Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Словеначки социолог Растко Мочник говори за РТС зашто се Словенци буне против власти, у чему је Југославија била боља од Европске уније и да ли у свету буја прикривени фашизам.
Многи људи у Србији, када виде протесте у Словенији помисле: "Ето, то је због тога што сте се отцепили из оне земље и сада вам се враћа". Ви нисте били баш заљубљеник тада у отцепљење Словеније, али да ли се те две ствари могу довести у везу?
Ја сам био против разбијања Југославије и још увек мислим да је то била велика историјска грешка. Прошле суботе словеначки економиста Макс Тајникар написао је један чланак о делу где прави паралелу између словеначког отцепљења и садашње ситуације и каже: Словенији није било довољно добро да буде север Југославије, да има привилегован доступ на тржиште од 20 милиона људи, а сада у Европи, она је заправо југ. Ми смо неразвијена земља у европској конструкцији, а и европска конструкција се променила у ово време кад смо ми унутра. Она традиционална европска конструкција, њена намера заправо била је да подиже стандард ових неразвијених, као што су биле Португал, Шпанија и Грчка и стварање заједничке привреде која би више-мање била на истом нивоу. Међутим, због светске кризе и због тога што Европа и Америка губе светски примат у привреди, а и политички, можда чак и у војном погледу, Европа је ушла у кризу и променила је концепцију.
Шта је сада концепција?
Сада је концепција унутрашње колоније. Развијене привреде као што су Немачка, Француска или скандинавске земље, створиле су унутрашње колоније у медитеранским јужним земљама до којих имају привилегован приступ, јер је то једно привредно подручје у великом делу, једно моментално подручје.
Чије је Словенија колонија?
Немачка. Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у вањској трговини је Немачка, размена је неједнака. Значи, новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку.
У време бивше Југославије, словеначки интелектуалци су се веома, крајем 80-их, противили Београду као неком ауторитарном центру. Да ли то значи да сада постоји иста та елита која се противи Берлину, ако је тачно ово што кажете?
И ауторитаризам, ако га је уопште било у Југославији, није био ништа, био је фолклор у односу на оно што имамо данас. Данас имамо комесарску владу, влада у Бриселу није под демократским надзором, под контролом. Она је влада која ради са другим владама, процедуре су више-мање тајне дискусије. То је влада која производи законе, који се зову директиве, баш отворено.
Као ЦКСК Југославије, који преноси на Централне комитете република?
То да, само ипак је било другачије. Прво су постојале националне партије где је требало доћи до консензуса. Друго, комунисти нису увек изгурали своје, јер је била јака економска елита.
Сада не можете да изгурате своје у Европској унији?
Једна држава са два милиона и са не баш јаком економијом, са економијом која је пропала у последњих 10-15 година, не може баш да гура своје у Бриселу. Типичан однос је да је словеначка индустрија постала подизвођач великих транснационалних компанија са седиштем у Немачкој или Француској.
У то време, пошто је овде актуелно да се говори да ли Европска унија има алтернативу, да ли је Словенија имала алтернативу у односу на Европску унију или је то био једини пут којим је могла да се креће?
Било је представљено као да је то једини пут. У оно време Европа је била нешто друго или је барем изгледала много хуманије, боље за ове мале привреде. Ја мислим да би Словенија врло тешко опстала ван Европске уније. Нисам сигуран да то исто важи за Србију или Хрватску, јер су оне јаче и позициониране тако да у сваком случају треба да се интегришу, а не нужно на исти начин на који се Словенија интегрисала. Сада, ипак, улази и Хрватска.
Србија се такође нада.
Србија се нада.
Такође, и Босна. Цео Западни Балкан себе види у Европској унији.
Да, да. Ако ће еx-Југославија ући у Европску унију, онда би можда постојале наде да се Европска унија промени. Јер Европска унија као идеја је рационална. Само што треба две ствари да уочи. Прво, да не може више да влада светом, друго, да не може да конкурише Кинезима, који имају другачије стандарде, ниже наднице, много бруталнији капитализам него што је наш, који ми сада не волимо, али је ипак још релативно благ у односу на трећи свет или Кину.
Да се вратимо на протесте у Словенији. Одакле крећу ти протести, ако могу фигуративно да се изразим, из главе, из срца или из стомака?
