MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu isnspirisana ko zna čime.....pa eto, zapisah)
ISPIŠI SVOJ ŽIVOT
Ponekad mi se čini, da nam je rodjenjem, majka stavila u ruke prazan papir i olovku uz reči „Ispiši svoj život dete“.
I svi počinjemo da pišemo. Neko je pismeniji od drugog, neko je slabo pismen ali uči i postaje sve bolji, neko mirno živi u svojoj nepismenosti Zato smo različiti, zato imamo različite živote, stremljenja, interesovanja.
I tako pišući naidje (ili nikada ne naidje) momenat kada na tudjem papiru pročitaš iste reči, isti smisao. Treba da bude sretan svako ko taj momenat prepozna i ima dovoljno pameti da zadrži onog drugog, a ne da produži dalje da piše sam.I još ako se pogodi da I onaj drugi, gvirkajući u papir prvog, pomisli, zbog identičnosti smisla, da je ovaj prvi prepisivao od njega, eto dve srodne duše. I tako, sada su tu dve knjižice. Oboje mogu da počnu da pišu zajedničku knjigu. Mnogo stranica ispisaće skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše........a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi brzo doturi čamac da rečenice spasava. Uvije onog davljenika u topli zagrljaj, osuši i one mokre rečenice, i nastave da plove u čamcu identičnosti i prepoznavanja dok se suzne vode ne povuku.I tako, naizmenično spasavajući jedno drugo, množe stranice. A na njima......film režira najveći svetski režiser.......život. Od zvonkog smeha, preko sreće, detinjeg plača, razbijenih kolena, malih boginja, kuca, maca i krilatih prijatelja, momaka i devojaka, ogromnih telefonskih računa, izleta, zidanja, bolesti, izgubljenih prijatelja, prvih samostalnih letovanja, škola, roditeljskih sastanaka odakle samo želiš da pobegneš, fakulteta, zaposlenja..............ma kao torta, red ovoga, red onoga, pa red pelina.........ali je važno da zajedno i slatko i gorko podele.
Dešava se da drugi ne misli kao i prvi, što je česta pojava, iz prostog razloga što su im pisanija pre susreta jako različita, a samo ta stranica iz njihovih knjiga je slična, te je prvi u žurbi pomislio da su i cele knjige slične. E, onda drugi odbija da nastavi zajedničko pisanje sa prvim, i prvi ostaje ucveljen (malo ili mnogo već zavisno od situacije). U tom slučaju, prvi treba da bude zahvalan što drugi odlazi.......jer, bar jedno je shvatilo veličinu različitosti. Oboje ostaju sami, samo što prvi doživljava tu svoju samoću strašnije (jer je povredjen zbog ostavljanja), dok se drugi oseća slobodnim......ali je ipak sam. Potraga se nastavlja dalje, potraga za nekim sa sličnim rečima.
Dešava se takodje, da prvi i drugi imaju dosta stranica istovetnih. Sretni, što se prepoznaše i nadjoše, nastavljaju dalje da pišu skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše........a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi.........ne vidi i ne dovuče čamac. I taj uplakani, nekako uspe sam da dopliva do obale, ali razočaran, ucveljen i jako umoran. Onaj drugi, što su mu reči suve, i dalje ne haje, ili ne razume. Podrazumeva tužan pogled, lice bez osmeha, oko bez sjaja, jer je ruka koja je davno, sa velikim elanom, započela pisanje sa njim, njegova.......uvek njegova, i ničija više. Jedne za drugima, uplakane i suve rečenice se smenjuju, svaka za sebe, nepovezane, neshvaćene i sve više je praznog prostora medju njima. Kao dva sveta, dva nebeska tela koja se samo gledaju, ali se nikada ne susreću. Veselih reči više nema u knjizi, čak tu ne stanuju ni ljutite reči.......samo prazne strane se roje.......tužno.
Ne znam, samo pretpostavljam, da je ovakvo pisanje najteže.
