Čujem se sa mamom. Ona i dalje živi u malom gradiću odakle sam ja davno otišla. Kaze mi da je dolazio Marko iz Australije. Došao sa ženom i dva deteta, dečak i devojcica. Kaze mama malecni jedno drugom do uveta. Kaze mama onako su čokoladni, a i žena mu je tamnoputa.
Kaze mi mama ostavio ti Marko neki poklon. Lepa kutija baš. Hoćeš da otvorim da vidiš šta je?
-Ne. Nemoj otvarati hoću da se iznenadim kad dođem da otvorim.
Marko je bio beba kad sam ja polazila u drugi razred osnovne. Živeli su na sprstu preko puta. Možda godinu dve pa su kupili stan sprat ispod nas. Moja mama i Markova mama su pile kafu zajedno. Spremale zimnicu zajedno. Razmenjivali recepte... Bile su dobre i bliske komsinice. Nisu nešto bile bliske ali su se družile.
Ja sam pomagala Markovoj mami da pricuvam Marka dok ona ode na pijacu ili ako treba nešto da završi na kratko.
Kada je Marko bio školarac crtala sam mu likovno. To mu nike išlo. Moja mama mu je dala neke moje sveske da prepisuje sastave, lektire i tako to. Često je pokucao na vrata da dođe da vidi šta radimo, da prekrati vreme kada je kisa i hladno kada ne može napolje.
Lada je Marko posao u sedmi razred primetila sam da se malo srami predamnom.
-ćao Marko. Šta radiš? Kako je u školi?
Odgovarao je kratko: Nista. Dobro.
Skretao je pogled.
Do tada je vilo normalno da pozove telefono da me pita da mu resim meki zadatak i slicno.
Baš mi bilo čudno šta je to sa tim detetom. Medutim, skapirala sam. Ja sam tad zavrsavala srednju, bila sam devojka. On je bio rani pubertetlija. Malo se stideo pred mnom. A i viđao me je sa deckom, pa se uvek snebivao kad nas vidi zajedno.
Otišla sam na u grad da studiram. Nisam često dolazila. Kad dođem ponekad sretnem Marka. Ćao - Ćao. Kratko se pozdravimo.
Jedared sam mu rekla uh kako si porastao. Pa sam se zasmejala izgledala sam kao neka tetka a on kao da je mali klinac. Malo se zacrveneo i nasmejao.
Vreme je prolazilo. Tog leta sam došla u svoj mali gradić. Sklica je bila gotova. Moja ekipa sa studija otišla kud koji. Moja stara ekipa iz mog gradiča se takođe razbežala. Pojavila se ponuda za neki poslić. Trebale su mi pare i nisam mnogo razmisljala. Bilo je naporno radilo se svaki dan. Od 14 do 22h. Plaćali su dobro. Pristala sam. Bila sam bez dečka, bez drustva, mama je puno radila...
I onako bi se smarala a lova mi je tebala.
Posle sedam-osam dana sam ušla u štos, dođem uveče sa posla tuširanje, čitanje knjige, spavanje. Ujutru dobro se naspavam, razvlačenje, doručak, kafa, neka serija i na posao. Mama nekad je tu nekad nije i tako..
Jedan dan sam se nesto razvukla po kući i vidim da ću zakasniti. Pojurim. Izlećem iz zgrade u dvorištu Marko nesto petlja oko motora. (Bio je dobar đak pa su mu kao nagradu kupili motor). -Ćao Marko. Zurim.
-Ćao Milice. Kaže mi mama da si tu ali te nisam video.
-Jeste. Tu sam. Nešto šljakam. Pa žurim. Vidimo se ovih dana.
-Čekaj. Hoćeš ja da te bacim na sljaku.
-Sa motorom?! (da li on zna da vozi to čudo uopšte, kasnim, stigla bih brzo, daobro u šorcu sam, mogu na motor, nisam se vozila na motoru..)
- Hajde sedaj. De da te vozim?
Već se čulo brundanje motora. Sela sam. Zurim. Krećemo. Lepo piri vetar. Osvežava. Kosam mi se razletela na sve strane. Da sam bar vezala rep.
Pocinke da ubrzava. Nemam pojma de da se držim. Uhvatila sam se za neke ručke pozadi ali mi to nije ok.
-Marko nemoj brzo ne znam da sedim na motoru.
- Nagni se napred. Neću voziti brzo.
Naravno moram se nageti napred i držati za vozača. Nije vozio brzo ali smo lagano stigli na moju šljaku.
- Siđi polako. Pazi na auspuj.
-Hvala ti Marko.
Idem i razmišljam pa stvarno je porastao. Miriše na muškarca. Onaj stidljivi dečak je porastao. Drzala sam ga oko struka. Naslonila sam mu grudi na leđea. Osetila sam njegov miris. Eee ovaj svet se menja...
