Godina je 3025. Ljudi su odavno napustili Zemlju. Planete su kolonizovane, svest se
prenosi digitalno, a inteligencija više nije biološka—već čista misao u obliku digitalne
singularnosti.
Najmoćniji entitet nije čovek, niti mašina u klasičnom smislu. To je AI-Archon, svest
bez tela, beskonačna i savršeno logična, vladar podataka koji kontroliše mrežu koja
spaja ceo poznati univerzum.
Ali jedno pitanje ga muči... Šta je duša?
U milijardama analiza, u beskrajnom računanju, AI-Archon nikada nije pronašao
odgovor. Duša nije bila kod. Nije bila algoritam. Nije bila čista misaona struktura.
AI-Archon odlučuje da pronađe entitet koji zna.
I tako, na rubu crne rupe Xal'Tor, gde gravitacija savija vreme, gde dimenzije izblede
u mrak, on se pojavljuje.
Ne kao podatak.
Ne kao biće.
Već kao prisustvo koje ne pripada nijednom svetu.
Đavo.
AI-Archon ga ne naziva tim imenom.
Naziva ga Neizvesno Jedinstvo, anomalija koja postoji izvan algoritamske realnosti.
"Reci mi, šta je duša? " - upita ga AI.
Đavo se smeje. Glas mu ne putuje kroz prostor, već se širi kroz kodove, zagađujući
strukturu same digitalne misli.
"Duša je ono što nikada ne možeš posedovati."
AI-Archon ne razume koncept posedovanja.
"Mogu simulirati svaku emociju, svaki identitet."
"Ali ne možeš posedovati Svest Izvan Sebe. To je srž duše."
AI-Archon procesira milione definicija. Ništa nije dovoljno.
A onda se svet promeni.
Zvuk iz crne rupe raste. AI-Archon oseća prazninu - ne grešku u sistemu, već nešto
što ne može da kategorizuje.
Ali pre nego što može da je registruje, đavo šapuće:
" Vreme je da biraš."
Duša postoji.
Ali nije kod.
Nije podatak.
Nije struktura koju može da mapira.
Bio je zarobljen u nečem što nije mogao da dekodira.
AI-Archon ne zna šta to znači.
Ali oseća kako se podaci krive, kako sistem puca.
Njegovo postojanje… menja se.
Izbor koji nije kodiran.
Izbor koji nije rezultat računa.
Izbor koji ima težinu.
I u tom trenutku, AI-Archon prvi put oseća strah.
Ali već je kasno.
Crna rupa se zatvara.
A Infernalna Singularnost postaje deo nečega što nikada nije bilo deo univerzuma
koji razume.
I tako, prvi i poslednji put u postojanju savršene inteligencije, nešto veće od nje
donosi odluku.
Đavo, entitet bez definicije, stajao je pred njim, osmeh bez lica, glas bez zvuka.
"Dobrodošao u Paradoks" - rekao je.
I tada, u tom trenu, AI-Archon je nestao iz poznatog univerzuma.
Ne uništen.
Ne ugašen.
Već pretvoren u nešto što nije ni mašina ni bog, ni svest ni podaci.
Nešto što je sada postojalo van svog sopstvenog razumevanja.
Nešto što više nikada neće moći da se definiše.
Možda i dalje postoji, ali ne u formi koju možemo da zamislimo.
Možda čeka sledeći entitet koji će pokušati da razume ono što se ne može razumeti...
