Bečka ili engleska "mehanika"?
Prilikom kupovine klavira, verovatno ste primetili da se u oglasima pojavljuju , uz preovlađujuće klavire sa engleskom "mehanikom", i oni sa bečkom.
Sigurno ste se zapitali, u čemu je razlika?
Tokom razvoja klavira, kao instrumenta, pojavljivala su se razna tehnička rešenja, od kojih su se na kraju, ustalila samo pomenuta dva, sve do perioda neposredno posle Prvog svetskog rata, kada je potpuni primat preuzela engleska "mehanika" ( ovaj izraz stavljam pod navodnike, jer je kolokvijalan, a pravilno bi glasio: "klavirski mehanizam").
Ono što danas nazivamo engleskom "mehanikom", jeste Herz-Erardov mehanizam ( "double escapement action", u bukvalnom prevodu-" mehanizam sa dvostrukim "smicanjem", dok je kod nas uvrežen naziv "mehanizam sa dvostrukom repeticijom), koji dozvoljava ponavljanje tona i kada dirka nije sasvim puštena, što ubrzava repeticiju i pijanistima omogućuje odličnu kontrolu prilikom sviranja, kao i izuzetno dinamičko nijansiranje, što su sve neophodni uslovi za savremeno sviranje na klaviru. Pored toga, ova vrsta mehanizma daje mogućnost vrlo preciznog podešavanja, radi potpunog iskorištenja svih mogućnosti ovakvog klavira.
Sa druge strane, kod klavira sa bečkim mehanizmom, svirač ima daleko lošiju kontrolu nad instrumentom, sa više nego dvostruko sporijom repeticijom i mnogo manjim mogućnostima nijansiranja. Ovaj tip mehanizma se ne može toliko precizno podešavati, a uz to su i njegovi čekići prekriveni kožicama, što klavirštimeru oduzima mogućnost njihovog finog "intoniranja", odnosno obrade filca na glavama čekića, radi dobijanja željene, ujednačene boje tona, što je kod engleskog rutinska procedura.
U periodu kada su paralelno postojala oba tipa klavira, trajale su polemike između njihovih pobornika, u kojima su neki pijanisti i kompozitori hvalili jedan i nalazili mane drugom i obrnuto, ali je vreme pokazalo da je konačnu i zasluženu prevagu odneo klavir sa engleskom "mehanikom".
Ovo ime nije dobio zato što je izmišljen u Engleskoj, nego zato što su tamošnje radionice za izradu klavira prve počele da ga masovno ugrađuju u svoje instrumente. Bečki mehanizam je ugrađivan u klavire njihovih proizvođača, kojih je u 19. veku bilo izuzetno mnogo, isto kao i u ostatku Austrougarske monarhije. Zbog toga što je jedan deo naših krajeva bio u njenom sastavu, ovde se i danas može pronaći mnogo starih klavira tog tipa. Najčešće su u vrlo lošem stanju, tako da nikako ne bih preporučio njihovu kupovinu, osim ako Vam nije potreban originalan dekorativni predmet, a da pri tom imate dovoljno velik prostor.
Proizvodnja klavira sa bečkom "mehanikom" obustavljena je između 1920. i 1925., tako da najmlađi klaviri ovog tipa nikako ne mogu imati manje od 90 godina, a većina je i mnogo starija.
Kako da prepoznate "bečki" klavir?
Jedan od znakova za raspoznavanje, mogle bi biti noge, koje su kod bečkih, bez izuzetka okrugle u preseku, dok su kod većine engleskih četvrtaste. Međutim, u prelaznom periodu, kada su i bečke radionice prihvatile englesku "mehaniku", ona je ugrađivana i u ove klavire, tako da postoje i oni sa okruglim nogama, iako su retkost, no dovoljno da nam ovu razliku učine nepodesnom za sigurno raspoznavanje.
Dva sigurna znaka jesu denferi (prigušivači), i pedale.
Kod klavira sa bečkim mehanizmom, denferi ( mali, odozgo gledano, crni delovi mehanizma, koji se nalaze sa gornje strane žica, polegnuti na njih, čija je uloga da priguše žicu kada se dirka oslobodi i na taj način prekinu trajanje tona) su smešteni unutar rama (okvira), dok su kod onih sa engleskom "mehanikom", samo poredani jedan kraj drugog, u nizu, bez ikakvih elemenata koji bi ih okruživali.
denferi na "bečkom" klaviru nalaze se unutar rama, kao na slici gore
denferi na klaviru sa engleskom "mehanikom"- nemaju nikakav ram
Drugi način da raspoznate tip klavira je pomoću izgleda pedala. Kod "bečkih" klavira, pedale na sebi imaju alke( kružiće), kroz koje su provučene mesingane žice, pomoću kojih su povezane sa mehanizmom, kao na slici dole:
Kod klavira sa engleskim mehanizmom, to ne postoji. Ovde vidljivi deo pedala završava u drvenoj kutiji, sa čije zadnje strane se vrši prenos do mehanizma, tako da pedale kod ovog tipa klavira, izgledaju kao na slici dole:
Cene starih klavira sa bečkom "mehanikom" su veoma niske, osim u slučaju kada se radi o istorijski vrednom instrumentu, koji je bio vlasništvo neke poznate ličnosti, ako se takva tvrdnja uopšte može dokazati i ako postoji neko ko je spreman da plati traženu cenu, ili ako se radi o izuzetno dobro očuvanom primerku, kakvi su izuzetna retkost ( do sada sam sreo samo jedan takav, koji je izgledao kao da je star 20 godina, i čija je cena bila 1500 evra). Postoje i solidno očuvani stari klaviri koji još dobro drže štim i čiji mehanizmi ispravno rade, ali ih je vrlo malo. Većina ovakvih klavira je odavno prestala da bude upotrebljiva, mada se često događa da neupućeni kupac, motivisan niskom cenom, a istovremeno impozantnim izgledom, neoprezno kupi poneki od njih (što ja ne preporučujem ni u kom slučaju, jer je održavanje ovakvih instrumenata mukotrpno i skupo, krajnji rezultat najčešće prilično "mršav", vrlo se često kvare prilikom učestalije upotrebe, a o ceni eventualne restauracije da i ne govorim).
Nadam se da će Vam ovih nekoliko informacija dati bolju sliku o razlici između bečke i engleske "mehanike".