Ја бих рекао из стомака и из срца, а глава тек почиње да размишља, јер криза која је ту са нама од 2007. и 2008. прилично је упропастила словеначку привреду и сад имамо више него 120 хиљада незапослених радника и радница. То јесте шок. Садашња влада, влада премијера Јанше, врло је брутална. Пређашња влада, коју је народ срушио, јер је имала врло лоше статистике, није имала подршку, је ипак била много блажа и водила је рачуна да не може ићи фронтално против народа. Јанша се веже за европске хегемоније снаге и он мисли да није народ тај који га држи на власти. Мислим да је погрешио, да та рачуница не иде и због тога је дошло до тих манифестација. Због ароганције и неспособности власти.
Може ли се променити нешто док глава не почне да размишља, да ли стомак може да донесе добру промену?
Не може. Проблем је у томе да су садашње манифестације против целе политичке класе. Није само та влада изгубила легитимитет, него цела политичка класа јер су у исто време објављени корупцијски скандали и у опозицији и у коалицији. Тако да ове манифестације иду против целе те политичке класе, касте и алтернативе нема.
Зар то није мало наивно гледање на политику? Када се каже сви политичари су лоши, некако звучи, кад и сами кажете да нема алтернативе, да није ту неки узрок мало другачији?
То је идеална ситуација за ауторитарне варијанте. Када се дигне неко и каже ја имам план. Ако је та особа харизматична, она може да узме власт и да добије неки мандат који може да буде прејак и који може водити ауторитаризму.
И ствара нову политичку класу која се после извесног времена поново трансформише у оно што имате сада.
Да, да. Код нас у Словенији је редослед прво популистичка побуна, онда ауторитаран режим. Код нас је редослед обрнут, ми већ имамо ауторитаран режим и због тога је дошло до ове народне побуне. Због ароганције и неспособности власти и због пљачке. Види се да су пљачкале и једна и друга страна. Тако да је сада једна врло отворена ситуација. Могу да кажем да постоји слободно изражавање у Словенији, кога пре тога није било. Сада је опет све отворено, можете с врло радилкалним идејама да изађете у јавност.
Али, то можете у целом свету с интернетом, с Фејсбуком, Твитером, тај канал само у врло затвореним државама не постоји.
Да, да. Али, ипак су новине и телевизија нешто друго него Твитери.
Али, не можете да задржите информацију. Раније сте могли да спречите да нека истина дође до народа, сада не можете да спречите. Друго је сад да ли ће добити тај простор.
То се слажем, а друго је то да сада можете и неортодоксна мишљења да пласирате у јавност, што до сада није био случај.
Кад кажете пре, на шта мислите?
Мислим на независну државу Словенију од 1991. па напред.
Мислите пре десетак година да није било могуће пласирати такве ствари?
Ја сам био цензурисан.
Ако бисте добили власт у Словенији на један дан шта бисте урадили, распустили странке или расписали изборе?
Ја бих распустио странке и онда ставио неке услове које странке могу да се кандидују на изборима и то би био више моралне или конфликт интереса, тај тип регулација.
Зар није и сада на снази нека врста диктатурае пролетеријата? На изборима су најбројинији сиромашни, они одлучују ко ће да их води.
Ту имате пуно парадокса. На пример, социолошки гледано, људи који подржавају Јаншу су они који највише трпе од његове политике. То су људи са ниском спремом, индустријски радници, људи у мањим местима и крајевима, баш они које највише погађа садашња политика ограничавања дохотка.
Зашто су онда они толико уз Јаншу? Шта је то што он нуди и што они препознају?
Због тога што политика није рационална делатност, то је ипак нешто, као што сте рекли, где стомак и срце раде, а глава евентуално, а не нужно.
Хајде онда мало још ирационалније, да се вратимо на СФРЈ. Шта је тој држави недостајало да би опстала увођењем парламентарне демократије, ако је то било на реду?
Парламентарна демократија у касним 80-им не би више могла да иде у Југославији, јер су све политичке снаге већ биле груписане национално. Била је једна теорија већ 80-их година да је Југославију упропастио Устав из 1974. Ја сам сад близу те тезе. Ако узмете овај последњи конгрес Савеза комуниста Југославије, који су Словенци разбили, да је била ситуација нормална, Словенци који су изашли са конгреса Југословенске партије, они би одмах ишли у Загреб, Скопље, Сарајево, Титоград - да траже савезнике да створе неку политичку алтернативу. Они то нису урадили, они су се вратили у Љубљану. У том тренутку је већ било немогуће организовати политичку снагу на федералном нивоу, а то је услов да једна федерација функционише.
