Kažu da more sve čuje.
Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva.
I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu.
Te večeri stajala sam na obali.
Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave.
A ti si bio pored mene.
Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam.
More je šumelo, kao da nas sluša.
Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu.
Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas.
More me je čulo.
Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.”
I od tada verujem – more pamti ljubav.
Pamti nas.
Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući kako se sunce utapa u vodu.
Pamti kako sam ti odgovorila ćutanjem jer nisam imala dovoljno veliku reč za ono što sam osećala.
Sledećih dana vraćali smo se na tu obalu.
Ponekad bismo ćutali, ponekad bismo pričali, ali uvek bi more bilo između nas – ne kao prepreka, već kao nit koja nas povezuje.
U tim talasima bilo je naših osmeha, naših strahova, i svih tih malih “volim te” koje smo rekli bez glasa.
I sad, kad nismo tamo, ponekad zatvorim oči i čujem ga.
Čujem more kako priča našu priču.
Jer ono pamti i kad mi zaboravimo.
Pamti prve poglede, prvi poljubac pod vetrom, pamti onaj trenutak kada sam prvi put poverovala da možda ljubav zaista može da bude jednostavna.
Zato, kad sledeći put stanem pred njega, neću mu ništa reći.
Neću ga moliti da čuva naše tajne – već ću mu zahvaliti.
Jer ono je naš saveznik.
More je jedino mesto gde i dalje stojimo zajedno, čak i kada nas dani razdvoje.
I dok talasi ljube obalu, znam da negde duboko, ispod sve te tišine, postoji mesto gde smo još uvek ti i ja.
A more nas pamti.
I čuva zauvek.
Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva.
I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu.
Te večeri stajala sam na obali.
Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave.
A ti si bio pored mene.
Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam.
More je šumelo, kao da nas sluša.
Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu.
Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas.
More me je čulo.
Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.”
I od tada verujem – more pamti ljubav.
Pamti nas.
Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući kako se sunce utapa u vodu.
Pamti kako sam ti odgovorila ćutanjem jer nisam imala dovoljno veliku reč za ono što sam osećala.
Sledećih dana vraćali smo se na tu obalu.
Ponekad bismo ćutali, ponekad bismo pričali, ali uvek bi more bilo između nas – ne kao prepreka, već kao nit koja nas povezuje.
U tim talasima bilo je naših osmeha, naših strahova, i svih tih malih “volim te” koje smo rekli bez glasa.
I sad, kad nismo tamo, ponekad zatvorim oči i čujem ga.
Čujem more kako priča našu priču.
Jer ono pamti i kad mi zaboravimo.
Pamti prve poglede, prvi poljubac pod vetrom, pamti onaj trenutak kada sam prvi put poverovala da možda ljubav zaista može da bude jednostavna.
Zato, kad sledeći put stanem pred njega, neću mu ništa reći.
Neću ga moliti da čuva naše tajne – već ću mu zahvaliti.
Jer ono je naš saveznik.
More je jedino mesto gde i dalje stojimo zajedno, čak i kada nas dani razdvoje.
I dok talasi ljube obalu, znam da negde duboko, ispod sve te tišine, postoji mesto gde smo još uvek ti i ja.
A more nas pamti.
I čuva zauvek.
