Ima li ovde stari(ji)h muškaraca, čija su deca starija od 18 godina ?

[OrangeC]

Ja ne mislim, već smatram da je on žrtva nesrećnog sklopa okolnosti koje su mu "napravile" takav sklop karaktera.

Problem je prirodna ograničenost, ne u smislu klasične gluposti, slabog razumevanja, nego da se oseti svet oko sebe da se posmatra širokogrudi i vedro na život. Biti vedar ne znači biti neki "optimista" moron, nego gledati na stvari tako da su svakoj poziciji vidi prednost, a nje ima uvek, jer nikad dobro ne ide bez malo zloga i obratno. Njegov problem nije, to što je nesretan u ljubavi, nego što misli da je to tragično. Imam komšiju, koji je vrlo nadaren za tehničke stvari tipa elektronike i kompjutera, ali mu je krivo, što nema porodicu. Ni je nemam, niti ću je imati, ali to ne smatram za nesreću. Kad se setim sebe, od početaka do kojih seže pamćenje, ja shvatam, vrlo veliku koheziju svoje sudbine i nekako bi bilo nelogično da ja imam afiirmaciju, kao "porodični čovek". Jedino, mi je krivo, što ne radim i što zavisim od oca u ovim godinama ,

većina ljudi nema nikakav stav o svom životu i nikad ne razmišlja o istom u kontinuitetu. I zato je njihova patnja slična patnji životinje zarobljene u kavezu , lišena ikakve ljudskosti. Ja sam isti takav slučaj, potpuno neafirmisan o ljubavi, zajvaljujući čemu mi se u 25 godini delom desila, stravična egsistencijalna kriza , koja me je odvela na rub smrti. Mnogi se nikad ne bi izvukli iz takve krize, ali meni su te strahoze pomogle da sazrim, da shvatim svoje mesto u svetu i da spoznam svoju sudbinu. To me otreznilo i pomoglo da ne patim zbog toga, što nemam sreće u "ljubavi", što neman neki dobar auto, što nemam ogromni LCD televizor (iako nikad i nisam). Postojanja je mnogo više od toga. Osećati taj plamen života u sebi, i to shvatanje sebe kao istinski i duboko humanog bića, sa čistom savešću i svojim interesovanjima, mi daje dovoljnu satisfakciju, da na život gledam vedro fatlistički, da se ne nerviram oko stvari koje ne mogu promeniti. To je kao neki Kamijev humanizam, bez nade,

što se tiče očekivanja roditelja, jako mi je žao zbog toga kad pogledam svog oca. Žao mi je što se on oseća na neki način iznevereno. Takvi ljudi kao moj otac i mnogi drugi, nikad neće priznati svoju grešku i svoj nametnuti stav, koji je doprineo unesrećivanju drugog, makar taj stav potekao iz dobre namere. Ne uzimaju u obzir, koliko je osetljivo to dete kome su te zamisli namenjene i kakve afinitet ima i užasno su preki, kad nije po njihovom. Možda je to deo svakog roditeljstva, ali to je nešto preko čega ja ne mogu da pređem i bilo bi mi strašno da nekom nešto namećem. I zato shvatam da roditeljstvo nije za mene. Da bi se bio "dobar" roditelj po opštim merilima treba se biti sebičan i autoritaran , a ja shvatam da je život i bez toga dovoljno težak.

 

[bezibre!]

