- Poruka
- 129.664
Prikaz knjige „Žarač“ Lusije Lihtmaer; izdanje: Dereta, 2023; original: Cauterio, 2022; prevod sa španskog: Vesna Stamenković
Ukrštanje dva pripovedna vremena i glasa, koje uprkos velikoj kulturološko-istorijskoj razdaljini izjednačavaju modernost samog pripovedačkog pristupa i načini razmišljanja likova, istina, nije posebno inovativan, ni redak književni postupak. Ali, u slučaju romana „Žarač“ novinarke, prevodioca i univerzitetskog predavača Lusije Lihtmaer, značaj narativnog toka je posebno istaknut i uspelo primenjen, odnosilo se to na tehniku toka svesti, metafore vode ili bukvalne, pretežno arhitektonske pojmove. Drugi važan podatak tiče se autorkine specijalizovanosti za izučavanje kulture iz feminističke i rodne perspektive, što njenoj knjizi daje nenapadnu, a neoborivu poentu.
Isto, ali doslovce, čini junakinja drugog, ovoga puta istorijski zasnovanog toka, usecajući linije svoje buduće naseobine. Debora je Britanka koja početkom XVII veka, ostavši udovica, zbog mnogih muževljevih dugova biva primorana da se preseli u prekookeanske kolonije. Preduzimljiva, nezavisna, a pobožna, stiže u Salem gde upoznaje odvažnu En i pridružuje joj se u zavereničkoj misiji oslobađanja umova tamošnjih žena. Slično prvoj junakinji, čitaocu se obraća već u situaciji nedefinisanog ispaštanja, fizičkog podnošenja kazne pomešanog sa grižom savesti (Ne znam jesam li živa.), usled čega redom evocira presudne događaje iz svog života, ali i proročanstvo koje joj je kao devojci, uz dobijen simbolični predmet iz naslova, dalo životnu misiju. Deborino poslanstvo je u datom vremenu opasno, subverzivno, zabranjeno i podrazumeva stalne sukobe sa sveštenicima, koji smatraju nemoralnim da jedna udovica raspolaže tolikim novcem; ali, tu su i lične dileme oko upuštanja u Enine akcije. Upravo joj ona, međutim, pomaže da osvesti unutrašnji glas kao savest, a ne iskušenje.
Priče su izdiferencirane već na formalnom planu, pa ih, iako obe polaze iz prvog lica jednine i ispovednog tona, način obeležavanja poglavlja dodatno pojašnjava. Prošlost je naznačena rimskim ciframa, imenom junakinje i simbola ili drugog lika ključnog za taj deo radnje, dok sadašnjost najavljuju arapski brojevi i vremensko-prostorna odrednica (deo grada „pre“ ili „sad“). Spajaju ih pitanja ženske slobode i solidarnosti, iskustvo izneverenosti od bračnih partnera, promena mesta u sklopu procesa ostavljanja teškoća iza sebe, uz nenametljiv udeo natprirodnog.
Istorijski deo posvećen je, dakle, zaista postojećim ličnostima Debore Mudi i En Hačinson, koje su zbog progresivnosti, rane borbe za ženska prava i slobodniji pristup širenju, tumačenju i upražnjavanju religije, bile proterane iz svojih zajednica. Mada ne postoje faktografske potvrde da su se dve savremenice ikada srele, Lihtmaerova uspešno približava njihove životne puteve i u jednom trenutku ih spaja saradnjom sa različitim ishodištima. Iako Debora nikada ne postaje propovednica, njena linija priče nastavlja se u smeru osnivanja prvog naselja u Novoj Nizozemskoj, kada motiv žarača napokon dobija konkretnu primenu, različitu od prvobitno nagoveštene i očekivane (isceliteljsko, medicinsko pomagalo).
Nažalost, (pre)kasno uključen, kao i konkretno povezivanje sudbina dve glavne junakinje iz različitih epoha, ovaj motiv predstavlja jedan od neiskorišćenih potencijala romana. Iako su proza i stil, naročito zasebno posmatrani, zaista na visokom nivou, sem faktora blagog iznenađenja konačno objašnjenje veze između dotle paralelnih tokova nema previše smisla – samim tim, ni snagu Kaningemovih „Sati“, sa kojima je roman više puta upoređivan zahvaljujući svojoj kompoziciji.
I Debora i neimenovana sapatnica iz našeg doba spas od emocionalnih razočarenja, ali i zakonski problematičnih postupaka, pronalaze u bekstvu; potonja čak sprovodi prilično maštovito razrađenu osvetu bivšem. S druge strane, njena rastuća, uglavnom parališuća depresija koja vodi u alkoholizam i povremeni promiskuitet, proizilazi iz zavisnosti od muškog prisustva i, uopšte, pripadanja partnerstvu kao jedinom „smislenom“ obliku postojanja. Iako savršeno racionalno uviđa nedostatke takvih uverenja, junakinja dugo posmatra život kroz kategorije „par – samoća“. Tek otkidanjem od takve vrste samovrednovanja, doduše, upitno trajnim i iskrenim, uspeva da se nekako pokrene i nastavi dalje.
