Istorijske minijature - Flora Sands

[Nina]

Tokom Prvog svetskog rata Britanke i Škotlanđanke pomagale su u bolnicama negujući naše ranjene vojnike, ali je samo jedna od njih postala oficir srpske vojke i prešla preko Albanije

„Poštovana gospođice Sands, vojnici Četvrte čete, Prvog bataljona, Drugog pešadijskog puka „Knjaza Mihaila” dirnuti Vašom plemenitošću žele da Vam ovim pismom iskažu poštovanje i zahvalnost, te su izabrali jedan odbor da Vam preda ovu zahvalnicu... Srpski vojnik je ponosan što u svojoj sredini vidi plemenitu kćer Engleske, koja je stari prijatelj srpski... Srpski vojnik će uvek znati ceniti dela Vaše dobrote i duboko u srcu zapisaće Vaša dobra dela i pamtiti ih zauvek...”

Ovo je, između ostalog pisalo u zahvalnici koju su, početkom 1916, vojnici Gvozdenog puka uručili saborcu, Engleskinji Flori Sands, tada u činu kaplara srpske vojske.

 

[Nina]

Avanturistkinja i humanistkinja
Za to je bilo više nego dovoljno razloga. Jer, tokom Prvog svetskog rata, na poziv Crvenog krsta mnogo žena iz Velike Britanije, SAD, Francuske, Rusije i drugih zemalja došlo je u Srbiju da učestvuje u humanitarnim misijama. One su zadivile naš narod humanošću i hrabrošću, a neke su se lečeći srpske vojnike obolele od pegavog tifusa i same razbolele i umrle. Ipak, samo jedna od njih dobila je oficirski čin u srpskoj vojci, prešla s vojskom preko Albanije i borila se na Solunskom frontu. Bila je to Flora Sands (1876–1956), avanturistkinja, ratnik i humanista, jedna od najzanimljivijih žena svoga vremena. Nažalost, osim što jedna ulica u Beogradu od 2009. po njoj nosi ime, danas se o Flori Sands malo zna.

Rođena je 1876. u malom mestu Neder Poplton, u Jorkširu u Engleskoj, u svešteničkoj porodici. Obrazovala se u Švajcarskoj, u devojačkoj školi gde je naučila nemački i francuski. Bila je avanturističkog duha, volela je da jaše, naučila da vozi kola i puca iz vatrenog oružja.

Čim je počeo Prvi svetski rat, Flora prijavila se za učešće u misiji Konvoja za bolesnike i ranjene žene koja je Srbiji pomagala i tokom balkanskih ratova, ali je bila odbijena zbog „nedostatka kvalifikacija”. Zato je stupila u kontakt s Mejbel Grujić, suprugom Slavka Grujića, načelnika Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja je tih dana u SAD i Velikoj Britaniji okupljala bolničare i hirurge za pomoć Srbiji. Već avgusta 1914, posredstvom organizacije Hitne pomoći Svetog Jovana, ona je zajedno s još 36 žena krenula put Srbije.

 

[Nina]

Prvo je bila raspoređena u Kragujevac, a potom u Valjevo, grad-bolnicu gde je lečila ranjene u Cerskoj i Kolubarskoj bici, a potom i obolele od pegavog tifusa. Iako je bila samo bolničarka, u nedostatku lekara obavila je nekoliko operacija, a tokom epidemije pegavog tifusa i sama je obolela od ove bolesti. Kratke boravke u Engleskoj koristila je za prikupljanje sanitetskog materijala. Kada je u jesen 1915. pokrenuta velika ofanziva Centralnih sila, Flora se vratila u Srbiju. U nameri da bude što bliže frontu, prihvatila je ponudu da stupi u ambulantu Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo”, a kada je doneta odluka o povlačenju preko Albanije, postala je borac tog slavnog puka. Njen jedini strah bio je da im ne bude na teretu, ali joj je general Miloš Vasić, koji je Floru i primio u vojsku, rekao „da će njeno prisustvo ohrabriti vojnike jer ona za njih predstavlja celu Englesku”.