pa prvo, mislim da daleko više roditelja žele prosečnu decu nego natprosečnu, upravo zbog toga da ne bi bila nesrećna, da bi bila uklopljena, ušuškana, mirna
drugo, mislim da je teško pobeći bar u nekoj meri od ideje kakvu decu želimo, glupo je, ali, ali svi imaju makar neki najopštiji aspekt kako bi voleli da im dece izledaju, vladaju se, žive. valjda i zato jer su na našem podnelju roditelji previše mere decom (i obrnuto) i sve se gleda nekako komutativno bez preteranog osvrta na individualne potrebe
treće, ono što i jeste pitanje - sigurno da u najamnju ruku boli, nadam se da ne izaziva i neke grđe emocije. mislim deca svakako nađu na kraju svoj put, šta god roditelj činio. bar bi tako trebalo da bude. al ako nešto može to je da pomognu detetu u svaladavanju takvih teškoća. takve situacije sigurno nose prbleme od depresije, kompleksa, lošeg osećanja, tamo vamo. mislim na neke defekte, nesocijalizifanost, probleme u socijalizaciji i odnosima. tu relativno objektivni problemi, drugo je voljan životni stil koji se roditelju ne sviđa. postiči ga kao lud da promeni što se može promeniti ukuzajući mu na relne boljitke koje može da ima i stavri kojih realno ne treba da se plaši. svako može da izgleda prihvatljivo, da bude ponosan na sebe, da druži, da se voli, tome ne postoje prepreke. uči dete da ih savlada, da nosti sebe, da nema starhove.

 

[nachmish]

Da imam 17 godisnjaka i josh 2 devojcice od 12 i 10 ...
Prva stvar su geni koje ce da nasledi narashtaj od oba roditelja ,iliti u startu dobiti odredjenu genetsku predodredjenost , ...dobre ili malo manje dobre gene...
Druga stvar je vaspitanje unutar uze i shire porodice koje ce uticati na narashtaj sve do punoletstva pa i neshto dalje od toga , ali koje vaspitanje ce uhvatiti najjaci koren u puno puno ranijoj dobi negde medju 3-7 godine , ... vaspitanje ako se pocne prakticirati prekasno nece imati nikakvog efekta .
Treca stvar je neposredna drushtvena sredina u kojoj narashtaj izrasta i koja itekako moze da umesha prste , ali je opet stvar na koju se nekako najlakshe moze uticati ... zna se da je obdanishte bolje od baka servisa , koja je shkola bolja , koje naselje i komshiluk je bolje pa samo prisustvo narashtaja u "bolju i zdraviju " sredinu ce uciniti svoje kao potkrepa prvih dve ...

Nazalost mnogi roditelji ne odradjuju svoju ulogu kako valja i najlakshe im je da za to okrive svakoga ukljucujuci i svoje dete koje je pa najmanje krivo za poziciju u koju se nashlo ...
Da se ne zaboravi fakt da kad se dete rodi je TABULA RAZA , pa izbore koje radi u zivotu i putove koje zapocinje da hoda kad postane punoletno su ishod od gorespomenutih tri stvari , i na koje stvari polazu ispit roditelji kad dete konacno odraste i vide se rezultati od njihovog domaceg zadatka , ali kojeg su oni odradili (ili u puno slucajeva nisu odradili...) puno puno ranije ...

Teza nekih roditelja da su ucinili sve u njihovoj moci ali eto dete je takvo , svojeglavo , destruktivno , palo pod losh uticaj losheg drushtva i na kraju stanje u shirem drushtvu , tranzicija , kriza vrednosti , ekonomska kriza nije ishlo i ne idu na ruku >>> NE PIJE VODE .

 

[ludopileglodjekosku]

kada su deca još deca, prirodno je da roditelji imaju optimizam da će deca odrasti dobro. na prvom mestu da će biti zdrava i srećna, da će ih zaobići nesreće. i to je univerzalno, svi to želimo sebi i svojima

ali ima ona druga dimenzija, da i pored opštih želja za zdravljem i nedogađanjem nesreća, mnogi ako ne i svi želimo i potajno ili otvoreno se nadamo da će naša deca biti "nešto više" od neupadljivog proseka, da će biti pametna, lepa, poželjna u društvu, vedra, voljena, uspešna... sve nešto što mnogi žele i maštaju i za same sebe. (što je i prirodno, nada nikad ne umire)

ipak, realnost je svima poznata, idealne osobe ne postoje, a i onih koji su po nekoj kategoriji obdareniji od ostalih je uglavnom malo. statistički je mnogo verovatnije da je i vaše dete odraslo u prosečnu i ni po čemu izuzetnu osobu. verovatno i sa nekom većom i par manjih mana.

