istinita ali ne do kraja

E da, pocinjem, ali ko moze da mi obeca da cu je ikad zavrsiti
daleko je od mene
barem taj kraj
a pocetak
kao da ga stalno stvaram iznova
pokusavam da pisem njenu pricu, koju je ona pomislila, a ja sam dozivela ali
nekako mi se ne da, nekako sve to postaje previse sporo
to pisanje
toliko toga je u mislima, toliko toga se desava
a ova slova ne idu u korak sa svim zbivanjima
sa svim pricama oko mene
koje crpe svu snagu iz kosti, iz duse
crpe zelju i volju
al ipak postaju inspiracija, ali i u njoj se gubim
kao i u vremenu
prebrzo ide da bi ga moj tok misli stigao
moje misli-njena istina- nerealna-ali nekako dobro prihvacena.
Ja nju ne poznajem, ali kroz sebe dozivljavam je.
on, one, oni... svi ti prilivi snage, tu su.
ali svi su tu
jos uvek
i ona
ali pokusava da pobegne
samo ona zna kuda, jer boji se svega
boji se savrsenosti, jer zna da nista nije vecno, pa ni to savrsenstvo
boji se lazi, nerealnosti, jer zna da je sama kriva, a ipak nije joj stalo
ili barem tako misli
ili je i to posledica sto zaista ne zna sta zeli
ni kako ni kada...