Debora je sa sličnim činjenicama raskrstila mnogo ranije, već prvih godina braka, što joj kasnije omogućava da se okrene drugim vrstama, znatno univezalnije i opšteljudske, ljubavi: posvećenosti zajednici žena, ali i deci koju je usvojila. Deborin otpor samim tim ima mnogo veću jačinu, svrhovitost i humanost nego u drugom slučaju. Naizgled mestimično, ali značajno, spajaju ih motivi vode, zemlje/soli i (arhitekture) ulica. Španjolka kao da iscrtava mapu za, kroz vekove i „intervenciju“ fantastike omogućeno, putovanje duša sve do susreta u današnjici.
Najupadljivija odlika predočenih priča je suočavanje žena sa društvenim ulogama i pronalaženje načina na koji se, kada ih „ne ispune“, vrši njihovo prevrednovanje i preinačavanje. Reakcije junakinja na pritisak se razlikuju, ali dočaravanje unutrašnjih svetova je autentično, verno haotično uznemirujućoj snazi sa kojom ih sve doživljeno potresa, preplavljuje i menja. Treba naglasiti kako muškarci ovde nisu apsolutno nikakav oslonac: mladu Deboru vračara čak otvoreno upozorava kako nijednome neće moći da veruje. Nažalost, slično važi za žene, jer osim one retke, izrazito spiritualne, podrška uglavnom ne uspeva da nadjača međusobnu podozrivost. Prema tome, „Žarač“ je knjiga samostalnosti, svedočanstvo traganja za sopstvenom snagom koje, transcendentalnim ili umetničkim prenosom, uspeva da stigne na cilj, ohrabrujući, inspirišući i pokrećući: nekoga, negde i nekako – to nam već nije dato, ali možda ni nužno da znamo.
Isidora Đolović
Ukrštanje dva pripovedna vremena i glasa, koje uprkos velikoj kulturološko-istorijskoj razdaljini izjednačavaju modernost samog pripovedačkog pristupa i načini razmišljanja likova, istina, nije posebno inovativan, ni redak književni postupak. Ali, u slučaju romana „Žarač“ novinarke, prevodioca i univerzitetskog predavača Lusije Lihtmaer, značaj narativnog toka je posebno istaknut i uspelo primenjen, odnosilo se to na tehniku toka svesti, metafore vode ili bukvalne, pretežno arhitektonske pojmove. Drugi važan podatak tiče se autorkine specijalizovanosti za izučavanje kulture iz feminističke i rodne perspektive, što njenoj knjizi daje nenapadnu, a neoborivu poentu.
Neimenovana protagonistkinja savremenog dela radnje, nakon traumatičnog prekida dugogodišnje veze, iz Barselone prelazi u Madrid. Trenutna finansijska obezbeđenost dozvoljava joj da razvlači dane, pretežno u sećanjima na bližu ili dalju prošlost, izmišljane ili doživljene, prave ili isforsirane ljubavi, dok se istovremeno bori sa neprestanom navalom apokaliptičnih misli i izbegava sklapanje novih prijateljstava. Njene uspomene su uvek negde između realnosti i izmaštane, nikad ostvarene (pretežno adolescentske) čežnje. Opsedaju je likovi kratko prisutnog, oženjenog Britanca sa kojim je nekada imala aferu, očigledno neprežaljenog otelotvorenja fiksacije pripadnicima ovog naroda koja datira još iz vremena studiranja istorije umetnosti; zatim najbolje drugarice iz tinejdžerskog doba, neobuzdane i ležerne Viktorije koja joj se pojavljuje kao vizija rusalke; naravno i svog poslednjeg partnera, sa kojim je veza, postajući sve ozbiljnija i oblikovana prema merilima društva, dovela do prvih opsesija smakom sveta. Dok beleži svaku adresu na kojoj je boravila, simbolički iscrtava koordinate, krećući se kroz grad i uspomene.
Isto, ali doslovce, čini junakinja drugog, ovoga puta istorijski zasnovanog toka, usecajući linije svoje buduće naseobine. Debora je Britanka koja početkom XVII veka, ostavši udovica, zbog mnogih muževljevih dugova biva primorana da se preseli u prekookeanske kolonije. Preduzimljiva, nezavisna, a pobožna, stiže u Salem gde upoznaje odvažnu En i pridružuje joj se u zavereničkoj misiji oslobađanja umova tamošnjih žena. Slično prvoj junakinji, čitaocu se obraća već u situaciji nedefinisanog ispaštanja, fizičkog podnošenja kazne pomešanog sa grižom savesti (Ne znam jesam li živa.), usled čega redom evocira presudne događaje iz svog života, ali i proročanstvo koje joj je kao devojci, uz dobijen simbolični predmet iz naslova, dalo životnu misiju. Deborino poslanstvo je u datom vremenu opasno, subverzivno, zabranjeno i podrazumeva stalne sukobe sa sveštenicima, koji smatraju nemoralnim da jedna udovica raspolaže tolikim novcem; ali, tu su i lične dileme oko upuštanja u Enine akcije. Upravo joj ona, međutim, pomaže da osvesti unutrašnji glas kao savest, a ne iskušenje.
