Ponekad zatvorim oči i vidim kuću u sebi.
Nema adrese, nema broja, nema zidova koje drugi mogu da vide.
Ali ja je osećam. I znam svaki njen kutak.
Hodnici su od uspomena.
Na njima vise fotografije kojih nikada nije bilo – one iz mašte, iz snova, iz onih trenutaka kada sam verovala da mogu da budem sve što poželim.
Ponekad se zadržim tamo. Posmatram tu devojku sa slike – nasmejana je, hrabra, ne zna šta je umor.
I pitam se… da li je još uvek u meni?
Dalje, vrata koja vode do prostorija koje sam predugo držala zaključane.
Jedna soba puna neispisanih reči.
Druga – tiha, u njoj spavaju moji strahovi.
Treća, skrivena, čuva sve neizgovorene snove.
Često prođem pored njih i samo spustim ruku na hladnu kvaku. Nisam još spremna. Ali obećam sebi da ću se jednog dana vratiti.
A onda, u samom srcu te kuće – soba koja se nikad ne gasi.
Tamo svetlo uvek treperi, nežno i postojano.
Tu je smeh moje dece, tu su razgovori koji leče, zagrljaji u kojima se ponovo sastavim.
Tu sam ja – ona koja nikada nije prestala da se nada, čak i kad sam verovala da sam sve delove sebe izgubila.
I svaki put kad zakoračim unutra, osetim miris jutarnje kafe i tišinu koja ne traži da je ispunim.
Samo mir. Samo ja.
I shvatim – nikada nisam bila izgubljena. Samo sam zaboravila put nazad.
Ponekad, ostanem tamo duže nego što sam planirala.
Osluškujem, gledam, dišem.
I svaki put pronađem deo sebe za koji sam mislila da je zauvek nestao.
Mali komad hrabrosti. Zrno strpljenja. Ili samo onaj stari, gotovo zaboravljeni osećaj – da sam dovoljna.
Možda jednog dana obiđem sve sobe.
Možda ću otključati i onu koja najviše boli.
A možda neću. I to je u redu.
Jer dokle god postoji ta jedna soba u kojoj gori svetlo, imam gde da se vratim.
I tada znam: ne moram da budem cela odjednom.
Dovoljno je da pronađem jedan deo.
Samo jedan, svake noći.
I polako, deo po deo – ponovo ću postati dom sama sebi.
Nema adrese, nema broja, nema zidova koje drugi mogu da vide.
Ali ja je osećam. I znam svaki njen kutak.
Hodnici su od uspomena.
Na njima vise fotografije kojih nikada nije bilo – one iz mašte, iz snova, iz onih trenutaka kada sam verovala da mogu da budem sve što poželim.
Ponekad se zadržim tamo. Posmatram tu devojku sa slike – nasmejana je, hrabra, ne zna šta je umor.
I pitam se… da li je još uvek u meni?
Dalje, vrata koja vode do prostorija koje sam predugo držala zaključane.
Jedna soba puna neispisanih reči.
Druga – tiha, u njoj spavaju moji strahovi.
Treća, skrivena, čuva sve neizgovorene snove.
Često prođem pored njih i samo spustim ruku na hladnu kvaku. Nisam još spremna. Ali obećam sebi da ću se jednog dana vratiti.
A onda, u samom srcu te kuće – soba koja se nikad ne gasi.
Tamo svetlo uvek treperi, nežno i postojano.
Tu je smeh moje dece, tu su razgovori koji leče, zagrljaji u kojima se ponovo sastavim.
Tu sam ja – ona koja nikada nije prestala da se nada, čak i kad sam verovala da sam sve delove sebe izgubila.
I svaki put kad zakoračim unutra, osetim miris jutarnje kafe i tišinu koja ne traži da je ispunim.
Samo mir. Samo ja.
I shvatim – nikada nisam bila izgubljena. Samo sam zaboravila put nazad.
Ponekad, ostanem tamo duže nego što sam planirala.
Osluškujem, gledam, dišem.
I svaki put pronađem deo sebe za koji sam mislila da je zauvek nestao.
Mali komad hrabrosti. Zrno strpljenja. Ili samo onaj stari, gotovo zaboravljeni osećaj – da sam dovoljna.
Možda jednog dana obiđem sve sobe.
Možda ću otključati i onu koja najviše boli.
A možda neću. I to je u redu.
Jer dokle god postoji ta jedna soba u kojoj gori svetlo, imam gde da se vratim.
I tada znam: ne moram da budem cela odjednom.
Dovoljno je da pronađem jedan deo.
Samo jedan, svake noći.
I polako, deo po deo – ponovo ću postati dom sama sebi.
