Петак вече.Око пет часова је беснела олуја.Али ни она, што је претећи шибала градом, није успела да заустави наш излазак, наша срца, нашу крв седамнаест година врелу крв.Нашу жеђ за проводом.
Друг ме зовe:'де си?Ја:,,Ево ме кући са породицом ручам".Друг:,,Ајде буди у Габоу око 9, треба да идемо на неку журку Каћа организује".Ја:Каћа наша најбоља другарица из основне".Друг:,,Да она".Ја:Супер онда долазим..."
Још једно десетак минута ме је друг давио о небитним стварима, о његовој симпатији од које је заљубљен још од прве године, извесној Гагићки, али никада није смео да јој приће.Приметио сам да ме она са чудним сјајима у очима посматра у гимназијском холу.Слагао бих када ми каже да ми то не импонује и не пуни моју сујету.Али никада се не бих смувао са њом, па ваљда постоји нешто што је важније од краће везе, а то је пријатељаство.Овде није реч о мени и Гагићки него о њој, Каћи.
Девет сати, али још нисам спреман, нервира ме ова моја тврдоглава и на горе подигнута коса.Одувек сам свуда каснио, па зашто би и сада био изузетак.Најзад после силног нервирања и коришћења гела у великим количинам стижем у Габо.Иако у Габоу нисмо били више од десетак пута, јако нам се свидео амбијент, нама који смо од како смо почели да изалзимо, излазили у загушљивим и полуосветљеним кафанама и опијали се до бесвести без неког нарочитог повода.
Габо је један завучени кафић, у коме свраћају, већином гимназијалци и нлаћи ликови.Ту се играју карте, домине па чак и шах људи доносе и играју.Тамо су друштвене игре постале традиција.Газда тог топлог кафића је човек беле косе и браде, човек од добрих шездесет година.Човек је окорели монархиста и вечни заљубљеник Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата.О томе сведоче бледо-жуте фотографије неких давно заборављених људи, који су живели у Краљевини
Његова жена, црна, промукла топлих очију, увек са осмехом нам прилази и прима поруџбине.Наравно нас десетак у глас, као један наручујемо Јеленка.
Тада почење прича о аутомобилима, о музици, и наравно о девојкама...
Једанаест сати.Прилазимо тој неугледној дискотеци где смо некада изалзили, где долазе особе којима је битно да им се беле панталоне и беле ципеле уклапају.Размишљао сам о томе зашто толико воле да се облаче у бело.Тада сам схватио да се бела боја одбија о посебне неонке, која тим оделима даје мутно-плаву боју, тако да онај ко има белу одећу, сија како лампион, а самим тим је и у центру пажње и главни баја.Наравно го-го играчица игра у кавезу, види се да девојка нема више од деветнеаест година, њише куковима, баца главу напред-назад.Када излази из кавеза и када је газда кафића (који је довољно матор да може без проблем да јој буде деда), мази по гузи и шмекерски се смешака, пробија кроз гомилу, тада сви буље у њу и гледају је заносно, као да су први пут видели женско.Наравно и мојим друговима полази вода на уста, чак ми и траже мобилни да се сликају са њом.
Док дегустирам црвену вотку, која ми и није пријала вечерас као обично што зна.Била ми је исувише горка.Нисам знао да постоји још већа горчина, коју сам несвесно био морао да сазнам некада у животу, коју сам осетио вечерас.
Прилази нам Каћа.Обукла се као пријатељица аутопута.Гледа у мене са осмехом мале девојчице какву сам је одувек замишљао.Али њена одећа више није детињаста.Не разликује се пуно од го-го играчеце.Да је не знам, помислио бих да пословна колегиница истој.И тада је сада њена тачка.Грли ме дуго, пријатељски, ја је стежем, са несигурним осмехом, као да не желим да је више пустим мећи том руљом која је упропастиала.Није дискотека крива, крива је немаштина.Почела је да ради са најбољом другарицом, која је ту хостеса, у тој дискотеци као конобарица.
Била је одличан ћак, један од најбољих у одељењу.Уписала је средњу медицинску јер зна да после ње има какво-такво запослење, јер зна да њени немају пара за факултет.Није једина.Увек је нама дечацима била најбоља другарица од поверења, али иако се са нама највише дружила није изгубила своју женственост.Била је прелепа.Сазревала је брже од својих вршњакиња, тако да су јој груди брже расле.Сви сми ми били, неки потајно, а неки јавно, заљубљени у њу.Сада је мувају они од од двадесет па до тридесет година.Њу која има тек седаманест.Која је још она девојчица са којом са се играо јурке у првом разреду и која се смејала мојим глупим форама.Која је пустила сузу када смо се растајали у четвртом разреду, па онда у осмом.То наше колективно, одељенско плакање никада нећу да заборавим.Те сузе које су хтеле реће тако много.То је био стах од одрастања, од промена, од одласка једних људи, које су заменили други, нама непозанати и другачији људи.Те сузе које док се осмехују већ умиру.Да ли ју је друштво упропастило или одрастање, не бих знао да вам кажем.
Враћам се кући са друштвом.Купујемо пљескавице, питају ме шта да ми ставе од прилога.Није ми до пљескавица.Проклете пљескавице.Растајем се са друштвом одлазим полупијан кући.Опет почиње киша.Проклета киша.Киша која је охладила моју врелу крв, киша која је никада неће моћи избрисати моју другарицу, и моје прелепо сећање на њу...