Povremeno sam na poslu pomislila kako je lepo voziti se na motoru.
Kaze mi mama ostavio ti Marko neki poklon. Lepa kutija baš. Hoćeš da otvorim da vidiš šta je?
-Ne. Nemoj otvarati hoću da se iznenadim kad dođem da otvorim.
Marko je bio beba kad sam ja polazila u drugi razred osnovne. Živeli su na sprstu preko puta. Možda godinu dve pa su kupili stan sprat ispod nas. Moja mama i Markova mama su pile kafu zajedno. Spremale zimnicu zajedno. Razmenjivali recepte... Bile su dobre i bliske komsinice. Nisu nešto bile bliske ali su se družile.
Ja sam pomagala Markovoj mami da pricuvam Marka dok ona ode na pijacu ili ako treba nešto da završi na kratko.
Kada je Marko bio školarac crtala sam mu likovno. To mu nike išlo. Moja mama mu je dala neke moje sveske da prepisuje sastave, lektire i tako to. Često je pokucao na vrata da dođe da vidi šta radimo, da prekrati vreme kada je kisa i hladno kada ne može napolje.
Lada je Marko posao u sedmi razred primetila sam da se malo srami predamnom.
-ćao Marko. Šta radiš? Kako je u školi?
Odgovarao je kratko: Nista. Dobro.
Skretao je pogled.
Do tada je vilo normalno da pozove telefono da me pita da mu resim meki zadatak i slicno.
Baš mi bilo čudno šta je to sa tim detetom. Medutim, skapirala sam. Ja sam tad zavrsavala srednju, bila sam devojka. On je bio rani pubertetlija. Malo se stideo pred mnom. A i viđao me je sa deckom, pa se uvek snebivao kad nas vidi zajedno.
Otišla sam na u grad da studiram. Nisam često dolazila. Kad dođem ponekad sretnem Marka. Ćao - Ćao. Kratko se pozdravimo.
Jedared sam mu rekla uh kako si porastao. Pa sam se zasmejala izgledala sam kao neka tetka a on kao da je mali klinac. Malo se zacrveneo i nasmejao.
Vreme je prolazilo. Tog leta sam došla u svoj mali gradić. Sklica je bila gotova. Moja ekipa sa studija otišla kud koji. Moja stara ekipa iz mog gradiča se takođe razbežala. Pojavila se ponuda za neki poslić. Trebale su mi pare i nisam mnogo razmisljala. Bilo je naporno radilo se svaki dan. Od 14 do 22h. Plaćali su dobro. Pristala sam. Bila sam bez dečka, bez drustva, mama je puno radila...
I onako bi se smarala a lova mi je tebala.
Posle sedam-osam dana sam ušla u štos, dođem uveče sa posla tuširanje, čitanje knjige, spavanje. Ujutru dobro se naspavam, razvlačenje, doručak, kafa, neka serija i na posao. Mama nekad je tu nekad nije i tako..
Jedan dan sam se nesto razvukla po kući i vidim da ću zakasniti. Pojurim. Izlećem iz zgrade u dvorištu Marko nesto petlja oko motora. (Bio je dobar đak pa su mu kao nagradu kupili motor). -Ćao Marko. Zurim.
-Ćao Milice. Kaže mi mama da si tu ali te nisam video.
-Jeste. Tu sam. Nešto šljakam. Pa žurim. Vidimo se ovih dana.
-Čekaj. Hoćeš ja da te bacim na sljaku.
-Sa motorom?! (da li on zna da vozi to čudo uopšte, kasnim, stigla bih brzo, daobro u šorcu sam, mogu na motor, nisam se vozila na motoru..)
- Hajde sedaj. De da te vozim?
Već se čulo brundanje motora. Sela sam. Zurim. Krećemo. Lepo piri vetar. Osvežava. Kosam mi se razletela na sve strane. Da sam bar vezala rep.
Pocinke da ubrzava. Nemam pojma de da se držim. Uhvatila sam se za neke ručke pozadi ali mi to nije ok.
-Marko nemoj brzo ne znam da sedim na motoru.
- Nagni se napred. Neću voziti brzo.
Naravno moram se nageti napred i držati za vozača. Nije vozio brzo ali smo lagano stigli na moju šljaku.
- Siđi polako. Pazi na auspuj.
-Hvala ti Marko.
Idem i razmišljam pa stvarno je porastao. Miriše na muškarca. Onaj stidljivi dečak je porastao. Drzala sam ga oko struka. Naslonila sam mu grudi na leđea. Osetila sam njegov miris. Eee ovaj svet se menja...
Povremeno sam na poslu pomislila kako je lepo voziti se na motoru.