ili ono nešto drugo o čemu niko ne voli da razmišlja ako ne mora. možda je izraslo u nesrećnu osobu iz nekog razloga, ili neuspešnu, ili slabu, ili neprilagođenu, ili ružnu, ili već nešto drugo manje ili više neželjeno. za ovu temu ostavimo po strani one najgore teme (bolesti, narkomanija, kriminal...)

ako je moguće o ovome pričati iskreno, kakav je osećaj kada se u nekom trenutku života shvati da je dete postalo osoba kojoj se iz nekog razloga baš ne može zavideti ?

za ilustraciju navešću neke tipične primere: sin je mladić za koga biste, da nije vaš, rekli da se oko njega devojke neće baš otimati, i primećujete da ne nalazi devojke i nema baš kvalitetan društveni život, dok njegovi srećniji vršnjaci uživaju u mladosti. očigledno vam je da nije samouveren, možda vam je i jasno zašto, ali ne možete ništa da promenite. možda posle nekog vremena i nađe devojku ali to je neki "trećerazredni aranžman" po paroli "daj šta daš" na kojem mu sigurno niko neće zavideti.
ili neki banalniji primeri: druži se sa debilima i nije mnogo drugačiji od njih, aktivan je u navijačkim grupama, neuspehom u školovanju se osudio na nikakvu karijeru i niže zarade, sluša narodnjake i misli da je Čmarkan legenda a Kmeca kraljica (imena stvarnih likova namerno izmenjena). Ili ima upadljive fizičke mane koje ga čine izolovanim i neuspešnim u društvenim odnosima (na primer: ružno lice, debljina, krivi zubi, preterana dlakavost, prerana ćelavost, nezgrapno ili nerazvijeno telo...itd)

za ovo pitanje sam jednim delom inspirisan i jednom temom na kojoj sam napisao neki poduži odgovor.

naravno, u obzir dolaze i mišljenja stečena na drugačijim primerima , nemojte se za primere koje sam naveo hvatati bukvalno. naveo sam ih samo kao primere.

nadam se da sam jasno postavio temu: spoznaja da dete nije, niti će objektivno posmatrano biti, srećno, uspešno, vredno poštovanja, poželjno u društvu ...ukratko, da je dete postalo kao neko za koga biste objektivno rekli "sreća moja što nisam ovakav".

A kako bi jedan takav roditelj očekivao da mu dete bude samouvereno i samosvesno ako u sebi misli/javno pokazuje da ga se stidi i smatra ga promašenom osobom?

Samouverenost se dobija bildovanjem ega od malih nogu.
Zdravo dete, dete koje ume da razlikuje šta je dobro a šta loše, ume da odabere adekvatno društvo, ima cilj u životu, je dete koje ima isto tako normalne (zdrave) roditelje.

Čedo ti je nesrećno, usamljeno, druži se sa lošim ljudima.
Znaš ko je kriv?

Pa ti bratac.

Pošto, umesto da mu pomogneš, razmišljaš u stilu "hvala bogu da sam ja bolji"

 

[ludopileglodjekosku]

I još nešto, meni je bitno da kada jednog dana kupim kartu u jednom pravcu za Pakao, znam da sam iza sebe ostavila potomke koji su dobri ljudi. Vredni, radni, nesebični, nasmejani. Sad, da li su kuvari, astrofizičari ili go-go igračica, nebitno je.

 

[gost 204907]

OrganeC је говорио о другој страни медаље - изневереним очекивањима детета. Она полазе од основног-разумевања, мала реч, а много значи да разумемо децу која нам и извесним понашањем желе нешто да поруче, не мора речима.
Оваквих, који не познају сопствену децу, а од њих много очекују и то максимално су спремни и да уложе (јер најчешће кроз децу лече своје неуспехе и комплексе) су данас честа појава код нас, много чешћа с обзиром на материјану ситуацију и просек..Невероватне амбиције које гаје су неосноване. То је маса идиота од родитеља која машта и у лудој глави кроји планове да им деца буду селебрити у било којој области естраде, па спорта, певају у неким плаћеним асамблима, ма иди бре..Да, као мали дебилни "талентовани" Амери..
Ако неко сам кажеда му је дете ружно, наведено је и то, чињеница је да је ту само генетика одрадила своје, значи и о добром делу својих предака мисли исто.. Са 18. година нема више промене, реч је о формираним личностима које ће тек понеке ствари, не карактерне, мењати, а родитељство може да се унапреди сталном подршком. Али, ако нема љубави у породици, не очекујте ништа јер не волите децу, а она то знају, па чак и ако су глупа на вас,