Друг ме зовe:'де си?Ја:,,Ево ме кући са породицом ручам".Друг:,,Ајде буди у Габоу око 9, треба да идемо на неку журку Каћа организује".Ја:Каћа наша најбоља другарица из основне".Друг:,,Да она".Ја:Супер онда долазим..."
Још једно десетак минута ме је друг давио о небитним стварима, о његовој симпатији од које је заљубљен још од прве године, извесној Гагићки, али никада није смео да јој приће.Приметио сам да ме она са чудним сјајима у очима посматра у гимназијском холу.Слагао бих када ми каже да ми то не импонује и не пуни моју сујету.Али никада се не бих смувао са њом, па ваљда постоји нешто што је важније од краће везе, а то је пријатељаство.Овде није реч о мени и Гагићки него о њој, Каћи.
Девет сати, али још нисам спреман, нервира ме ова моја тврдоглава и на горе подигнута коса.Одувек сам свуда каснио, па зашто би и сада био изузетак.Најзад после силног нервирања и коришћења гела у великим количинам стижем у Габо.Иако у Габоу нисмо били више од десетак пута, јако нам се свидео амбијент, нама који смо од како смо почели да изалзимо, излазили у загушљивим и полуосветљеним кафанама и опијали се до бесвести без неког нарочитог повода.
Габо је један завучени кафић, у коме свраћају, већином гимназијалци и нлаћи ликови.Ту се играју карте, домине па чак и шах људи доносе и играју.Тамо су друштвене игре постале традиција.Газда тог топлог кафића је човек беле косе и браде, човек од добрих шездесет година.Човек је окорели монархиста и вечни заљубљеник Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата.О томе сведоче бледо-жуте фотографије неких давно заборављених људи, који су живели у Краљевини
Његова жена, црна, промукла топлих очију, увек са осмехом нам прилази и прима поруџбине.Наравно нас десетак у глас, као један наручујемо Јеленка.
Тада почење прича о аутомобилима, о музици, и наравно о девојкама...
Једанаест сати.Прилазимо тој неугледној дискотеци где смо некада изалзили, где долазе особе којима је битно да им се беле панталоне и беле ципеле уклапају.Размишљао сам о томе зашто толико воле да се облаче у бело.Тада сам схватио да се бела боја одбија о посебне неонке, која тим оделима даје мутно-плаву боју, тако да онај ко има белу одећу, сија како лампион, а самим тим је и у центру пажње и главни баја.Наравно го-го играчица игра у кавезу, види се да девојка нема више од деветнеаест година, њише куковима, баца главу напред-назад.Када излази из кавеза и када је газда кафића (који је довољно матор да може без проблем да јој буде деда), мази по гузи и шмекерски се смешака, пробија кроз гомилу, тада сви буље у њу и гледају је заносно, као да су први пут видели женско.Наравно и мојим друговима полази вода на уста, чак ми и траже мобилни да се сликају са њом.
Док дегустирам црвену вотку, која ми и није пријала вечерас као обично што зна.Била ми је исувише горка.Нисам знао да постоји још већа горчина, коју сам несвесно био морао да сазнам некада у животу, коју сам осетио вечерас.
Прилази нам Каћа.Обукла се као пријатељица аутопута.Гледа у мене са осмехом мале девојчице какву сам је одувек замишљао.Али њена одећа више није детињаста.Не разликује се пуно од го-го играчеце.Да је не знам, помислио бих да пословна колегиница истој.И тада је сада њена тачка.Грли ме дуго, пријатељски, ја је стежем, са несигурним осмехом, као да не желим да је више пустим мећи том руљом која је упропастиала.Није дискотека крива, крива је немаштина.Почела је да ради са најбољом другарицом, која је ту хостеса, у тој дискотеци као конобарица.
Била је одличан ћак, један од најбољих у одељењу.Уписала је средњу медицинску јер зна да после ње има какво-такво запослење, јер зна да њени немају пара за факултет.Није једина.Увек је нама дечацима била најбоља другарица од поверења, али иако се са нама највише дружила није изгубила своју женственост.Била је прелепа.Сазревала је брже од својих вршњакиња, тако да су јој груди брже расле.Сви сми ми били, неки потајно, а неки јавно, заљубљени у њу.Сада је мувају они од од двадесет па до тридесет година.Њу која има тек седаманест.Која је још она девојчица са којом са се играо јурке у првом разреду и која се смејала мојим глупим форама.Која је пустила сузу када смо се растајали у четвртом разреду, па онда у осмом.То наше колективно, одељенско плакање никада нећу да заборавим.Те сузе које су хтеле реће тако много.То је био стах од одрастања, од промена, од одласка једних људи, које су заменили други, нама непозанати и другачији људи.Те сузе које док се осмехују већ умиру.Да ли ју је друштво упропастило или одрастање, не бих знао да вам кажем.
Враћам се кући са друштвом.Купујемо пљескавице, питају ме шта да ми ставе од прилога.Није ми до пљескавица.Проклете пљескавице.Растајем се са друштвом одлазим полупијан кући.Опет почиње киша.Проклета киша.Киша која је охладила моју врелу крв, киша која је никада неће моћи избрисати моју другарицу, и моје прелепо сећање на њу...