Наставак....
Многи људи у Србији, када виде протесте у Словенији помисле: "Ето, то је због тога што сте се отцепили из оне земље и сада вам се враћа". Ви нисте били баш заљубљеник тада у отцепљење Словеније, али да ли се те две ствари могу довести у везу?
Ја сам био против разбијања Југославије и још увек мислим да је то била велика историјска грешка. Прошле суботе словеначки економиста Макс Тајникар написао је један чланак о делу где прави паралелу између словеначког отцепљења и садашње ситуације и каже: Словенији није било довољно добро да буде север Југославије, да има привилегован доступ на тржиште од 20 милиона људи, а сада у Европи, она је заправо југ. Ми смо неразвијена земља у европској конструкцији, а и европска конструкција се променила у ово време кад смо ми унутра. Она традиционална европска конструкција, њена намера заправо била је да подиже стандард ових неразвијених, као што су биле Португал, Шпанија и Грчка и стварање заједничке привреде која би више-мање била на истом нивоу. Међутим, због светске кризе и због тога што Европа и Америка губе светски примат у привреди, а и политички, можда чак и у војном погледу, Европа је ушла у кризу и променила је концепцију.
Шта је сада концепција?
Сада је концепција унутрашње колоније. Развијене привреде као што су Немачка, Француска или скандинавске земље, створиле су унутрашње колоније у медитеранским јужним земљама до којих имају привилегован приступ, јер је то једно привредно подручје у великом делу, једно моментално подручје.
Чије је Словенија колонија?
Немачка. Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у вањској трговини је Немачка, размена је неједнака. Значи, новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку.
У време бивше Југославије, словеначки интелектуалци су се веома, крајем 80-их, противили Београду као неком ауторитарном центру. Да ли то значи да сада постоји иста та елита која се противи Берлину, ако је тачно ово што кажете?
И ауторитаризам, ако га је уопште било у Југославији, није био ништа, био је фолклор у односу на оно што имамо данас. Данас имамо комесарску владу, влада у Бриселу није под демократским надзором, под контролом. Она је влада која ради са другим владама, процедуре су више-мање тајне дискусије. То је влада која производи законе, који се зову директиве, баш отворено.
Као ЦКСК Југославије, који преноси на Централне комитете република?
То да, само ипак је било другачије. Прво су постојале националне партије где је требало доћи до консензуса. Друго, комунисти нису увек изгурали своје, јер је била јака економска елита.
Сада не можете да изгурате своје у Европској унији?
Једна држава са два милиона и са не баш јаком економијом, са економијом која је пропала у последњих 10-15 година, не може баш да гура своје у Бриселу. Типичан однос је да је словеначка индустрија постала подизвођач великих транснационалних компанија са седиштем у Немачкој или Француској.
У то време, пошто је овде актуелно да се говори да ли Европска унија има алтернативу, да ли је Словенија имала алтернативу у односу на Европску унију или је то био једини пут којим је могла да се креће?
Било је представљено као да је то једини пут. У оно време Европа је била нешто друго или је барем изгледала много хуманије, боље за ове мале привреде. Ја мислим да би Словенија врло тешко опстала ван Европске уније. Нисам сигуран да то исто важи за Србију или Хрватску, јер су оне јаче и позициониране тако да у сваком случају треба да се интегришу, а не нужно на исти начин на који се Словенија интегрисала. Сада, ипак, улази и Хрватска.
Србија се такође нада.
Србија се нада.
Такође, и Босна. Цео Западни Балкан себе види у Европској унији.
Да, да. Ако ће еx-Југославија ући у Европску унију, онда би можда постојале наде да се Европска унија промени. Јер Европска унија као идеја је рационална. Само што треба две ствари да уочи. Прво, да не може више да влада светом, друго, да не може да конкурише Кинезима, који имају другачије стандарде, ниже наднице, много бруталнији капитализам него што је наш, који ми сада не волимо, али је ипак још релативно благ у односу на трећи свет или Кину.
Да се вратимо на протесте у Словенији. Одакле крећу ти протести, ако могу фигуративно да се изразим, из главе, из срца или из стомака?