Na Krfu Flora se posvetila prikupljanju humanitarne pomoći u tamošnjoj luci, a potom je, zajedno sa svojom četom prebačena na front. Učestvovala je u bitkama na Gorničevu, Kajmakčalanu i Crnoj reci, gde je bila i teško ranjena. Oporavljala se u bolnici u Solunu, gde je za iskazanu hrabrost od prestolonaslednika Aleksandra dobila i Karađorđevu zvezdu. Tako je postala prva strankinja koja je dobila to najviše vojno odlikovanje.

U bolnici u Solunu Flora je upoznala još jednu heroinu, našu Milunku Savić, o kojoj je govorila s neskrivenim simpatijama. Kasnije je o tom dobu zapisala: „Dva puta dnevno hirurg me je previjao. Uvek je bio veseo i uviđajan, nikada nije započinjao dok ne bih popušila cigaretu da zavaram bol i dok se ne bih okrepila viskijem i sodom. Milunka je s velikim interesovanjem pratila celu proceduru i jednog dana iz radoznalosti odluči da izbroji moje rane. Kad je završila, obavesti me da ih je dvadeset i četiri i od srca me pohvali rečima da bol podnosim kao da sam Srpkinja. Ona se zbilja ponašala stoički.”

 

[Nina]

Hrabra na Solunskom frontu

Zbog težine povreda Flora je kasnije poslata na oporavak u Bizertu, a odatle ponovo pravo na ratište, gde je učestvovala u proboju Solunskog fronta, posebno se istakavši na Ovčem polju. Tako je zajedno sa saborcima iz Gvozdenog puka u jesen 1918. umarširala u oslobođenu Srbiju.

Tokom celog rata, istovremeno s ratničkom, obavljala je i svoju humanitarnu misiju. S Evelinom Haverfild osnovala je Fond za unapređenje udobnosti srpskih vojnika i zatvorenika, a napisala je i autobiografiju, a sav prihod od prodatih knjiga dala je za srpsku vojsku. Posebnim skupštinskim ukazom je 1919. dobila čin potporučnika, čime je i zvanično postala prva žena oficir srpske vojske.

Ljubav s komandantom Janaćkom
Flora Sands je 1915. dobila i oficirske privilegije, posilnog Dragutina i kobilu Dijanu. Komandant Četvrte čete, Prvog bataljona, Drugog pešadijskog puka, šarmantni i neustrašivi Janaćko Jović nije odmah bio oduševljen kada je video Floru, pa je prokomentarisao: „Što mi saveznici ne pošalju oružje i municiju, nego žene, konzerve i čarape?” Međutim, ubrzo je bio oduševljen njenom hrabrošću pa se tokom povlačenja preko Albanije između Flore i Janaćka rodila i ljubav. Nažalost, Janaćko je poginuo tokom borbi na Solunskom frontu

 

[Nina]

Prva žena taksi vozač

Posle rata Flora je odlučila da živi u Srbiji, odnosno tadašnjoj Kraljevini SHS. Nastanila se u Beogradu, a 1927. udala se za Jurija Judeniča, bivšeg generala ruskih belogardejaca. Kratko vreme živeli su u Francuskoj, a potom se vratili u Beograd, na Pašino brdo. Ona je davala časove engleskog jezika, držala predavanja po svetu u uniformi srpske vojske, a bila je i prva žena-taksi vozač u Beogradu. Kada je počeo Drugi svetski rat, prijavila se u vojsku. Zbog toga i odbijanja da se stavi u nemačku službu, Gestapo je isleđivao i nju i njenog supruga. Judenič se razboleo i umro septembra 1941, a Flora je ratne dane provela u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja vratila se u Safok, u kom je provela mladost. Tamo je i umrla, u gradu Ipsviču, 1956. u 80. godini. Optimizam i avanturistički duh, uprkos svim nedaćama, nisu je nikada napuštali. Skoro pred smrt, mada teško bolesna, tražila je da obnovi vozačku dozvolu i da joj se dozvoli putovanje u inostranstvo.link