Priče su izdiferencirane već na formalnom planu, pa ih, iako obe polaze iz prvog lica jednine i ispovednog tona, način obeležavanja poglavlja dodatno pojašnjava. Prošlost je naznačena rimskim ciframa, imenom junakinje i simbola ili drugog lika ključnog za taj deo radnje, dok sadašnjost najavljuju arapski brojevi i vremensko-prostorna odrednica (deo grada „pre“ ili „sad“). Spajaju ih pitanja ženske slobode i solidarnosti, iskustvo izneverenosti od bračnih partnera, promena mesta u sklopu procesa ostavljanja teškoća iza sebe, uz nenametljiv udeo natprirodnog.
Istorijski deo posvećen je, dakle, zaista postojećim ličnostima Debore Mudi i En Hačinson, koje su zbog progresivnosti, rane borbe za ženska prava i slobodniji pristup širenju, tumačenju i upražnjavanju religije, bile proterane iz svojih zajednica. Mada ne postoje faktografske potvrde da su se dve savremenice ikada srele, Lihtmaerova uspešno približava njihove životne puteve i u jednom trenutku ih spaja saradnjom sa različitim ishodištima. Iako Debora nikada ne postaje propovednica, njena linija priče nastavlja se u smeru osnivanja prvog naselja u Novoj Nizozemskoj, kada motiv žarača napokon dobija konkretnu primenu, različitu od prvobitno nagoveštene i očekivane (isceliteljsko, medicinsko pomagalo).
Nažalost, (pre)kasno uključen, kao i konkretno povezivanje sudbina dve glavne junakinje iz različitih epoha, ovaj motiv predstavlja jedan od neiskorišćenih potencijala romana. Iako su proza i stil, naročito zasebno posmatrani, zaista na visokom nivou, sem faktora blagog iznenađenja konačno objašnjenje veze između dotle paralelnih tokova nema previše smisla – samim tim, ni snagu Kaningemovih „Sati“, sa kojima je roman više puta upoređivan zahvaljujući svojoj kompoziciji.
I Debora i neimenovana sapatnica iz našeg doba spas od emocionalnih razočarenja, ali i zakonski problematičnih postupaka, pronalaze u bekstvu; potonja čak sprovodi prilično maštovito razrađenu osvetu bivšem. S druge strane, njena rastuća, uglavnom parališuća depresija koja vodi u alkoholizam i povremeni promiskuitet, proizilazi iz zavisnosti od muškog prisustva i, uopšte, pripadanja partnerstvu kao jedinom „smislenom“ obliku postojanja. Iako savršeno racionalno uviđa nedostatke takvih uverenja, junakinja dugo posmatra život kroz kategorije „par – samoća“. Tek otkidanjem od takve vrste samovrednovanja, doduše, upitno trajnim i iskrenim, uspeva da se nekako pokrene i nastavi dalje.
Debora je sa sličnim činjenicama raskrstila mnogo ranije, već prvih godina braka, što joj kasnije omogućava da se okrene drugim vrstama, znatno univezalnije i opšteljudske, ljubavi: posvećenosti zajednici žena, ali i deci koju je usvojila. Deborin otpor samim tim ima mnogo veću jačinu, svrhovitost i humanost nego u drugom slučaju. Naizgled mestimično, ali značajno, spajaju ih motivi vode, zemlje/soli i (arhitekture) ulica. Španjolka kao da iscrtava mapu za, kroz vekove i „intervenciju“ fantastike omogućeno, putovanje duša sve do susreta u današnjici.
Najupadljivija odlika predočenih priča je suočavanje žena sa društvenim ulogama i pronalaženje načina na koji se, kada ih „ne ispune“, vrši njihovo prevrednovanje i preinačavanje. Reakcije junakinja na pritisak se razlikuju, ali dočaravanje unutrašnjih svetova je autentično, verno haotično uznemirujućoj snazi sa kojom ih sve doživljeno potresa, preplavljuje i menja. Treba naglasiti kako muškarci ovde nisu apsolutno nikakav oslonac: mladu Deboru vračara čak otvoreno upozorava kako nijednome neće moći da veruje. Nažalost, slično važi za žene, jer osim one retke, izrazito spiritualne, podrška uglavnom ne uspeva da nadjača međusobnu podozrivost. Prema tome, „Žarač“ je knjiga samostalnosti, svedočanstvo traganja za sopstvenom snagom koje, transcendentalnim ili umetničkim prenosom, uspeva da stigne na cilj, ohrabrujući, inspirišući i pokrećući: nekoga, negde i nekako – to nam već nije dato, ali možda ni nužno da znamo.
Isidora Đolović
