Istinita priča - oktobar 2008.godine - Washington

[Nina]

Čovek je došao na stanicu metroa u Vasingtonu. D.C i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada u trajanju od oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bio radni dan, prošlo je bar hiljadu ljudi kroz stanicu, a najveći broj njih odlazeci na posao. Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira, usporio je, zastao na par sekundi a onda požurio da stigne, negde, na vreme.

Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: jedna žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta jedan čovek se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda ubrzo pogledao na sat i otišao. Očito je kasnio na posao. Najviše pažnje, od svih, pokazao je trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Sličnu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slusalo muziku, a 20- tak njih je stavilo novac u kutiju, nastavljajući da hodaju dalje normalnom brzinom.
Violinista je skupio ukupno 32 $.

Kada je prestao da svira, nastala je tišina. ali to niko nije primetio. Niko nije zatapsao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je, na stanici metroa, svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$. Ova priča se zaista dogodila , a Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

 

[Nina]

Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:

-Da li primećujemo lepotu?
-Da li zastajemo da bi u njoj uživali?
-Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

 

[Nina]

Jedan od mogućih tada izvedenih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:

Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta
koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Ovo je ujedno i pitanje za vas ..Koliko stvari i lepote zbog načina života propuštamo ?

 

[Sensei]

To što svira je izuzetno iritirajuće za ambijent gde se nalazi. Mogao bih da uporedim sa tim da opleteš kolce na sahrani.

Lepota je u oku i uvetu posmatrača.

 

[Džudi S]

Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta
koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Bold: Koliko je ljudi poznalo tog najboljeg muzičara na svetu?

Publika je različita. Možda ga niko nije na toj stanici prepoznao?

.Koliko stvari i lepote zbog načina života propuštamo ?

Verovatno propuštamo mnogo. Zašto? Slobodno vreme se provodi drugačije. Umetnost, nažalost, nije na listi prioriteta.

 

[Nina]

Bold: Koliko je ljudi poznalo tog najboljeg muzičara na svetu?

Publika je različita. Možda ga niko nije na toj stanici prepoznao?




Verovatno propuštamo mnogo. Zašto? Slobodno vreme se provodi drugačije. Umetnost, nažalost, nije na listi prioriteta.

Ne mora da bude poznat muzičar..vec muzičar koji svira

 

[Džudi S]

Ne mora da bude poznat muzičar..vec muzičar koji svira

Pre desetak dana, na platou kod Banjičke pijace, jedan muzičar je svirao gitaru i pevao domaće i strane hitove. Niko nije stao da ga sluša.

Slušala sam ga i razmišljala zašto i gde ti ljudi žure. Nije bilo hladno, i bila je subota, za većinu neradan dan.

 

[Nemoguća Могућност]

Jedan od mogućih tada izvedenih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:

Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta
koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Ovo je ujedno i pitanje za vas ..Koliko stvari i lepote zbog načina života propuštamo ?

Ovaj video sam vec citirao negde. niko nije reagovao. OK je kontekst pitanja.

Ovde je najveci problem sto Joshua to svira u metrou u vasingtonu. Kad bi znali koja vrsta ljudi slusa klasicnu muziku u americi bilo bi neuporedivo jasnije. Savim drugi problem je sto Josua svira komad koji je malo poznat. Dobar deo ljudi ce prepoznati poznatije komade klasicne muzike.

Ne vidim da bi ovde bilo drugacije, sve i da Joshua dodje ovde, ne bi ni znali ko je on.

Moj zakljucak je uobicajen - ne ucimo sta je kvalitetno lepo. Kad budemo ako ikada shvatili (ako ikada budemo to shvatili) sta je kvalitetno lepo mozda se situacija promeni dotle balvanizam i cepanice u vrhu popularnosti.

 

[mali roker]

Ne mora da bude poznat muzičar..vec muzičar koji svira

Zavisi koju vrstu muzike svira.

Pre desetak dana, na platou kod Banjičke pijace, jedan muzičar je svirao gitaru i pevao domaće i strane hitove. Niko nije stao da ga sluša.

Slušala sam ga i razmišljala zašto i gde ti ljudi žure. Nije bilo hladno, i bila je subota, za većinu neradan dan.

Ja bih zastala, poslušala....


Opet i kad mi se nešto svidi što čujem, ako ne žurim zastaću, poslušati i možda i zaigrati i popričati sa muzičarem.
Nažalost, to su retki trenuci.

 

[mali roker]

Jedan od mogućih tada izvedenih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:

Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta
koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Ovo je ujedno i pitanje za vas ..Koliko stvari i lepote zbog načina života propuštamo ?

Mislim da jesam mnogo toga propustila u životu.
Ali ima zaista trenutaka kad ono što vidim i čujem bude toliko lepo da jednostavno stanem bez obzira da li ću zakasniti tamo gde sam krenula.

 

[Stojkov Menidjer]

Pa i Kristijano Ronaldo je to uradio
Malo se maskirao i niko nije hteo da igra loptu sa njim na trgu punom ljudi.
Slučajno se našao neki dečak da se malo zezaju i posle plakao kad mu je Ronaldo potpisao loptu
A svet ko svet tek onda poĉeo da se interesuje

 

[Pragmatic]

Čovek je došao na stanicu metroa u Vasingtonu. D.C i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada u trajanju od oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bio radni dan, prošlo je bar hiljadu ljudi kroz stanicu, a najveći broj njih odlazeci na posao. Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira, usporio je, zastao na par sekundi a onda požurio da stigne, negde, na vreme.

Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: jedna žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta jedan čovek se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda ubrzo pogledao na sat i otišao. Očito je kasnio na posao. Najviše pažnje, od svih, pokazao je trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Sličnu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slusalo muziku, a 20- tak njih je stavilo novac u kutiju, nastavljajući da hodaju dalje normalnom brzinom.
Violinista je skupio ukupno 32 $.

Kada je prestao da svira, nastala je tišina. ali to niko nije primetio. Niko nije zatapsao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je, na stanici metroa, svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$. Ova priča se zaista dogodila , a Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

secam se te vesti ..