 

[nachmish]

Mislim da je ipak poanta topica razocaranje roditelja u decu po sistemu tresla se brda , rodio se mish .
Jashta da je isuvishe kasno da se ishta preduzme kada se dodje do te konstatacije , a ko je onda kriv ... pa zna se ... krivi toranj u Pizzi

 

[Only Beer]

Nije u Pizzi, nego u Pizi (ital.: Pisa)

 

[gost 204907]

Па нешто је недоправљено у тој Пици
Често сам слушао "неко дете се једноставно такво роди", па сам имао примере где отац прокоцка читаву кућу у Бг, на кокцки изгуби, бави се шверцом, човек такав-мангуп, а син му за пример, докторирао, ма сав за пример и у свему...Или два интелектуалца, добри људи, занимљиви, динамични, живели на пола планете, а син млитав, ништа га не занима, сав изгубљен, наркоман. И његов отац каже како му је жена посесивна, она доминантна жена која је сина држала под стакленим звоном и уз скуте, а све су имали, чујем послали сад овог сина опет на Тибет..људи. Не знам шта да мислим о тим "такво се роди" пошто су моји још увек мали.

 

[Only Beer]

Slabo verujem u tu teoriju "Takav se rodio".

 

[gost 204907]

Да, мени се чини да је само изговор.

 

[Only Beer]

Да, мени се чини да је само изговор.

Dovoljno logiku ukljuciti. Mislim, ne rodi se dete lose ili dobro. Jeste, igraju i geni ulogu...ali ipak verujem u to da vaspitanje, porodica, drustvo imaju veci uticaj i da pre svega te stvari formiraju licnost.

 

[OrangeC]

Да, мени се чини да је само изговор.

Meni se čini da nije. Znam za više priča, koje me navode na zaključak, da je ipak važnije ono što neko nosi sa sobom, stav prema životu, energiju, tip interesovanja. Sve se to donosi rođenjem, osim ako se ne promeni zbog nekih teških patoloških ekstrema ili života i svili i kadifi. To je moje mišljenje zasnovano ne iskustvu.

 

[mmaher]

kada su deca još deca, prirodno je da roditelji imaju optimizam da će deca odrasti dobro. na prvom mestu da će biti zdrava i srećna, da će ih zaobići nesreće. i to je univerzalno, svi to želimo sebi i svojima

ali ima ona druga dimenzija, da i pored opštih želja za zdravljem i nedogađanjem nesreća, mnogi ako ne i svi želimo i potajno ili otvoreno se nadamo da će naša deca biti "nešto više" od neupadljivog proseka, da će biti pametna, lepa, poželjna u društvu, vedra, voljena, uspešna... sve nešto što mnogi žele i maštaju i za same sebe. (što je i prirodno, nada nikad ne umire)

ipak, realnost je svima poznata, idealne osobe ne postoje, a i onih koji su po nekoj kategoriji obdareniji od ostalih je uglavnom malo. statistički je mnogo verovatnije da je i vaše dete odraslo u prosečnu i ni po čemu izuzetnu osobu. verovatno i sa nekom većom i par manjih mana.

ili ono nešto drugo o čemu niko ne voli da razmišlja ako ne mora. možda je izraslo u nesrećnu osobu iz nekog razloga, ili neuspešnu, ili slabu, ili neprilagođenu, ili ružnu, ili već nešto drugo manje ili više neželjeno. za ovu temu ostavimo po strani one najgore teme (bolesti, narkomanija, kriminal...)

