-Istina ili izazov?
-Izbegavam izbegavajuće odgovore.
-Izazov ili istina?
- Nisam kukavica. Izazov, bez oklevanja.
- Ogoli se.
- Privlačnost izazova obrnuto je proporcionalna lakoći čina.
-Bez sumnje. Ogoli se.
-Sa zadovoljstvom.
-Ne!
Ne svlači se.
Ogoli se.
-Ok...
Rušim se, ponovo....
Rušim se, kao zamak od peska, raspadam se, kao da su me izdigli samo da bi me jednim udarcem nogom opet srušili, i sve to kroz igru, sa osmehom. Zrno po zrno, osećanja se raspadaju, ali ne prestaju da rastu, a vetar mi ih baca u oči, i peče, prokleto peče.
Kad padnu maske, poželis da je sve bio san...ustvari shvatiš da je sve bio samo san, najviše to u šta si verovao...sve nestaje.
Ostaje samo deo tebe, da postoji, onaj koji prkosi, kao fasada za znatiželjne. Bole poglede na otkrivenu dušu, golu pred svetom, oživljenu da bi ponovo umrla. I boli, boli svaki sledeći put, još jače. Samoća boli, a ljubav boli još više. I taj osećaj da ne pripadate nigde, nikome, nikada ....
Divim se bolu, tako je konstantan.
Živo telo i okamenjena duša nad kojom ptice grabljivice završavaju let. Naježim se njihovog krika, zadrhtim od plača, tražeći u sebi poslednju suzu, da pokrenem pulsirajuće talase u venama, da osetim kako krv udara u zidove. A srce krvari u grudima. Zapravo, to nije krv - ona je već davno istekla, već gusta tečnost, koja kao reka bola teče mojim venama, noseći sa sobom neizmjeran teret boli....
-Da li je lakše sada?
-Prevario si me..
-Da li je lakše?
-Jeste, malo...
-Nasmeši se onda...i nauči da opet veruješ.
-Izbegavam izbegavajuće odgovore.
-Izazov ili istina?
- Nisam kukavica. Izazov, bez oklevanja.
- Ogoli se.
- Privlačnost izazova obrnuto je proporcionalna lakoći čina.
-Bez sumnje. Ogoli se.
-Sa zadovoljstvom.
-Ne!
Ne svlači se.
Ogoli se.
-Ok...
Rušim se, ponovo....
Rušim se, kao zamak od peska, raspadam se, kao da su me izdigli samo da bi me jednim udarcem nogom opet srušili, i sve to kroz igru, sa osmehom. Zrno po zrno, osećanja se raspadaju, ali ne prestaju da rastu, a vetar mi ih baca u oči, i peče, prokleto peče.
Kad padnu maske, poželis da je sve bio san...ustvari shvatiš da je sve bio samo san, najviše to u šta si verovao...sve nestaje.
Ostaje samo deo tebe, da postoji, onaj koji prkosi, kao fasada za znatiželjne. Bole poglede na otkrivenu dušu, golu pred svetom, oživljenu da bi ponovo umrla. I boli, boli svaki sledeći put, još jače. Samoća boli, a ljubav boli još više. I taj osećaj da ne pripadate nigde, nikome, nikada ....
Divim se bolu, tako je konstantan.
Živo telo i okamenjena duša nad kojom ptice grabljivice završavaju let. Naježim se njihovog krika, zadrhtim od plača, tražeći u sebi poslednju suzu, da pokrenem pulsirajuće talase u venama, da osetim kako krv udara u zidove. A srce krvari u grudima. Zapravo, to nije krv - ona je već davno istekla, već gusta tečnost, koja kao reka bola teče mojim venama, noseći sa sobom neizmjeran teret boli....
-Da li je lakše sada?
-Prevario si me..
-Da li je lakše?
-Jeste, malo...
-Nasmeši se onda...i nauči da opet veruješ.
oguli se 