Ceo život se sastoji iz sna i jave...
Poezija se sastoji iz sna i jave... i čežnje za večnošću...
Ljubav se sastoji od sna i jave, ali i od večnosti...
Ko to shvati u stanju je da ljubav zida u večnosti, pitajući se večito zašto je večnost tako kratka za ljubav...
"...ćesto vjetar
uz rijeku talase vraća"...
Faraonnov stih liči na sliku... A slika se čini kao živa... Međutim, ako je nešto zapitam, ona uvek dostojanstveno ćuti...
Tako je isto i sa pisanom reči. Učini mi se da ona govori kao da nešto razume. Ali, ako je nešto zapitam u želji da doznam
nešto više od onoga što ona tvrdi, ona uvek pokazuje jedno te isto.
Drugačija od pisane reči je njena rođena sestra - živa reč... Faraonnova živi na javi u besmrtnoj duši pesnika.. ljubavlju i
saznanjem upisuje se u dušu onoga koji je izgovara ili sluša. Kadra je samu sebe da brani. Ona zna da govori i zna da ćuti s kim treba...
"...sanjam o prošlom
u prošlosti
a vječnom u prošlom
i ostajem u zaljubljenosti"...
Faraonnova reč živa se brani ljubavlju i umetnošću, snom i javom, večnošću...
Brani se time da je manje sebe pozajmljivala javi, nego što je sebe pretakala u večnost...
Putujući kroz vreme, sadašnjost pretvara u prošlost, prošlost u večnost...
Živa - ponekad zaćuti...
Moj dragi pesnik, otvoren i oslobođen, voljen i zaljubljen, ne može se postideti što se nije trudio da pobegne od samog sebe,
ni u snu, ni na javi...
Moj dragi pesnik...i njegova reć... živi u večnosti, u apsolutnoj sadašnjosti...
