(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISPOD STARE ŠLJIVE...LEPOTA
Ispod stare šljive, tu odmah, na samom izlazu iz sela sedeo je deda Pera uvek kada se vraćao sa njive. Svi su znali da tu voli da odmara. Ta šljiva, ko zna koliko stara, je bila njegovo I samo njegovo mesto. Nikome u selu I nije palo na pamet drugačije…da svojata drvo I drvenu klupu ispod njega koju je lično deda Pera sklepao od nekih starih dasaka. Od ranog proleća pa sve do kasne jeseni, kad god bi vreme dozvoljavalo da se radi u polju, znalo se ….predveče…kada se noć sprema da poljubi dan za laku noć…on je tu…čeka.
Mali zgoljavi Zoran živi sa ocem, majkom, babom I tri sestre u prvoj kući…na svega desetak metara od deda Perine šljive. Pramen smedje kosice i jedno znatiželjno bisto smedje oko vire izmedju dve tarabe I čekaju.
Brzo, kao vetar Zoran trči do zvečke…na sred sela, na malenom trgu, za banderu stoji okačena velika metalna cev I pored nje, na banderu naslonjena manja…Zoran udari manjom cevi po većoj samo jednom ….razleže se zvuk po mirnom selu, dečak uredno manju cev nasloni na banderu pa trk nazad do kuće.
Taman je deda Pera stigao, parkirao kolica u hlad šljive iz kojih su ispod džaka, preko koga je prebačen od domaće vune štrikan prsluk, virile tek počupane vlati trave i medju njima držalja motike, dok se stidljivo medju zelenom bojom promaljao beli zatvarač balončeta za vodu, ….seo je, skinuo kačket sa glave stavljajući ga na koleno I duboko uzdahnuo. Voleo je ovaj mir…ovo opuštanje u smiraj dana…I znao je….sad će oni.
Niz put trčećim korakom stiže šarena gomila dečurlije. Slatki su tako zadihani I rumeni sa kratkim dahom, pomisli starina dok je platnenom maramicom brisao oznojeno čelo.
Osmeh na njihovim po malo musavim licima je pokazivao nestrpljenje….želju….nadu…maštu….dečija posla ali posla koja gode deda Peri. Neki su seli na klupu, neki na zemlju koja je topla I suva od ovog sunca I disanje bi im skoro prestalo…oči uprte u starog čoveka …
Kada vreme nije dozvoljavalo, Zoran bi došao do dedine kuće, pokucao I smerno upitao da li bi mogli doći kod njega da mu prave društvo. Dozvoljavao je on to I voleo. Onda bi dečak brzo dotrčao do zvečke, udario jednom, pa trk kući po sestre. Deca bi se časkom sakupila kod dede u sobi u kojoj je smederevac veselo pucketao o sve je mirisalo na priče...i maštu. Poneo bi svako po jabuku od kuće, seli bi na tronošce i na klupu koje je deda Pera zbog njih I držao unutra uz obavezno serviranje domaćeg soka od višnje koji im je deda uvek donosio. To je bio uslov za pričanje…. I priča je mogla da počne…
Vidite ono brdo tamo? Ono malo levo…pored velikog brda….skoro je golo I kao da mu fali vrh? Izbrazdana ruka pokazuje pravac….deca klimnuše glavama skoro istovremeno. E, tamo je davno, davno bila velika oluja…..strašnaaa…to je brdo bilo veće pre. Podno brda je bilo malo selo. Svi su lepo živuvali, radili, pomagali se. Ogreva na brdu bilo dovoljno, ispod brda njive…ma milina. E, u selo je jednoga dana došla jedna devojka. Niko ne zna odakle….niti gu je iko video da ide putem …samo se stvorila, kao da je pala s neba. Beše mnogo lepa…..tol’ko lepa da niko nije smeo da gu pridje, ni da progovori sa njuma. Tada je svet bio sujeveran, plašljiv, od svega se narod plašio….a ne kao danas. Nastanila se na samom kraju sela u staroj polutrošnoj kolibi u kojoj je nekad živela baba Stana….pa umrela…od starost…Pričalo se svašta po selu….da je bila služavka nekom zlom čoveku pa pobegla, da je opčinila lepotom nekog mladog bogatog naslednika pa on sve prodade zbog njuma I propade, da je vila, da je veštica…ma svašta narod pričao. A ona…..ne progovara….samo gleda s one oči…Kuj je pogledao u oči kaže da je samo cvet video u svakom od nji i to plav a od koju je sortu, e to neje znao niki da kaže. Posle pričali da tia što su gu pogledali u oči više nisu bili baš čisti s mozak….jok…kažu, zašuntaveli lecka…kuj ga pa zna kakvo je zaistinu bilo. Navikoše se seljaci…radan narod je to, nema si kada da ispreda priče povazdan. Navikoše se da je ona tuna, da si ćuti…prolaziše meseci…sneg pade I narod se zatvorio u kuće…Jedan noć, mnogo ladno beše, poče ledeno da duva...da nosi po avlije….obara crepovi…neke stare voćke iščupao vetar…fijuče sve oko brda, sneg padaše tako gust da ne vidiš ništa…selo kao u vrtlog da upade…odjedared, grmljavina tolko jaka da su seljaci sve glave pod jorgani sakrivali da ne ogluvu…I decu sve posakrivaše…bljesak kao dan pocepa noć i lomljava drveća...jauče zemlja kao da gu neko kida…I onda utihnu sve….samo sneg padaše tiho do jutra.
Ujutru, kad izadjoše da raskrčuju po avlije imadoše šta da vide…brdo ga nema…nema vrh…kao da ga je neka nemam s ogromnu čeljust otkinula...zato je brdo kukalo...nema ni snega na njemu….nema drveća…sve golo…pusto…nema ni baba Stanine kolibe…ni devojke…a oko kolibe nema snega…samo na mestu na kom je koliba bila stoje dva plava cveta ….nezaboravak….I sad, kad otidneš tam, u podnožje brda, ima malo polje nezaboravka...plavi se medj zelenom travom.
Noć se upravo sprema da poljubi dan za laku noć….
”Vreme je da podjemo kući deco….ajde, će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.
PS Dobar dan blogeri, stvaraoci lepih reči....lepo drvo, razgranato...svako od nas je drvo zar ne?
Jao kad sam ja bio klinac...Ihaj!
