Dugo sam mislila da sam se izgubila negde između obaveza, braka i svakodnevnice. Prestala sam da govorim, prestala da tražim, prestala da očekujem. Ali nisam nestala. Samo sam ćutala i čekala – sebe. Onu koja ume da voli, da sanja i da veruje da zaslužuje više od pukog preživljavanja. I evo me. Još uvek stojim. Još uvek dišem. I prvi put posle dugo vremena, čujem sebe dovoljno jasno da znam – vreme je da se pronađem.
Dugo sam verovala da je ovo moj život – da se sreća ne traži, nego se navikneš na ono što imaš.
Svakog dana sam se budila, obavljala svoje obaveze, smejala se kad treba, ćutala kad bi me nešto peklo iznutra.
I tako, dan za danom, prestala sam da prepoznajem onu ženu koja je nekada imala snove.
Ali ona nikada nije nestala.
Bila je tu, sakrivena ispod slojeva tišine, ispod umora, ispod onog "moraš da izdržiš".
Čekala je trenutak da je pustim da diše.
Shvatila sam da nisam hladna – samo sam bila potisnuta.
Da nisam slaba – samo sam dugo nosila teret ćutanja.
I da nisam zaboravila šta znači biti srećna – samo sam zaboravila da ja to zaslužujem.
Danas, prvi put posle dugo vremena, ne čekam da me neko spasi.
Ne čekam da me razumeju, da me vide, da mi kažu da vredim.
Jer ja znam da vredim.
I dok ovo pišem, osećam kako se u meni ponovo budi ona žena koja je nekad verovala u sebe.
Možda još nisam tamo gde želim da budem.
Ali više ne živim kao senka.
Više ne čekam dozvolu da budem srećna.
Možda tvoja duša nije umorna.
Možda nije ni slomljena.
Možda je samo dugo tražila bezbedno mesto – negde gde neće morati da se brani, gde će biti viđena i nežno prihvaćena.
Ponekad to mesto pronađeš u nekome drugom.
A ponekad ga pronađeš u sebi.
Ja sam svoje pronašla u sebi.
I prvi put posle dugo vremena, to je dovoljno.
Ja nisam nestala.
Samo sam čekala sebe.
I sada kad sam se pronašla… nikada više neću da se izgubim.
Dugo sam verovala da je ovo moj život – da se sreća ne traži, nego se navikneš na ono što imaš.
Svakog dana sam se budila, obavljala svoje obaveze, smejala se kad treba, ćutala kad bi me nešto peklo iznutra.
I tako, dan za danom, prestala sam da prepoznajem onu ženu koja je nekada imala snove.
Ali ona nikada nije nestala.
Bila je tu, sakrivena ispod slojeva tišine, ispod umora, ispod onog "moraš da izdržiš".
Čekala je trenutak da je pustim da diše.
Shvatila sam da nisam hladna – samo sam bila potisnuta.
Da nisam slaba – samo sam dugo nosila teret ćutanja.
I da nisam zaboravila šta znači biti srećna – samo sam zaboravila da ja to zaslužujem.
Danas, prvi put posle dugo vremena, ne čekam da me neko spasi.
Ne čekam da me razumeju, da me vide, da mi kažu da vredim.
Jer ja znam da vredim.
I dok ovo pišem, osećam kako se u meni ponovo budi ona žena koja je nekad verovala u sebe.
Možda još nisam tamo gde želim da budem.
Ali više ne živim kao senka.
Više ne čekam dozvolu da budem srećna.
Možda tvoja duša nije umorna.
Možda nije ni slomljena.
Možda je samo dugo tražila bezbedno mesto – negde gde neće morati da se brani, gde će biti viđena i nežno prihvaćena.
Ponekad to mesto pronađeš u nekome drugom.
A ponekad ga pronađeš u sebi.
Ja sam svoje pronašla u sebi.
I prvi put posle dugo vremena, to je dovoljno.
Ja nisam nestala.
Samo sam čekala sebe.
I sada kad sam se pronašla… nikada više neću da se izgubim.