ISPIŠI SVOJ ŽIVOT
Ponekad mi se čini, da nam je rodjenjem, majka stavila u ruke prazan papir i olovku uz reči „Ispiši svoj život dete“.
I svi počinjemo da pišemo. Neko je pismeniji od drugog, neko je slabo pismen ali uči i postaje sve bolji, neko mirno živi u svojoj nepismenosti Zato smo različiti, zato imamo različite živote, stremljenja, interesovanja.
I tako pišući naidje (ili nikada ne naidje) momenat kada na tudjem papiru pročitaš iste reči, isti smisao. Treba da bude sretan svako ko taj momenat prepozna i ima dovoljno pameti da zadrži onog drugog, a ne da produži dalje da piše sam.I još ako se pogodi da I onaj drugi, gvirkajući u papir prvog, pomisli, zbog identičnosti smisla, da je ovaj prvi prepisivao od njega, eto dve srodne duše. I tako, sada su tu dve knjižice. Oboje mogu da počnu da pišu zajedničku knjigu. Mnogo stranica ispisaće skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše........a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi brzo doturi čamac da rečenice spasava. Uvije onog davljenika u topli zagrljaj, osuši i one mokre rečenice, i nastave da plove u čamcu identičnosti i prepoznavanja dok se suzne vode ne povuku.I tako, naizmenično spasavajući jedno drugo, množe stranice. A na njima......film režira najveći svetski režiser.......život. Od zvonkog smeha, preko sreće, detinjeg plača, razbijenih kolena, malih boginja, kuca, maca i krilatih prijatelja, momaka i devojaka, ogromnih telefonskih računa, izleta, zidanja, bolesti, izgubljenih prijatelja, prvih samostalnih letovanja, škola, roditeljskih sastanaka odakle samo želiš da pobegneš, fakulteta, zaposlenja..............ma kao torta, red ovoga, red onoga, pa red pelina.........ali je važno da zajedno i slatko i gorko podele.
Dešava se da drugi ne misli kao i prvi, što je česta pojava, iz prostog razloga što su im pisanija pre susreta jako različita, a samo ta stranica iz njihovih knjiga je slična, te je prvi u žurbi pomislio da su i cele knjige slične. E, onda drugi odbija da nastavi zajedničko pisanje sa prvim, i prvi ostaje ucveljen (malo ili mnogo već zavisno od situacije). U tom slučaju, prvi treba da bude zahvalan što drugi odlazi.......jer, bar jedno je shvatilo veličinu različitosti. Oboje ostaju sami, samo što prvi doživljava tu svoju samoću strašnije (jer je povredjen zbog ostavljanja), dok se drugi oseća slobodnim......ali je ipak sam. Potraga se nastavlja dalje, potraga za nekim sa sličnim rečima.
Dešava se takodje, da prvi i drugi imaju dosta stranica istovetnih. Sretni, što se prepoznaše i nadjoše, nastavljaju dalje da pišu skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše........a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi.........ne vidi i ne dovuče čamac. I taj uplakani, nekako uspe sam da dopliva do obale, ali razočaran, ucveljen i jako umoran. Onaj drugi, što su mu reči suve, i dalje ne haje, ili ne razume. Podrazumeva tužan pogled, lice bez osmeha, oko bez sjaja, jer je ruka koja je davno, sa velikim elanom, započela pisanje sa njim, njegova.......uvek njegova, i ničija više. Jedne za drugima, uplakane i suve rečenice se smenjuju, svaka za sebe, nepovezane, neshvaćene i sve više je praznog prostora medju njima. Kao dva sveta, dva nebeska tela koja se samo gledaju, ali se nikada ne susreću. Veselih reči više nema u knjizi, čak tu ne stanuju ni ljutite reči.......samo prazne strane se roje.......tužno.
Ne znam, samo pretpostavljam, da je ovakvo pisanje najteže.
