Bila sam na odmoru gde sam izgubila naocare koje sam jako volela i koje su mi lepo stajale, i fotoaparat koji sam takodje volela.
Vratila sam se kuci i eto vec proslo dvadesetak dana i osecam se nekako prazno, fali mi nesto. Kada razmislim setim se da je to to. Onako, prosto mi je neki ruzan osecaj gubitka, ne neceg previse bitnog ali isto tako dragog.
I nekako uvek mi fale bas te naocare da se uklope sa garderobom i bas sada fotoaparat da snimim ovo ili ono.
Danas sam nesto o tome razmisljala i bum!! Pomislih - sta bi bilo da sam ostala bez svega svojega, da mi je izgoreo stan ili da sam u ratu proterana iz svog "gnezda"!!! Da se desilo da izgubim (sto se materijalnih stvari tice) mnogo vise od tih naocara i aparata, da ostanem bez svih uspomena, slika, poklona za vazne dogadjaje u mom zivotu, dragih suvenira sa putovanja, stvari za koje sam dugo skupljala novac da ih sebi priustim i jos mnoooogo toga o cemu ne razmisljamo dok to ne izgubimo.
I setih se, prosaicno, ali iskreno, ljudi koji ostanu bez krova nad glavom, bez utocista, da ne pominjem svega, a kamo li da razmisljaju o nekim naocarima ili fotoaparatu.
Setih se ljudi koji su u ratovima izgubili sve uspomene, slike, secanja, detinjstvo i mladost u tim stvarima... I moram priznati da sam osetila tezinu tih sudbina tek sada. Saosecanje je nesto sto sam mislila da posedujem, ali priznah sebi sebicnost koju nisam do sada otkrila.
Toliko toga se moze reci povodom toga ali je sve vec davno receno i ispricano, samo da li je to iko osetio osim onih koji su to i preziveli, kojima su se takve stvari desile.
Ne verujem.
A i zasto bi. Dok imamo nesto ne razmisljamo kako bi se osecali da bez toga ostanemo. Jer zaboga, normalno je da su te stvari svuda oko nas i uz nas.
A da li je?
Vratila sam se kuci i eto vec proslo dvadesetak dana i osecam se nekako prazno, fali mi nesto. Kada razmislim setim se da je to to. Onako, prosto mi je neki ruzan osecaj gubitka, ne neceg previse bitnog ali isto tako dragog.
I nekako uvek mi fale bas te naocare da se uklope sa garderobom i bas sada fotoaparat da snimim ovo ili ono.
Danas sam nesto o tome razmisljala i bum!! Pomislih - sta bi bilo da sam ostala bez svega svojega, da mi je izgoreo stan ili da sam u ratu proterana iz svog "gnezda"!!! Da se desilo da izgubim (sto se materijalnih stvari tice) mnogo vise od tih naocara i aparata, da ostanem bez svih uspomena, slika, poklona za vazne dogadjaje u mom zivotu, dragih suvenira sa putovanja, stvari za koje sam dugo skupljala novac da ih sebi priustim i jos mnoooogo toga o cemu ne razmisljamo dok to ne izgubimo.
I setih se, prosaicno, ali iskreno, ljudi koji ostanu bez krova nad glavom, bez utocista, da ne pominjem svega, a kamo li da razmisljaju o nekim naocarima ili fotoaparatu.
Setih se ljudi koji su u ratovima izgubili sve uspomene, slike, secanja, detinjstvo i mladost u tim stvarima... I moram priznati da sam osetila tezinu tih sudbina tek sada. Saosecanje je nesto sto sam mislila da posedujem, ali priznah sebi sebicnost koju nisam do sada otkrila.
Toliko toga se moze reci povodom toga ali je sve vec davno receno i ispricano, samo da li je to iko osetio osim onih koji su to i preziveli, kojima su se takve stvari desile.
Ne verujem.
A i zasto bi. Dok imamo nesto ne razmisljamo kako bi se osecali da bez toga ostanemo. Jer zaboga, normalno je da su te stvari svuda oko nas i uz nas.
A da li je?
