kada su deca još deca, prirodno je da roditelji imaju optimizam da će deca odrasti dobro. na prvom mestu da će biti zdrava i srećna, da će ih zaobići nesreće. i to je univerzalno, svi to želimo sebi i svojima
ali ima ona druga dimenzija, da i pored opštih želja za zdravljem i nedogađanjem nesreća, mnogi ako ne i svi želimo i potajno ili otvoreno se nadamo da će naša deca biti "nešto više" od neupadljivog proseka, da će biti pametna, lepa, poželjna u društvu, vedra, voljena, uspešna... sve nešto što mnogi žele i maštaju i za same sebe. (što je i prirodno, nada nikad ne umire)
ipak, realnost je svima poznata, idealne osobe ne postoje, a i onih koji su po nekoj kategoriji obdareniji od ostalih je uglavnom malo. statistički je mnogo verovatnije da je i vaše dete odraslo u prosečnu i ni po čemu izuzetnu osobu. verovatno i sa nekom većom i par manjih mana.
ili ono nešto drugo o čemu niko ne voli da razmišlja ako ne mora. možda je izraslo u nesrećnu osobu iz nekog razloga, ili neuspešnu, ili slabu, ili neprilagođenu, ili ružnu, ili već nešto drugo manje ili više neželjeno. za ovu temu ostavimo po strani one najgore teme (bolesti, narkomanija, kriminal...)
ako je moguće o ovome pričati iskreno, kakav je osećaj kada se u nekom trenutku života shvati da je dete postalo osoba kojoj se iz nekog razloga baš ne može zavideti ?
za ilustraciju navešću neke tipične primere: sin je mladić za koga biste, da nije vaš, rekli da se oko njega devojke neće baš otimati, i primećujete da ne nalazi devojke i nema baš kvalitetan društveni život, dok njegovi srećniji vršnjaci uživaju u mladosti. očigledno vam je da nije samouveren, možda vam je i jasno zašto, ali ne možete ništa da promenite. možda posle nekog vremena i nađe devojku ali to je neki "trećerazredni aranžman" po paroli "daj šta daš" na kojem mu sigurno niko neće zavideti.
ili neki banalniji primeri: druži se sa debilima i nije mnogo drugačiji od njih, aktivan je u navijačkim grupama, neuspehom u školovanju se osudio na nikakvu karijeru i niže zarade, sluša narodnjake i misli da je Čmarkan legenda a Kmeca kraljica (imena stvarnih likova namerno izmenjena). Ili ima upadljive fizičke mane koje ga čine izolovanim i neuspešnim u društvenim odnosima (na primer: ružno lice, debljina, krivi zubi, preterana dlakavost, prerana ćelavost, nezgrapno ili nerazvijeno telo...itd)
za ovo pitanje sam jednim delom inspirisan i
jednom temom na kojoj sam napisao neki poduži odgovor.
naravno, u obzir dolaze i mišljenja stečena na drugačijim primerima , nemojte se za primere koje sam naveo hvatati bukvalno. naveo sam ih samo kao primere.
nadam se da sam jasno postavio temu: spoznaja da dete nije, niti će objektivno posmatrano biti, srećno, uspešno, vredno poštovanja, poželjno u društvu ...ukratko, da je dete postalo kao neko za koga biste objektivno rekli "sreća moja što nisam ovakav".
