Њихов велики адут је била блокада Сарајева када је једино АДРА, поред УНПРОФОР-а, могла да уђе у град. А како је то она улазила? Па лепо, давали су по десетак хиљада марака да се пропусти конвој, а и део терета је уступан. Све за рекламу: АДРА једина пролази (наравно, кад је Бог "на нашој страни!") Верници који у Србији и по свету слушају ове приче и не слуте о каквим се малверзацијама ради. Питам се којим ли су то парама подмазивали за време хиперинфлације када адвентистичке цркве у Београду од прилога верника нису могле ни за струју да скупе? Тада су плате проповедника биле по 150 марака (стизало из иностранства), док су верници од својих 1-2 марке давали десетак на име плата за те исте проповеднике. Или од којих ли је све пара купљен Адвентистички теолошки факултет на Бановом брду (цена 1,5 милиона марака) и луксузно реновиран и опремљен (300.000 марака "непознатог" порекла.) А већина верника мисли: "Бог нам се смиловао!"
Да све "смрди", види се и кад верник (читај - ја) почне да поставља "незгодна" теолошка питања. Ту почиње ментална тортура. Прво се искрено забрину за вас због "девијације", покушавају да вас убеде у супротно, а ако то не успеју "меким" начином, онда се приступа много ефикаснијем методу: у вама буде страх да се нећете спасити ако одступите од важеће доктрине, пошто сте, сазнавши за такву "светлост", одговорни пред Господом и у том случају ће Он одбацити и вас. Паралелно са овим убеђивањем, они подижу и заштитну ограду према вама, јер се и сами плаше од "заразе" таквим идејама провере "проверених библијских истина", па на крају сами брзо схватите да вас они третирају као менталног болесника коме треба везати лудачку кошуљу и затворити га у неку мрачну ћелију да не би никога узнемиравао. Сви они који су икад покушавали да разговарају са класичним секташем (а и ја сам био такав) наилазе на самоодбрану. Жеља за неразмишљањем и уљуљкивањем је тако јака да човека у таквим срединама претвори у најобичнију биљку која једва да даје знаке менталног живота. Зато ви званично никад не можете оптужити неку секту типа адвентиста за тортуру својих чланова, пошто ти чланови, у крајњој линији, уз њихову помоћ, сами себи "исперу мозак".
Када су адвентисти у питању, ту се јавља и параноидни страх од гоњења (ваљда ће јадне адвентисте сви једног дана гонити што неће да једу свињетину и зато што упорно светкују суботу.) Та манија се подгрева чак и њиховом "теологијом", пошто је Јелена Вајт прорекла да ће се то догодити. Тако имамо пуно комичних ситуација са браћом суботарима: довољно је да их негде неко негативно помене или, не дај Боже, оптужи (основано или неосновано), и они одмах почињу да између себе шапућу о томе како се крај света приближио, јер, ево, ту су први знаци "прогонства" (то је баш њихов званичан термин.) Ако то учини неки православни свештеник, температура међу њима толико порасте да одмах организују молитвене састанке.
Уколико се догоди да их ипак напустите, онда се најчешће примењује метод ненаметљиве, али практично непробојне изолације од бивших чланова. После тога, ако се и деси да са неким разговарате, немате утисак да и он разговара са вама, него да он несвесно почиње да вас убеђује како много пропуштате што нисте у секти.
На крају, морам да кажем да сам јако ожалошћен због много мојих, сад већ бивших пријатеља који су због невероватног страха за најтврђу конзервираност свог мишљења одбацили понуђену руку пријатељства. Најтужнија чињеница је да таквим особама може помоћи једино Господ и наша молитва. Било каква прича и убеђивање доводе до још дубљег повлачења у своју "кућицу" од челика сопствене заблуде.
Адвентисти сматрају да ће их највише прогонити они који су некад били њихови чланови. Не желим да изгубим мени драге људе за вечност тако што ћу им потхрањивати једну такву заблуду. Онима који још нису загризли ни у једну секту треба говорити о лепоти Православља, а остало ће доћи на своје место.
Из књиге "Библија без Бога, Хришћанство без Цркве"
(Православље и секте: новопротестантизам данас и овде, књига 2), Цетиње 1997.
Да све "смрди", види се и кад верник (читај - ја) почне да поставља "незгодна" теолошка питања. Ту почиње ментална тортура. Прво се искрено забрину за вас због "девијације", покушавају да вас убеде у супротно, а ако то не успеју "меким" начином, онда се приступа много ефикаснијем методу: у вама буде страх да се нећете спасити ако одступите од важеће доктрине, пошто сте, сазнавши за такву "светлост", одговорни пред Господом и у том случају ће Он одбацити и вас. Паралелно са овим убеђивањем, они подижу и заштитну ограду према вама, јер се и сами плаше од "заразе" таквим идејама провере "проверених библијских истина", па на крају сами брзо схватите да вас они третирају као менталног болесника коме треба везати лудачку кошуљу и затворити га у неку мрачну ћелију да не би никога узнемиравао. Сви они који су икад покушавали да разговарају са класичним секташем (а и ја сам био такав) наилазе на самоодбрану. Жеља за неразмишљањем и уљуљкивањем је тако јака да човека у таквим срединама претвори у најобичнију биљку која једва да даје знаке менталног живота. Зато ви званично никад не можете оптужити неку секту типа адвентиста за тортуру својих чланова, пошто ти чланови, у крајњој линији, уз њихову помоћ, сами себи "исперу мозак".
Када су адвентисти у питању, ту се јавља и параноидни страх од гоњења (ваљда ће јадне адвентисте сви једног дана гонити што неће да једу свињетину и зато што упорно светкују суботу.) Та манија се подгрева чак и њиховом "теологијом", пошто је Јелена Вајт прорекла да ће се то догодити. Тако имамо пуно комичних ситуација са браћом суботарима: довољно је да их негде неко негативно помене или, не дај Боже, оптужи (основано или неосновано), и они одмах почињу да између себе шапућу о томе како се крај света приближио, јер, ево, ту су први знаци "прогонства" (то је баш њихов званичан термин.) Ако то учини неки православни свештеник, температура међу њима толико порасте да одмах организују молитвене састанке.
Уколико се догоди да их ипак напустите, онда се најчешће примењује метод ненаметљиве, али практично непробојне изолације од бивших чланова. После тога, ако се и деси да са неким разговарате, немате утисак да и он разговара са вама, него да он несвесно почиње да вас убеђује како много пропуштате што нисте у секти.
На крају, морам да кажем да сам јако ожалошћен због много мојих, сад већ бивших пријатеља који су због невероватног страха за најтврђу конзервираност свог мишљења одбацили понуђену руку пријатељства. Најтужнија чињеница је да таквим особама може помоћи једино Господ и наша молитва. Било каква прича и убеђивање доводе до још дубљег повлачења у своју "кућицу" од челика сопствене заблуде.
Адвентисти сматрају да ће их највише прогонити они који су некад били њихови чланови. Не желим да изгубим мени драге људе за вечност тако што ћу им потхрањивати једну такву заблуду. Онима који још нису загризли ни у једну секту треба говорити о лепоти Православља, а остало ће доћи на своје место.
Из књиге "Библија без Бога, Хришћанство без Цркве"
(Православље и секте: новопротестантизам данас и овде, књига 2), Цетиње 1997.
