(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISTO A RAZLIČITO
Čovek….drvo….
Žena……drvo….
Vezano korenom za komad zemlje
Uvek iz iste snagu crpe
I raste….i cveta…i rađa….uporno.
Hlad daje svima
Svojima, kao i prolaznicima.
Od besnog neba skriva
I svoje domaće i putnike šetače.
Poglede priziva velikom krošnjom
Bujnom, jakom što ćuteći priča liskama svojim
Zelenim govorom koji malo njih razume.
U njemu,
Stotine života životom drveta živi.
U sebi,
Stotine života drvo živi.
Dva ista, ne postoje.
Čovek….reka….
Žena……reka….
Vezana korenom za komad zemlje
Izdubljen silinom vode njene,
Žubori ili mirno teče,
Preskače prepreke jako žureći,
Ili tihim prolaskom lenjom lepotom sebe nudeći.
Rashladi svoje, kao i prolaznike,
Hrani domaće i slučajne namernike.
Govorom vodenim ćuteći priča talasima svojim
Penušavim govorom koji malo njih razume.
U njoj,
Stotine života životom reke živi
U sebi,
Stotine života reka živi.
Dve iste, ne postoje.
Čovek….zemlja….
Žena……zemlja….
Plodna, rodna, od svačeg sazdana
I samom sobom ograđena
Nepokretom svojim zadovoljna
Jer…….
Po njoj reka plovi
I na njoj drvo raste
U njoj,
Stotine života životom zemlje, drveta i reke živi
U sebi,
Stotine života zemlja živi.
Dva ista komada zemlje, ne postoje.
Isto, a različito
Čovek….drvo….
Žena……drvo….
Vezano korenom za komad zemlje
Uvek iz iste snagu crpe
I raste….i cveta…i rađa….uporno.
Hlad daje svima
Svojima, kao i prolaznicima.
Od besnog neba skriva
I svoje domaće i putnike šetače.
Poglede priziva velikom krošnjom
Bujnom, jakom što ćuteći priča liskama svojim
Zelenim govorom koji malo njih razume.
U njemu,
Stotine života životom drveta živi.
U sebi,
Stotine života drvo živi.
Dva ista, ne postoje.
Čovek….reka….
Žena……reka….
Vezana korenom za komad zemlje
Izdubljen silinom vode njene,
Žubori ili mirno teče,
Preskače prepreke jako žureći,
Ili tihim prolaskom lenjom lepotom sebe nudeći.
Rashladi svoje, kao i prolaznike,
Hrani domaće i slučajne namernike.
Govorom vodenim ćuteći priča talasima svojim
Penušavim govorom koji malo njih razume.
U njoj,
Stotine života životom reke živi
U sebi,
Stotine života reka živi.
Dve iste, ne postoje.
Čovek….zemlja….
Žena……zemlja….
Plodna, rodna, od svačeg sazdana
I samom sobom ograđena
Nepokretom svojim zadovoljna
Jer…….
Po njoj reka plovi
I na njoj drvo raste
U njoj,
Stotine života životom zemlje, drveta i reke živi
U sebi,
Stotine života zemlja živi.
Dva ista komada zemlje, ne postoje.
Isto, a različito
PS Malo da stihovano filoZoFiram kroz ovu silnu kišu....nisam odavno.
..još od glista 
...a tek svici šta rade 
...prave žurku svako veče 
