- Poruka
- 3.235
ДА ЛИ СЕ КРИВАЦ ИЗВИЊАВА ИЛИ ИСПРИЧАВА
Значење именице ''исприка'' је објашњено у Речнику српскохрватског
књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, књига VIII, стр. 303, Београд, 1973. Пише да је то икавски израз и скренута је пажња да се погледа и екавски облик речи: ''исприка'' – ''испрека'', на стр. 289. Кад то учините, изненадићете се. У питању су два потпуно различита појма, јер је објашњено да ''испрека'' значи ''човека из прека'' – онога који је стигао с оне стране реке, или с оне стране планине, а ''исприка'' је, пише, појам истоветан ''извињењу''. Да и ''испрека'' значи ''извињење'', онда би била на месту Академијина опомена да је у питању исти појам – изражен двојако: икавштином и екавштином. Вероватно је тачно да ова реч ''исприка'' (''човик из прика'') у икавици значи оно што и реч ''испрека'' у екавици – ''човек из прека''. Ијекавски би то значило: ''испријека'' (''човијек из пријека'') - ова се реч налази у Академијином речнику, на стр. 303, али се ни ова, као ни она у екавском облику, не доводи у везу с појмом ''извињења''. Да ''испрека'' и ''испријека'' не представљају појам ''извињења'', састављачи Академијиног речника су објаснили. Пишу: ''Испрека, ијек. испријека значе: с друге стране нечега (реке, фронта, улице и слично), из простора (места и слично) који се налази на другој страни нечега, с ону страну''. А како су Хрвати икавском облику ове речи: ''исприка'' (појмовно: ''човик из прика'') даровали и значење: ''извињење'', то није јасно. То Академија не образлаже, мада, спомињући икавски израз: ''исприка'', упућују да се види екавски облик: ''испрека'', уз који је уписан и ијекавски: ''испријека''. Појмовно неразјашњење ове речи у три српска дијалекта (испрека, исприка и испријека), а у смислу коришћења само икавског облика за ''извињење'', неопростива је омашка Српске академије наука и уметности. (Оваква попуштања хрватским лингвистима је имао у виду професор др Петар Милосављевић – с Филолошког факултета у Новом Саду, па је закључио да су Срби изгубили своју прву битку против Хрвата у филологији).
Уместо недоследне Академије, на ово прекрајање појмова појединих речи српског језика у Хрватској, упутиће нас граматичка правила српског језика. И на овом примеру се види да је српски језик неукротив. Погрешно коришћење појмова, српска граматика не подноси. Ако се у именичном облику погрешни појмови и провуку, то им не полази за руком у глаголском облику, или при граматичкој промени по времену или промени по лицу. Погледајмо. Хрвати ће рећи: ''Моја исприка'', уместо ''Моје извињење'' и то нам неће изазвати никакву сумњу. Претпоставићемо да су у питању две речи за исти појам, синоними. Али, кад ову замисао изговоре друкчије, већ ће добри познаваоци српске граматике да се замисле. Хрвати ће се овако изразити:''Испричавам се'', уместо ''Извињавам се''. Видимо, из ''исприке'' је слово ''к'' прешло у ''ч'' (палатализација) и то је нормално, али је прелазак једног гласа у други ову реч поистоветиo са сасвим другим појмом – именицом: ''причање'', или глаголом: ''причати'' и глаголом ''испричати''. Нема више трага о појму из икавице: ''човик из прика'' – ''исприка''. Пошто многи глаголи имају краћи и дужи облик, ова хрватска реченица се не би могла написати у краћем глаголском облику, јер би се тада видело да не одговара појму ''извињење''. Погледајмо: ''Испричам се''. Овде видимо сасвим другу (јасну) поруку – човек приповеда, он се не извињава. Обавештава да се у некој ситуацији исприча – или наприча. Колико је незграпно користити ''исприку'' уместо ''извињења'', види се и при коришћењу будућег времена: ''Испричаћу се''. Овај израз, у краћем глаголском облику, опет, нема значење извињења. Значи да ће се човек испричати или напричати – вероватно на слављу, или на пијаци. У дужем облику: ''Испричаваћу се'', можда би и значило нешто што су хрватски филолози замислили, али овде појам најављује учестало понављање радње. Значи, да би се кривац морао више пута извињавати. А то је незграпно и није у духу српског језика. Није у дух правила српског језика и кад би се хтело рећи да је у питању прича, или приповедање. Срби не кажу: ''Испричаваћу се''. Кажу: ''Испричаћу се'', или ''Напричаћу се''.