ako je moguće o ovome pričati iskreno, kakav je osećaj kada se u nekom trenutku života shvati da je dete postalo osoba kojoj se iz nekog razloga baš ne može zavideti ?

za ilustraciju navešću neke tipične primere: sin je mladić za koga biste, da nije vaš, rekli da se oko njega devojke neće baš otimati, i primećujete da ne nalazi devojke i nema baš kvalitetan društveni život, dok njegovi srećniji vršnjaci uživaju u mladosti. očigledno vam je da nije samouveren, možda vam je i jasno zašto, ali ne možete ništa da promenite. možda posle nekog vremena i nađe devojku ali to je neki "trećerazredni aranžman" po paroli "daj šta daš" na kojem mu sigurno niko neće zavideti.
ili neki banalniji primeri: druži se sa debilima i nije mnogo drugačiji od njih, aktivan je u navijačkim grupama, neuspehom u školovanju se osudio na nikakvu karijeru i niže zarade, sluša narodnjake i misli da je Čmarkan legenda a Kmeca kraljica (imena stvarnih likova namerno izmenjena). Ili ima upadljive fizičke mane koje ga čine izolovanim i neuspešnim u društvenim odnosima (na primer: ružno lice, debljina, krivi zubi, preterana dlakavost, prerana ćelavost, nezgrapno ili nerazvijeno telo...itd)

za ovo pitanje sam jednim delom inspirisan i jednom temom na kojoj sam napisao neki poduži odgovor.

naravno, u obzir dolaze i mišljenja stečena na drugačijim primerima , nemojte se za primere koje sam naveo hvatati bukvalno. naveo sam ih samo kao primere.

nadam se da sam jasno postavio temu: spoznaja da dete nije, niti će objektivno posmatrano biti, srećno, uspešno, vredno poštovanja, poželjno u društvu ...ukratko, da je dete postalo kao neko za koga biste objektivno rekli "sreća moja što nisam ovakav".

a zashto bi uopshte neko nekome na nechemu zavideo...???
to je najveci promashaj vaspitanja,da dete nauchish da zavidi boljima,lepshima,ili kako god vec,umesto da se samo trudi da uspe i istraje!

 

[nachmish]

Devijacija ima svakako ali one cine izuzetak a ne pravilo .
Pravilo je jasno i kaze " Shta cesh da posejesh , to cesh da zanjesh " . i ako od ranih nogu se uzgajao tupson u porodicnom dvorishtu , posle 18 godina izjedrice se u vecini slucajeva totalni tupson i nishta drugo .

 

[gost 216949]

Prvih sedam godina zivota su najvaznije u zivotu jedne osobe. Naravno, genetika ima puno toga u svemu ali licnost je "oblikovana" u ovom periodu.
Vecina "posledica" se izrazavaju u zivotu, jasnije ili manje jasno, stvorene ili pogresno usmerene u tim godinama zivota

 

[tehduduk]

Не знам шта да мислим о тим "такво се роди" пошто су моји још увек мали.

ja verujem u- takav se rodi

i da nam je karakter sudbina
i da je zivot cudo, pa je nekome majka a nekome maceha

 

[tehduduk]

Prvih sedam godina zivota su najvaznije u zivotu jedne osobe. Naravno, genetika ima puno toga u svemu ali licnost je "oblikovana" u ovom periodu.
Vecina "posledica" se izrazavaju u zivotu, jasnije ili manje jasno, stvorene ili pogresno usmerene u tim godinama zivota

naravno, ali iz semena suncokreta nece nici orhideja
vide se posledice iz prvih godina zivota- ali psiholoske koje mogu otkriti dinamiku te porodice, da li je vladalo ratno stanje etc...

 

[nachmish]

Ono shto je zalosan epilog na ovom topicu jeste , da mu dodje skroz djaba dijagnoza i spoznaja da je dete ispalo duduk , shta je bilo posredi i shta je toj situaciji kumovalo ... jer leka i carobnog shtapica nema li nema .