Iščeznuće bez ivica
Nema pravca. Nema linije. Samo rasuti trenuci. Kao da misao proklizava niz staklo koje puca, i svaka pukotina vodi u drugi san. Hodam? Možda. Ili sam senka. Ili sam trag nečije ruke na magli.
Reči,,,nestaju. Ostaje samo zvuk disanja, pomešan sa šumom, možda vetra, možda ničega. Sećanja se sudaraju jedno o drugo, lome se, krhotine lete. Vidim oči, ali možda su to samo odrazi u vodi. Voda nestaje. Sve nestaje.
Telo nema težinu. Misao nema oslonac. Granice se brišu, nestaju ivice između mene i sveta. Ja sam _ili nisam. Možda samo tačka svetlosti, možda prašina. Možda ništa.
Nestajanje nije kraj, niti početak. To je ono između, onaj tren kada se slika raspadne u piksele, kada boja proključa i ispari, kada vreme puca i sve stoji, ali stoji kao da beži.
U haosu _ mir. U praznini _ trag. U nestajanju _ povratak. Ali ne znam gde, ne znam kome, ne znam zašto. Znam samo da me nema, i da je to jedina istina.
I možda u tom nepostojanju, u tom rasulu, tek tada postojiš najviše.