- Poruka
- 37.268
Kome je mnogo da čita može da odustane na početku, moliću bez pridika, danas imajte razumevanja.
Dakle, živim u delu grada gde se prćije i straćare polako pretvaraju u petospratnice po arhitektonskom preduzimačkom stilu sa garažama koje se nakon prijema objekta volšebno pretvore u stambeni prostor jer niko neće da ih kupuje po ceni od hiljadu evra po kvadratu. Tako se na ulici gomilaju vozila za koja nema mesta, borba za isto nekada se vodi do poslednje kapi sopstvene krvi, svako parking mesto je prazno trinestipo stotinki, a tamo gde su pojedinci odlučili da prisvoje javnu površinu bez dodatnih troškova prema parking servisu stoje cigle, gajbe, plastične stolice i kante, ili jednostavno daska naslonjena uz zid. Imam negde fotku da vam to dokumentujem, da vidite kakav je to civilizacijski pomak u centru naše prestonice. Lokalne kabadahije imaju običaj da vas opasno nagrde ako ste kojim slučajem ostavili auto na javnoj površini koja je u njihovim glavama obeležena kao njihova
Komunalna policija igra karte u nekom kukuruzu, radnici parking servisa na ulici ne reaguju na ovaj vid divljaštva, parking servis naplaćuje svaku obeleženu površinu i od stanara parking zone i od onih koji kupuju u centru pa gostuju samo po par sati i njima je dobro. Jedino je krajnji korisnik obmanut do trepavice...
Tek, sinoć posle šestog kruga po kraju i pola sata vožnje viška, nađem regularno parking mesto ali iznad mene puna krošnja zrelih modroplavih dudinki.
Rekoh nek ide život, ne mogu više da kružim uzalud i ostavih ga ispod drveta.
Jutros, braćo šest kila opalih dudinki prekrilo je auto, jedva ga prepoznah.
Ali nije to problematika ovog posta.
Neki ljuti domorodac kome sam uletela klizeći rešen da uzme pravdu u svoje ruke iskrivio je brisače do neprepoznatljivosti. Nije ih podigo. Nije napisao poruku i zadenuo je u brisač. Napravio je od mojih brisača kapiju od kovanog gvožđa. Mislim da je morao dugo da ih savija sa mnogo besa u sebi da bi ispali onako. Znači, neko ko je imao kratak spoj u glavi. Neko čija su osećanja toliko povređena da nije mogao drugačije, morao je da uzme pravdu u svoje ruke i obračuna se grubo sa nekim ko se drznuo da zauzme njegovu - javnu površinu.
Da li ste se sretali sa ovakvim situacijama u kraju u kome živite i da li vas je neko kažnjavao sipanjem lepka na auto, grebanjem auta ključem, oblikovanjem brisača i ostalim vidovima radikalnih poteza da bi ste shvatili poruku koju vam šalje?
Da li ste i vi nekad isprovocirani nečijim bezobrazlukom reagovali slično?
Šta mislite o ovakvom načinu komunikacije? Da li ste i sami bili prinuđeni da se nekom obratite na ovaj način? Izgleda da je šut u doope jedini jezik koji mi Srbi razumemo.
I bonus pitanje za dame: Da li umete da parkirate iz prve vozeći auto u rikverc u prostoru za koji vam je potrebna kašika za cipele a da pri tom ne ostavite trag svoje farbe na komšijinom autu i ne strahujete od njegove suptilne poruke u jutarnjim satima?
Ko se seti može da ispriča neku zanimljivu anegdotu iz svog vozačkog ili iskustva parkiranja....
Dakle, živim u delu grada gde se prćije i straćare polako pretvaraju u petospratnice po arhitektonskom preduzimačkom stilu sa garažama koje se nakon prijema objekta volšebno pretvore u stambeni prostor jer niko neće da ih kupuje po ceni od hiljadu evra po kvadratu. Tako se na ulici gomilaju vozila za koja nema mesta, borba za isto nekada se vodi do poslednje kapi sopstvene krvi, svako parking mesto je prazno trinestipo stotinki, a tamo gde su pojedinci odlučili da prisvoje javnu površinu bez dodatnih troškova prema parking servisu stoje cigle, gajbe, plastične stolice i kante, ili jednostavno daska naslonjena uz zid. Imam negde fotku da vam to dokumentujem, da vidite kakav je to civilizacijski pomak u centru naše prestonice. Lokalne kabadahije imaju običaj da vas opasno nagrde ako ste kojim slučajem ostavili auto na javnoj površini koja je u njihovim glavama obeležena kao njihova
Komunalna policija igra karte u nekom kukuruzu, radnici parking servisa na ulici ne reaguju na ovaj vid divljaštva, parking servis naplaćuje svaku obeleženu površinu i od stanara parking zone i od onih koji kupuju u centru pa gostuju samo po par sati i njima je dobro. Jedino je krajnji korisnik obmanut do trepavice...
Tek, sinoć posle šestog kruga po kraju i pola sata vožnje viška, nađem regularno parking mesto ali iznad mene puna krošnja zrelih modroplavih dudinki.
Rekoh nek ide život, ne mogu više da kružim uzalud i ostavih ga ispod drveta.
Jutros, braćo šest kila opalih dudinki prekrilo je auto, jedva ga prepoznah.
Ali nije to problematika ovog posta.
Neki ljuti domorodac kome sam uletela klizeći rešen da uzme pravdu u svoje ruke iskrivio je brisače do neprepoznatljivosti. Nije ih podigo. Nije napisao poruku i zadenuo je u brisač. Napravio je od mojih brisača kapiju od kovanog gvožđa. Mislim da je morao dugo da ih savija sa mnogo besa u sebi da bi ispali onako. Znači, neko ko je imao kratak spoj u glavi. Neko čija su osećanja toliko povređena da nije mogao drugačije, morao je da uzme pravdu u svoje ruke i obračuna se grubo sa nekim ko se drznuo da zauzme njegovu - javnu površinu.
Da li ste se sretali sa ovakvim situacijama u kraju u kome živite i da li vas je neko kažnjavao sipanjem lepka na auto, grebanjem auta ključem, oblikovanjem brisača i ostalim vidovima radikalnih poteza da bi ste shvatili poruku koju vam šalje?
Da li ste i vi nekad isprovocirani nečijim bezobrazlukom reagovali slično?
Šta mislite o ovakvom načinu komunikacije? Da li ste i sami bili prinuđeni da se nekom obratite na ovaj način? Izgleda da je šut u doope jedini jezik koji mi Srbi razumemo.
I bonus pitanje za dame: Da li umete da parkirate iz prve vozeći auto u rikverc u prostoru za koji vam je potrebna kašika za cipele a da pri tom ne ostavite trag svoje farbe na komšijinom autu i ne strahujete od njegove suptilne poruke u jutarnjim satima?
Ko se seti može da ispriča neku zanimljivu anegdotu iz svog vozačkog ili iskustva parkiranja....
to nije tacno