У трећем лицу једнине за будућност, опет израз не значи извињење: ''Он ће се испричати''. Такође, ни у другом лицу једнине: ''Ти ћеш се испричати''. Ни у једном лицу множине, не можемо да препознамо да је реч о извињењу. Погледајмо: ''Ми ћемо се испричати'', Ви ћете се испричати'' и ''Они ће се испричати''.
Пошто Хрвати, најчешће користе инфинитив глагола, да видимо како би ови изрази изгледали без инфинитива: ''Ми ћемо да се испричамо'', ''Ви ћете да се испричате'' и ''Они ће да се испричају''. Може и без повратне заменице ''се''. Ево: ''Ми ћемо да испричамо'', Ви ћете да испричате'' и ''Они ће да испричају''.
И слабији познавалац правила српске граматике би закључио да ове просте реченице обавештавају о беседништву, говору, или причању – никако о извињењу.
Састављачи Академијиног Речника су били обавезни да нам кажу да ли је овде реч о истом појму (исприка, испрека и испријека) у сва три дијалекта српског језика, или су речи појмовно различите, како их користе хрватски филолози данас. Нису нам то објаснили, а реч је о врхунским стручњацима. Уредници Речника су: др Михаило Стевановић, др Митар Пешикан и др Берислав Николић; уредници појединих текстова: др Петар Сладојевић, Фахра Матијашевић, др Даринка Гортан-Премк, др Егон Фекете и мр. Милица Бабић-Вујанић. Сигурно је да су били на мукама, јер су хрватски филолози реч ''исприку'' (појмовно) поистоветили с речју ''извињење''.
Замислимо да су написали да је у питању исти појам у сва три дијалекта! Онда би било правилно изговорити хрватско извињење у ијекавици: ''Испријечавам се'', или у екавици: ''Испречавам се''. Ух, ух... Отишли бисмо и даље од беседе – испречили бисмо се испред некога! Каква збрка појмова! Но, чине их странци – којима није пошло за руком да најбоље науче српски језик, па им то мора да опростимо.
Значење именице ''исприка'' је објашњено у Речнику српскохрватског
књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, књига VIII, стр. 303, Београд, 1973. Пише да је то икавски израз и скренута је пажња да се погледа и екавски облик речи: ''исприка'' – ''испрека'', на стр. 289. Кад то учините, изненадићете се. У питању су два потпуно различита појма, јер је објашњено да ''испрека'' значи ''човека из прека'' – онога који је стигао с оне стране реке, или с оне стране планине, а ''исприка'' је, пише, појам истоветан ''извињењу''. Да и ''испрека'' значи ''извињење'', онда би била на месту Академијина опомена да је у питању исти појам – изражен двојако: икавштином и екавштином. Вероватно је тачно да ова реч ''исприка'' (''човик из прика'') у икавици значи оно што и реч ''испрека'' у екавици – ''човек из прека''. Ијекавски би то значило: ''испријека'' (''човијек из пријека'') - ова се реч налази у Академијином речнику, на стр. 303, али се ни ова, као ни она у екавском облику, не доводи у везу с појмом ''извињења''. Да ''испрека'' и ''испријека'' не представљају појам ''извињења'', састављачи Академијиног речника су објаснили. Пишу: ''Испрека, ијек. испријека значе: с друге стране нечега (реке, фронта, улице и слично), из простора (места и слично) који се налази на другој страни нечега, с ону страну''. А како су Хрвати икавском облику ове речи: ''исприка'' (појмовно: ''човик из прика'') даровали и значење: ''извињење'', то није јасно. То Академија не образлаже, мада, спомињући икавски израз: ''исприка'', упућују да се види екавски облик: ''испрека'', уз који је уписан и ијекавски: ''испријека''. Појмовно неразјашњење ове речи у три српска дијалекта (испрека, исприка и испријека), а у смислу коришћења само икавског облика за ''извињење'', неопростива је омашка Српске академије наука и уметности. (Оваква попуштања хрватским лингвистима је имао у виду професор др Петар Милосављевић – с Филолошког факултета у Новом Саду, па је закључио да су Срби изгубили своју прву битку против Хрвата у филологији).
