Ovaj tekst pisem i kao nastavak serijala mojih tekstova "Intimne price jedne žene" i za sve žene koje se ponekad osećaju izgubljeno u vrtlogu svakodnevnice.
Za one dane kada misli beže,a snage baš i nema.
Za one dane kada poželim da se vratim u kuću moje bake,da me onako nasmejana dočeka na pragu kuće,da osetim samo još jednom onaj miris koji nigde ne postoji sem na tom mestu,u tom mom selu.
Za one dane kada bih sela sa njom na stepenice dok se dan polako priblizava kraju,a ja samo sedim... Danas mi misli lutaju najvise ka tom mestu.
Danas mi misli lutaju, teško ih je smiriti.
Kao da svaka beži na svoju stranu, pa mi ostaje samo da ih gledam kako se sudaraju — sa obavezama, umorom, tišinom, tugom.
Beba je danas bila nemirna. Starija ćerka je tražila pažnju koju nisam imala snage da dam.
Osećala sam se kao da me dan proždire — deo po deo.
U jednom trenutku, dok sam stajala naslonjena na dovratak, nisam znala da li mi se plače, da li bih da vrisnem, ili da jednostavno nestanem na par sati iz svega.
Ne da pobegnem, već da samo... budem ništa. Da ne budem majka, žena, osoba kojoj se zahvaljuju što se „snašla“.
Da budem samo tišina. Ili san.
Pitam se često — da li sam zaboravila sebe negde usput?
Dok sam pokušavala da budem dobra u svemu, jesam li negde prestala da budem svoja?
Znam da nisam sama.
Znam da ima još žena koje se ovako osećaju — i zato i pišem.
Možda nećemo rešiti ništa danas.
Ali makar neka ova poruka ostane ovde kao dokaz da postojimo — da nas ima, i da smo vredne, čak i kad mislimo da više nemamo snage.
Hvala Vam na pregledima za prethodne tekstove,zaista mi mnogo znace.
Za one dane kada misli beže,a snage baš i nema.
Za one dane kada poželim da se vratim u kuću moje bake,da me onako nasmejana dočeka na pragu kuće,da osetim samo još jednom onaj miris koji nigde ne postoji sem na tom mestu,u tom mom selu.
Za one dane kada bih sela sa njom na stepenice dok se dan polako priblizava kraju,a ja samo sedim... Danas mi misli lutaju najvise ka tom mestu.
Danas mi misli lutaju, teško ih je smiriti.
Kao da svaka beži na svoju stranu, pa mi ostaje samo da ih gledam kako se sudaraju — sa obavezama, umorom, tišinom, tugom.
Beba je danas bila nemirna. Starija ćerka je tražila pažnju koju nisam imala snage da dam.
Osećala sam se kao da me dan proždire — deo po deo.
U jednom trenutku, dok sam stajala naslonjena na dovratak, nisam znala da li mi se plače, da li bih da vrisnem, ili da jednostavno nestanem na par sati iz svega.
Ne da pobegnem, već da samo... budem ništa. Da ne budem majka, žena, osoba kojoj se zahvaljuju što se „snašla“.
Da budem samo tišina. Ili san.
Pitam se često — da li sam zaboravila sebe negde usput?
Dok sam pokušavala da budem dobra u svemu, jesam li negde prestala da budem svoja?
Znam da nisam sama.
Znam da ima još žena koje se ovako osećaju — i zato i pišem.
Možda nećemo rešiti ništa danas.
Ali makar neka ova poruka ostane ovde kao dokaz da postojimo — da nas ima, i da smo vredne, čak i kad mislimo da više nemamo snage.
Hvala Vam na pregledima za prethodne tekstove,zaista mi mnogo znace.
Današnji deo: Za dane kada bežimo u tišinu
) da pohvalim tekst, iako ne spada u klasičnu literaturu, već je više u duhu dnevnika, ali to i jeste primarno značenje reči "blog", tako da ne vidim tu problem. Vidim ih u neprimerenim komentarima koje sam obrisao, a oni konstruktivni su uvek dobrodošli. 
kakobilo - još ni otac,
Inteligentno.