Sta je to sto se sa nama zbiva? Gde se to ljudi gube, i sta zatupi dusu ljudsku, gde pogresne stvari pocnu da cine? Voleo bih da spoznam svoju dusu, i da shvatim gde nestadoh iz pogleda njrnog.
Citam na forumu razne stvari, neko se zali a neko hvali. Savete svako ume da da, ali ljudskosti u njima malo ima. Svako se drugacijim pravi, kao da sebe samog, svako se stidi. Zasto je jadno pokazati se pravim, i ocekivati iskrenost i malo paznje prave? Gde se to ljudi zatvore u sebe i lazne zivote za sebe grade? Zar nije lepse sa nekim u lice, razmenuti osecanja, misljenja i price?!
Jos kad neko neku osobu ima, sa kojom zivi i nedace deli, a zivot ih od lepote i srece, a najvise od njih samih, surovo odvoji. Bilo bi lepse da razgovor tece.I ucini pokusaj, vracanja u zivot zajednicki, te lepote i srece.
Ne traziti savete i paznju drugih, koji samo za pakost znaju, i nekad sa patnjom drugih, svome umu snagu daju. Teze je shvatiti bliznjeg, pa nekad i greske svoje, nego lutati sa teme na teme, i sakriti tajne kojih se izgleda boje. Uci u svet prica i pesama tudjih, verovati paznji i iskrenosti nepoznatih. Stvarati neko prijateljstvo lazno, i nesvesno bezati od realnosti stalno. U redu je mozda, igrati se samo, ali granica toga je jako tanka. Ta granica se lako predje, i onda se tesko vraca, u stvarni svet ljubavi i placa.
Ja na ovome mestu, radi sebe pisem, i nije mi vazno sta drugi misle. Reci moje iz mene moraju izaci, ali ne za druge da ih kude i hvale. To su reci moje, osecanja moja, koja sam mozda i dugo u sebi zadrzao. Lepo je kad one nekog iskreno taknu, i bar za trenutak malo im paznju smaknu, sa problema svojih, koje svako ima i na svoj nacin se bori sa njima.
Ja svoju borbu, sa osecanjima svojim, vodim ovako jer drugacije ne mogu. Zid cutanja je suvise visok, zidan sa ciglama, i mojim i njenim. Gde stavismo prvu ciglu, voleo bih znati, da vratim vreme i sve ispravim. Voleo bih da mogu, preskociti taj zid, i ponovo na sebe usmerim njen pogled. Da budem sa njom u zivotu njenom, da za mastu i zelje njene, moje srce bude dom. To nisu samo zelje puste, ja na tome radim svakoga dana, pokusavam taj zid da napokon srusim, ali bez pomoci i zelje njene, sve mi se cini uzaludnim. Pisem svoje, i citam tudje reci, neko je iskren a neko nije. To savest svacija neka prosudi sama, jer ljudska dusa je, po prirodi neiskvarena.
Mislim da ona, ovo citati nece, jer da zeli znati, mogla je sve to na meni videti. Videti boli i zudnje moje, shvatiti ljubav i zelju za nas dvoje. Voleo bih kad bi ona htela, moje reci u sapatu cuti i pogledom neznim, u dusu mi uci.
Nije mi bila namera, da ikoga povredim ili uvredim. Ima i divnih ljudi, Jednostavno, zeleo sam reci....
Citam na forumu razne stvari, neko se zali a neko hvali. Savete svako ume da da, ali ljudskosti u njima malo ima. Svako se drugacijim pravi, kao da sebe samog, svako se stidi. Zasto je jadno pokazati se pravim, i ocekivati iskrenost i malo paznje prave? Gde se to ljudi zatvore u sebe i lazne zivote za sebe grade? Zar nije lepse sa nekim u lice, razmenuti osecanja, misljenja i price?!
Jos kad neko neku osobu ima, sa kojom zivi i nedace deli, a zivot ih od lepote i srece, a najvise od njih samih, surovo odvoji. Bilo bi lepse da razgovor tece.I ucini pokusaj, vracanja u zivot zajednicki, te lepote i srece.
Ne traziti savete i paznju drugih, koji samo za pakost znaju, i nekad sa patnjom drugih, svome umu snagu daju. Teze je shvatiti bliznjeg, pa nekad i greske svoje, nego lutati sa teme na teme, i sakriti tajne kojih se izgleda boje. Uci u svet prica i pesama tudjih, verovati paznji i iskrenosti nepoznatih. Stvarati neko prijateljstvo lazno, i nesvesno bezati od realnosti stalno. U redu je mozda, igrati se samo, ali granica toga je jako tanka. Ta granica se lako predje, i onda se tesko vraca, u stvarni svet ljubavi i placa.
Ja na ovome mestu, radi sebe pisem, i nije mi vazno sta drugi misle. Reci moje iz mene moraju izaci, ali ne za druge da ih kude i hvale. To su reci moje, osecanja moja, koja sam mozda i dugo u sebi zadrzao. Lepo je kad one nekog iskreno taknu, i bar za trenutak malo im paznju smaknu, sa problema svojih, koje svako ima i na svoj nacin se bori sa njima.
Ja svoju borbu, sa osecanjima svojim, vodim ovako jer drugacije ne mogu. Zid cutanja je suvise visok, zidan sa ciglama, i mojim i njenim. Gde stavismo prvu ciglu, voleo bih znati, da vratim vreme i sve ispravim. Voleo bih da mogu, preskociti taj zid, i ponovo na sebe usmerim njen pogled. Da budem sa njom u zivotu njenom, da za mastu i zelje njene, moje srce bude dom. To nisu samo zelje puste, ja na tome radim svakoga dana, pokusavam taj zid da napokon srusim, ali bez pomoci i zelje njene, sve mi se cini uzaludnim. Pisem svoje, i citam tudje reci, neko je iskren a neko nije. To savest svacija neka prosudi sama, jer ljudska dusa je, po prirodi neiskvarena.
Mislim da ona, ovo citati nece, jer da zeli znati, mogla je sve to na meni videti. Videti boli i zudnje moje, shvatiti ljubav i zelju za nas dvoje. Voleo bih kad bi ona htela, moje reci u sapatu cuti i pogledom neznim, u dusu mi uci.
Nije mi bila namera, da ikoga povredim ili uvredim. Ima i divnih ljudi, Jednostavno, zeleo sam reci....