Ја бих рекао из стомака и из срца, а глава тек почиње да размишља, јер криза која је ту са нама од 2007. и 2008. прилично је упропастила словеначку привреду и сад имамо више него 120 хиљада незапослених радника и радница. То јесте шок. Садашња влада, влада премијера Јанше, врло је брутална. Пређашња влада, коју је народ срушио, јер је имала врло лоше статистике, није имала подршку, је ипак била много блажа и водила је рачуна да не може ићи фронтално против народа. Јанша се веже за европске хегемоније снаге и он мисли да није народ тај који га држи на власти. Мислим да је погрешио, да та рачуница не иде и због тога је дошло до тих манифестација. Због ароганције и неспособности власти.
Може ли се променити нешто док глава не почне да размишља, да ли стомак може да донесе добру промену?
Не може. Проблем је у томе да су садашње манифестације против целе политичке класе. Није само та влада изгубила легитимитет, него цела политичка класа јер су у исто време објављени корупцијски скандали и у опозицији и у коалицији. Тако да ове манифестације иду против целе те политичке класе, касте и алтернативе нема.
Зар то није мало наивно гледање на политику? Када се каже сви политичари су лоши, некако звучи, кад и сами кажете да нема алтернативе, да није ту неки узрок мало другачији?
То је идеална ситуација за ауторитарне варијанте. Када се дигне неко и каже ја имам план. Ако је та особа харизматична, она може да узме власт и да добије неки мандат који може да буде прејак и који може водити ауторитаризму.
И ствара нову политичку класу која се после извесног времена поново трансформише у оно што имате сада.
Да, да. Код нас у Словенији је редослед прво популистичка побуна, онда ауторитаран режим. Код нас је редослед обрнут, ми већ имамо ауторитаран режим и због тога је дошло до ове народне побуне. Због ароганције и неспособности власти и због пљачке. Види се да су пљачкале и једна и друга страна. Тако да је сада једна врло отворена ситуација. Могу да кажем да постоји слободно изражавање у Словенији, кога пре тога није било. Сада је опет све отворено, можете с врло радилкалним идејама да изађете у јавност.
Али, то можете у целом свету с интернетом, с Фејсбуком, Твитером, тај канал само у врло затвореним државама не постоји.
Да, да. Али, ипак су новине и телевизија нешто друго него Твитери.
Али, не можете да задржите информацију. Раније сте могли да спречите да нека истина дође до народа, сада не можете да спречите. Друго је сад да ли ће добити тај простор.
То се слажем, а друго је то да сада можете и неортодоксна мишљења да пласирате у јавност, што до сада није био случај.
Кад кажете пре, на шта мислите?
Мислим на независну државу Словенију од 1991. па напред.
Мислите пре десетак година да није било могуће пласирати такве ствари?
Ја сам био цензурисан.
Ако бисте добили власт у Словенији на један дан шта бисте урадили, распустили странке или расписали изборе?
Ја бих распустио странке и онда ставио неке услове које странке могу да се кандидују на изборима и то би био више моралне или конфликт интереса, тај тип регулација.
Зар није и сада на снази нека врста диктатурае пролетеријата? На изборима су најбројинији сиромашни, они одлучују ко ће да их води.
Ту имате пуно парадокса. На пример, социолошки гледано, људи који подржавају Јаншу су они који највише трпе од његове политике. То су људи са ниском спремом, индустријски радници, људи у мањим местима и крајевима, баш они које највише погађа садашња политика ограничавања дохотка.
Зашто су онда они толико уз Јаншу? Шта је то што он нуди и што они препознају?
Због тога што политика није рационална делатност, то је ипак нешто, као што сте рекли, где стомак и срце раде, а глава евентуално, а не нужно.
Хајде онда мало још ирационалније, да се вратимо на СФРЈ. Шта је тој држави недостајало да би опстала увођењем парламентарне демократије, ако је то било на реду?
Парламентарна демократија у касним 80-им не би више могла да иде у Југославији, јер су све политичке снаге већ биле груписане национално. Била је једна теорија већ 80-их година да је Југославију упропастио Устав из 1974. Ја сам сад близу те тезе. Ако узмете овај последњи конгрес Савеза комуниста Југославије, који су Словенци разбили, да је била ситуација нормална, Словенци који су изашли са конгреса Југословенске партије, они би одмах ишли у Загреб, Скопље, Сарајево, Титоград - да траже савезнике да створе неку политичку алтернативу. Они то нису урадили, они су се вратили у Љубљану. У том тренутку је већ било немогуће организовати политичку снагу на федералном нивоу, а то је услов да једна федерација функционише.
Наставак....
