Jos jedna besana noc. Ko zna koja po redu. Nisam ih brojao, ali ih je mnogo. Suvise mnogo. Kao za inat, sve su duze, i sve brze dolaze. Namicu se kao crni oblaci, koji svojim sumornim crnilom prekrivaju smiraj dana, i sakrivaju sve lepote kojima se za dana divimo.
Nekada su noci bile prizeljkivane, lepe, obasjane treperavim zvezdicama, mesecom koji uporno otkriva nocne tajne, i svicima koji neumorno lete i svojim blagim svetlom bude usnulu travu. Nekada smo zajedno, dugo gledali u noc, zagrljeni posmatrali senke koje promicu ispred nas, kao da igraju neku cudnu igru, samo za nas dvoje.
Nocas sam opet sam, sedim bez sna, pritisnut gromoglasnom tisinom, koja para usi vise i jace nego najglasniji vrisak. Ta teska tisina me mrvi pod sobom, kao kameni zrvanj sto zrna zita, polako ali neumitno pretvara u najfinije brasno.
Koliko su duge te noci, dok te gledam kako mirno spavas, a moje me bure bacaju po uzburkanim talasima bola. Ponekad pozelim da se medju tim talasima pojave hridi, koje ce razbiti moju ostecenu ladju, na kojoj je sve manje nade da cu ugledati luku spasa, da mi pruzi utehu i sigurnost koja je tako daleka, a koja mi toliko treba. Ali onda te pogledam ponovo, i za trenutak samo, mi se ucini da vidim svetionik nade, i cekam jutro i kraj tisine.
Samo, te besane noci i ta strasna tisina sve brze dodju, sve su duze a jutra sve dalja i dalja, a moja snaga sve slabija i slabija.....
Nekada su noci bile prizeljkivane, lepe, obasjane treperavim zvezdicama, mesecom koji uporno otkriva nocne tajne, i svicima koji neumorno lete i svojim blagim svetlom bude usnulu travu. Nekada smo zajedno, dugo gledali u noc, zagrljeni posmatrali senke koje promicu ispred nas, kao da igraju neku cudnu igru, samo za nas dvoje.
Nocas sam opet sam, sedim bez sna, pritisnut gromoglasnom tisinom, koja para usi vise i jace nego najglasniji vrisak. Ta teska tisina me mrvi pod sobom, kao kameni zrvanj sto zrna zita, polako ali neumitno pretvara u najfinije brasno.
Koliko su duge te noci, dok te gledam kako mirno spavas, a moje me bure bacaju po uzburkanim talasima bola. Ponekad pozelim da se medju tim talasima pojave hridi, koje ce razbiti moju ostecenu ladju, na kojoj je sve manje nade da cu ugledati luku spasa, da mi pruzi utehu i sigurnost koja je tako daleka, a koja mi toliko treba. Ali onda te pogledam ponovo, i za trenutak samo, mi se ucini da vidim svetionik nade, i cekam jutro i kraj tisine.
Samo, te besane noci i ta strasna tisina sve brze dodju, sve su duze a jutra sve dalja i dalja, a moja snaga sve slabija i slabija.....
