Nekada čovek samo poželi da skuplja sećanja. Nekada samo želi da bude sam. Nekada čezne, nekada mašta... Nekada propada. Sve zavisi. Jedno vreme i mnogo "nekada". Jedan svet i hiljadu vidika. Isti čovek i veliki broj predstava o njemu. Trenuci koji su jedinstveni i mnogostruki u isti mah. Svet koji je prepun suprotnosti, a opet tako usklađen. I na kraju, pojedinac koji u tom svetu izgrađuje svoje "ja". Zida svoju ličnost na temeljima opažaja, impresija i odraza misli. Probija usku stazu kroz gomile snega koji nikada ne prestaje da pada...
Eto, to je sve. To nepojmiljivo bitisanje. Izgleda tako prosto kada se piše o njemu. Ali postojanje samo po sebi je nešto sasvim drugo. Ni nalik na tu bledu projekciju imaginacije i uopštavanja. U tom moru ljudi, karaktera, sukobljenih, suprostavljenih, bliskih, tu protiče život. Zavisni od svih, dosledni sebi. Većina je takva. Čim neko odskoči brzo bude asimilovan i postane kao svi. Deo gomile. Gomile jednakih ideala, prepletenih senki i nedefinisanih tragova. Utapanje u prosečnost. Izjednačavanje. Stazu koju mnogi pređu, neki svesno, neki ne. Nekima se otvore druge, ali ih i ne primete. Neki stvarno ne priđu ni blizu njih. A mali, sićušni deo tog monotonog toka čine oni koji su u njega svesno i namerno zašli, iako su ih mnoge druge vode mogle poneti.
Ovaj čovek je jedan od njih. On nije hteo drugu reku. Čak ni onu u kojoj je sada. Nije hteo ni da pliva. Reka prosečnosti ga je ipak našla, a on bio prinuđen da zaroni u dubine. Ne znajući kud. Više i ne pitajući zašto. Mrzovoljno, a ipak uporno. Nezainteresovano, ali punom snagom... Zato, valjda zato, su se svi čudili tom čoveku. Niko ga nije razumeo. Niko nije ni pokušavao. Čak ni on sam. A i zašto bi? Zašto shvatati pojedinca, ljude, svet? Ili sebe? Šta znači jedan takav neprimetni kamičak u čvrstim stenama koje zapljuskuju visoki talasi ništavnosti?
Živeo je blizu mora. Svaki dan je provodio posmatrajući ga sa jednog visokog brda. Razgledao je svet. Osluškivao zvukove kojim progovara priroda. Uživao. Nije bio bogat, ali osećao se tako. More je bilo njegovo. Peskovita obala... Maleno ostrvo na ivici horizonta. Čudesni oblaci potopljeni u plavetnilo. Talasi koji su uzburkivali statični predeo... Mali dom u blizini iz koje bi maštao o svemu nabrojanom. Žena... Dvoje dece. Neki slabo plaćen posao koji vršio predano i rado, kako je govorio. Drugima on nije delovao tako srećan koliko je izgledao sebi samom. Drugi su znali da je on mogao mnogo više. Da postane sjajan košarkaš. Znali su da je njemu to "više" i nuđeno. Ali on nije hteo ni više, ni manje. Hteo je ono što ima. Hteo je da igra sa svojim drugarima basketa, na starom košu, sa iskrivljenim obručem okačenim na naprslu tablu, postavljenim na uskom, hrapavom betonom terenu...
Bio je najbolji. Daleko savršeniji stil igre, dominantna uloga, požrtvovanost, smirenost, umeće... Sve se to sklopilo u ovom čoveku. Mnogi su dolazili da gledaju te improvizovane partije samo da bi videli koliko dobro igra taj čovek. To mu je isprva dosta smetalo, kao i sve reči hvale, uzdizanje, ali uspeo je da se navikne na to. I dalje mu je bilo neprijatno, ali je znao da ne može ništa da promeni. Njegovo je bilo da igra. Što je i radio. Na nekim drugim je bilo da ga primete. Da mu ponude profesionalni angažman, blistavu karijeru. Svi su znali da će ovaj momak stići daleko. Baš svi. Neki su mu se divili, neki bili ljubomorni na njega, ali su svi priznavali njegovu superiornost. Jedino nije on sam. Ne zbog manjka samopouzdanja. Ne zbog viška pažnje. Uzrok nije znao, ako ga je i bilo. Jednostavno, jedino osećanje koja ga je ikada nagonilo da napreduje je igra sama. