Vrlo često se naša politička scena poredi sa onom fudbalskom. Široko rasprostranjena šala veli da se u posao premijera i selektora svaki Srbin razume i da bi svaki Srbin uradio bolji posao od onog koji je trenutno na jednoj od tih pozicija. Priznaću da je duhovitost paralele izuzetna i da se prosečan Srbin pred TV-om slično ponaša gledajući kvalifikacije za svetsko i prenos skupštine. Ipak, sam svet našeg fudbala i politike nije isti. Naime, u našoj fudbalskoj ligi je unapred sve isplanirano i kreatori već sve znaju, dok je u politici taj fenomen još uvek nepoznat. Naglasimo, reda radi, da je idealna situacija obrnuta, ali eto, ne može čovek imati baš sve u životu.
Da vas ne zavlačim, ukoliko očekujete kritiku vlade ili opozicije prekinite da čitate. Ovo štivo ide dosta dublje od toga, a samo počinje sa političkom scenom, tj. kritikom i pozicije i svih opozicija (a po broju različitih, štaviše sukobljenih, opozicionih struja smo, jel’te, evropski fenomen).
Počnimo sa fundamentima i videćemo da nema potrebe ići dalje. Srbija se deklariše kao zemlja koja stremi prihvatanju zapadnog modela države i društva ili, kako se to danas moderno kaže, ’ima jasan put ka evro-atlanskim integracijama i ka prihvatanju evropskih vrednosti’. Nije ni čudo što što je pola populacije protiv EU. Čovek treba biti obrazovan daleko više od prosečnog Srbina da bi uopšte počeo da shvata dubinu tog izraza. Avaj, gde je problem? Pa upravo tu gde skoro polovina govori ’NE’.
’Njihov problem’, rekli bi cinici; ’Problem svih nas’, odgovorio bi čovek koji se malo više bavi tim problemom; ’Ničiji problem, ajmo na pivo’ rekao bi pametan čovek. Bože dragi, zašto nisam među pametnima?!
U kreiranju dugoročne politike zemlje učestvuje velika većina, a ne ona koja godinama dobija predsedničke izbore ili ona na kojoj počivaju naše ’pro-evropske’ vlade. Političku strategiju kreiraju sve jake parlamentarne partije zajedno. To se radi da se ta strategija ne bi menjala svaki put kada dođe do smene vlasti i da bi se izbacio prefiks ’istorijski’ ispred svakog izbora unazad deceniju. Čija je to greška? Pozicije? Opozicije? To je greška srpske politike. Tačka!
Upravo u jednom opštem haosu koji stvara ova greška dolazimo do problema broj jedan u Srbiji – ispiranje mozga. Raznorazne mesije, kako iz političkog tako i medijskog i civilnog društva, nam godinama plasiraju dogmatske parole koje mi kao sunđeri upijamo i naoružani dogmama ’našeg’ mesije trčimo brže da popljujemo po dogmama ’njihovog’. Te dogme se vrlo iritantno nazivaju argumentima, što je poraz za svu nauku i diskusiju.
Evo kratkog pregleda best of izvala koje treba da služe kao svetionik jednoj državi Srbiji: ’Evropa nema alternativu’, ’prihvatanje nove realnosti’, ’potpisivanjem SSP-a se potpisuje priznanje Kosova’, ’gubitkom Kosova Srbi gube identitet’ and many, many more...
Ovo su izjave koje vređaju one koji bar malo koriste svoju glavu za razmišljanje. A gde su ti i šta oni rade u svemu ovome? Oni se drže po strani revoltirani ili su bačeni na marginu javnog mnenja zatrovanog propagandom. Da li je to razuman izgovor? Jasno da nije! Njihova je krivica u tome što su se kukavički povukli u stranu i isto tako kukavički sa strane dobacuju kako bi nešto trebalo uraditi, bez namere da ustanu i to urade sami, smatrajući se ugnjetavanim žrtvama. Džaba im sva pamet sveta.
’Da, da, sve se slažem, svi su oni krivi’, rećiće mi sagovornik. ’Čekaj prijatelju, nisam još završio’, odgovoriću mu ja.
U državi u kojoj su svaki izbori istorijski, a svaka druga odluka presudna, postoje oni koji su nesposobni, koji su zaluđeni, koji su oportunisti, koji su tihi, a postoje i ovce. E ova zadnja kategorija smo mi – obična raja. Mi dozvoljavamo sve što se dešava, lafo revoltirani nečijim ponašanjem, verovatno nesvesni da naše ponašanje ni u čemu nije bolje. Ko doprinosi? Čime doprinosi? I one stvari koje moramo da radimo ne radimo kako treba.
Čisto da mi savest bude mirna priznaću da tamo negde ima izuzetaka, ali ni blizu onoliko koliko je onih koji se žale da je sve onako kako ne bi trebalo da bude. Kako će biti bolje kad se mi ne trudimo da načinimo svet oko nas boljim? S kojim pravom se žalimo da nam je neko drugi kriv?
U ovim osnovnim tačkama predstavljam vam mali začarani krug (ili bolje – spiralu) zvani srpsko društvo. Krug je to u kojem svako ima svoju krivicu koju želi prebaciti na drugu stranu. Ispaštamo tuđe greške zato što smo svoje prebacili nekom drugom na ispaštanje.
Jednu univerzalnu mudrost i zakonitost onomad je izrekao Isak Njutn – za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija. Onoga dana kada mi postanemo akcija da ispravimo nešto moćićemo se nadati reakciji da to nešto bude ispravljeno.
Živeli i ajmo na pivo!
© Mitternachtsträumer
Da vas ne zavlačim, ukoliko očekujete kritiku vlade ili opozicije prekinite da čitate. Ovo štivo ide dosta dublje od toga, a samo počinje sa političkom scenom, tj. kritikom i pozicije i svih opozicija (a po broju različitih, štaviše sukobljenih, opozicionih struja smo, jel’te, evropski fenomen).
Počnimo sa fundamentima i videćemo da nema potrebe ići dalje. Srbija se deklariše kao zemlja koja stremi prihvatanju zapadnog modela države i društva ili, kako se to danas moderno kaže, ’ima jasan put ka evro-atlanskim integracijama i ka prihvatanju evropskih vrednosti’. Nije ni čudo što što je pola populacije protiv EU. Čovek treba biti obrazovan daleko više od prosečnog Srbina da bi uopšte počeo da shvata dubinu tog izraza. Avaj, gde je problem? Pa upravo tu gde skoro polovina govori ’NE’.
’Njihov problem’, rekli bi cinici; ’Problem svih nas’, odgovorio bi čovek koji se malo više bavi tim problemom; ’Ničiji problem, ajmo na pivo’ rekao bi pametan čovek. Bože dragi, zašto nisam među pametnima?!
U kreiranju dugoročne politike zemlje učestvuje velika većina, a ne ona koja godinama dobija predsedničke izbore ili ona na kojoj počivaju naše ’pro-evropske’ vlade. Političku strategiju kreiraju sve jake parlamentarne partije zajedno. To se radi da se ta strategija ne bi menjala svaki put kada dođe do smene vlasti i da bi se izbacio prefiks ’istorijski’ ispred svakog izbora unazad deceniju. Čija je to greška? Pozicije? Opozicije? To je greška srpske politike. Tačka!
Upravo u jednom opštem haosu koji stvara ova greška dolazimo do problema broj jedan u Srbiji – ispiranje mozga. Raznorazne mesije, kako iz političkog tako i medijskog i civilnog društva, nam godinama plasiraju dogmatske parole koje mi kao sunđeri upijamo i naoružani dogmama ’našeg’ mesije trčimo brže da popljujemo po dogmama ’njihovog’. Te dogme se vrlo iritantno nazivaju argumentima, što je poraz za svu nauku i diskusiju.
Evo kratkog pregleda best of izvala koje treba da služe kao svetionik jednoj državi Srbiji: ’Evropa nema alternativu’, ’prihvatanje nove realnosti’, ’potpisivanjem SSP-a se potpisuje priznanje Kosova’, ’gubitkom Kosova Srbi gube identitet’ and many, many more...
Ovo su izjave koje vređaju one koji bar malo koriste svoju glavu za razmišljanje. A gde su ti i šta oni rade u svemu ovome? Oni se drže po strani revoltirani ili su bačeni na marginu javnog mnenja zatrovanog propagandom. Da li je to razuman izgovor? Jasno da nije! Njihova je krivica u tome što su se kukavički povukli u stranu i isto tako kukavički sa strane dobacuju kako bi nešto trebalo uraditi, bez namere da ustanu i to urade sami, smatrajući se ugnjetavanim žrtvama. Džaba im sva pamet sveta.
’Da, da, sve se slažem, svi su oni krivi’, rećiće mi sagovornik. ’Čekaj prijatelju, nisam još završio’, odgovoriću mu ja.
U državi u kojoj su svaki izbori istorijski, a svaka druga odluka presudna, postoje oni koji su nesposobni, koji su zaluđeni, koji su oportunisti, koji su tihi, a postoje i ovce. E ova zadnja kategorija smo mi – obična raja. Mi dozvoljavamo sve što se dešava, lafo revoltirani nečijim ponašanjem, verovatno nesvesni da naše ponašanje ni u čemu nije bolje. Ko doprinosi? Čime doprinosi? I one stvari koje moramo da radimo ne radimo kako treba.
Čisto da mi savest bude mirna priznaću da tamo negde ima izuzetaka, ali ni blizu onoliko koliko je onih koji se žale da je sve onako kako ne bi trebalo da bude. Kako će biti bolje kad se mi ne trudimo da načinimo svet oko nas boljim? S kojim pravom se žalimo da nam je neko drugi kriv?
U ovim osnovnim tačkama predstavljam vam mali začarani krug (ili bolje – spiralu) zvani srpsko društvo. Krug je to u kojem svako ima svoju krivicu koju želi prebaciti na drugu stranu. Ispaštamo tuđe greške zato što smo svoje prebacili nekom drugom na ispaštanje.
Jednu univerzalnu mudrost i zakonitost onomad je izrekao Isak Njutn – za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija. Onoga dana kada mi postanemo akcija da ispravimo nešto moćićemo se nadati reakciji da to nešto bude ispravljeno.
Živeli i ajmo na pivo!
© Mitternachtsträumer