Уместо недоследне Академије, на ово прекрајање појмова појединих речи српског језика у Хрватској, упутиће нас граматичка правила српског језика. И на овом примеру се види да је српски језик неукротив. Погрешно коришћење појмова, српска граматика не подноси. Ако се у именичном облику погрешни појмови и провуку, то им не полази за руком у глаголском облику, или при граматичкој промени по времену или промени по лицу. Погледајмо. Хрвати ће рећи: ''Моја исприка'', уместо ''Моје извињење'' и то нам неће изазвати никакву сумњу. Претпоставићемо да су у питању две речи за исти појам, синоними. Али, кад ову замисао изговоре друкчије, већ ће добри познаваоци српске граматике да се замисле. Хрвати ће се овако изразити:''Испричавам се'', уместо ''Извињавам се''. Видимо, из ''исприке'' је слово ''к'' прешло у ''ч'' (палатализација) и то је нормално, али је прелазак једног гласа у други ову реч поистоветиo са сасвим другим појмом – именицом: ''причање'', или глаголом: ''причати'' и глаголом ''испричати''. Нема више трага о појму из икавице: ''човик из прика'' – ''исприка''. Пошто многи глаголи имају краћи и дужи облик, ова хрватска реченица се не би могла написати у краћем глаголском облику, јер би се тада видело да не одговара појму ''извињење''. Погледајмо: ''Испричам се''. Овде видимо сасвим другу (јасну) поруку – човек приповеда, он се не извињава. Обавештава да се у некој ситуацији исприча – или наприча. Колико је незграпно користити ''исприку'' уместо ''извињења'', види се и при коришћењу будућег времена: ''Испричаћу се''. Овај израз, у краћем глаголском облику, опет, нема значење извињења. Значи да ће се човек испричати или напричати – вероватно на слављу, или на пијаци. У дужем облику: ''Испричаваћу се'', можда би и значило нешто што су хрватски филолози замислили, али овде појам најављује учестало понављање радње. Значи, да би се кривац морао више пута извињавати. А то је незграпно и није у духу српског језика. Није у дух правила српског језика и кад би се хтело рећи да је у питању прича, или приповедање. Срби не кажу: ''Испричаваћу се''. Кажу: ''Испричаћу се'', или ''Напричаћу се''.
У трећем лицу једнине за будућност, опет израз не значи извињење: ''Он ће се испричати''. Такође, ни у другом лицу једнине: ''Ти ћеш се испричати''. Ни у једном лицу множине, не можемо да препознамо да је реч о извињењу. Погледајмо: ''Ми ћемо се испричати'', Ви ћете се испричати'' и ''Они ће се испричати''.
Пошто Хрвати, најчешће користе инфинитив глагола, да видимо како би ови изрази изгледали без инфинитива: ''Ми ћемо да се испричамо'', ''Ви ћете да се испричате'' и ''Они ће да се испричају''. Може и без повратне заменице ''се''. Ево: ''Ми ћемо да испричамо'', Ви ћете да испричате'' и ''Они ће да испричају''.
И слабији познавалац правила српске граматике би закључио да ове просте реченице обавештавају о беседништву, говору, или причању – никако о извињењу.
Састављачи Академијиног Речника су били обавезни да нам кажу да ли је овде реч о истом појму (исприка, испрека и испријека) у сва три дијалекта српског језика, или су речи појмовно различите, како их користе хрватски филолози данас. Нису нам то објаснили, а реч је о врхунским стручњацима. Уредници Речника су: др Михаило Стевановић, др Митар Пешикан и др Берислав Николић; уредници појединих текстова: др Петар Сладојевић, Фахра Матијашевић, др Даринка Гортан-Премк, др Егон Фекете и мр. Милица Бабић-Вујанић. Сигурно је да су били на мукама, јер су хрватски филолози реч ''исприку'' (појмовно) поистоветили с речју ''извињење''.
Замислимо да су написали да је у питању исти појам у сва три дијалекта! Онда би било правилно изговорити хрватско извињење у ијекавици: ''Испријечавам се'', или у екавици: ''Испречавам се''. Ух, ух... Отишли бисмо и даље од беседе – испречили бисмо се испред некога! Каква збрка појмова! Но, чине их странци – којима није пошло за руком да најбоље науче српски језик, па им то мора да опростимо.
