко рањен и изморен од боја, није имао када ни видети у чију га то кућу воде.
Част нека је Перовића Мари, рођеној сестри песника Његоша.
Тад у кућу јој крвник беше доша. Рањеног га носаше из боја. Али она не хће пред њим затворити врата. Шта се то ту ноћ догоди па га тада донесоше баш у кућу Стеванове Маре?
Није се двоумила, већ нареди снахама да спреме кућу и преноћиште за граховског јунака, а она приђе носилима и поможе војницима да се рањеник добро смести. Гледала га је и мислила на трагичну смрт свога сина Стевана. У њеном срцу поново се разгори стара незалечена рана. Сузе су јој саме навирале и текле низ намучено лице. Рањени Јоко примети да ова гостољубива жена за нечим великим оплакује, па упита:
-"Каква ти је сестро голема невоља, те лијеш сузе без престанка?"
Мајка Стеванова ништа не проговори, но се подиже од постеље и изиђе напоље да више куће, на каменој литици, проведе ноћ у оплакивању свога сина.
Рањени Јоко се окрепи, превијен и угошћен у кући Перовића.
Она жена уради што друга не може? Да свом крвнику у невољи поможе? Кусовца је је прихватила Јока који јој је сина Стевана закопа - на његову постељу да леже. Онда тада узе Стеванову кошуљу да реже, те му седам завијала рана. Баш кошуљом свог сина Стевана. Од када су у кућу са бојишта донели рањенога Јоку, она му је честитала ране и сву ноћ га неговала.
Но, кад Јоко мало себи дође..Око себе разгледати поче, у по ноћи без белога дана позна слику Перовић Стевана кога уби на сред Цариграда. Нађоше га јади изненада! Кад му виде слику на зиду, препознаде му мајку Перовића Мару. Виде Јоко, колико је сати али му се доцкан покајати..Ал' га седам мање боли рана него једна Перовић Стевана. Те у зору у само свануће, носе Јока из крвничке куће. Од тада се прича за у будуће како жена Перовић Андрије, мила сестре Његоша владике пред крвником врата не затвори, нит' му шта каза нити га прекори. Па вас сада питам ја, бил' то друга урадила која, осим жене Његошева соја?
Кад сазна у чијем је дому почитнуо, би му теже но ране које је у боју задобио. Јер бол од телесних рана испуњаваше га поносним јунаком, а бол што се налази у дому мајке чијег је сина убио и којој је до смрти највећу рану задао, раздираше му груди. Сву ноћ је јецао и Стеваново име спомињао, кунући себе.
Изјутра кад га почеше износити из куће да га носе у Љуботињ, Јоко се, гледајући Мару, придиже са носила и рече гласно тако да га сви чују:
-"Опрости мени Стеванова мајко! Ја сам ти убио сина,а мртви Стеван ће, дао Бог убити мене бруком и срамотом коју сам од данас бацио на свој дом и проклетсво моје ђеце!"
Марија је имала једну ману, имала је једну ногу краћу. Сви су замерали и приговарали сердару Андрији да се њоме оженио само зато што је од владарске куће, али их је Марија све ућуткала својом племенитошћу,мудрошћу и добротом.
Баш њеном сину Стевану, владика Његош даде то име. Још док је Марија била носећа, он је тражио од ње да детету, ако буде мушко, да име Стеван,а Стеван је видело се од првих дана и лепотом и бистрином баш на ујака владику.
Ако се питате шта је било после са Јоком Кусовцем? Остало је упамћено од људи који су живели у то доба, да се Кусовац након тога догађаја и ноћења јако променио и јако кајао, да се сасвим повукао и затворио у кућу, а када би му дошао ко од пријатеља и запитао га шта се то са њим дешава, понављао би:
"Осрамоти се и пред Богом и пред народом, да Бог да умро од исте чаше које и Стеван!"
Због ране и гриже савести није дуго поживео након тога, умро је 5 година након тога догађаја у својим најбољим годинама живота.
Марија је сахрањена на поду олтара цркве у Трешњеву.
Његош никада није преболио сестрића Стевана, умео је казивати људима:
"Погибе ми дијете Стеване. Како бјеше мудар и паметан. Сву би браћу лако прежалио, но не могу свога сестри чеда, дијете Стевана. Свака рана покрај срца мога, Стеванова посред срца мога!"
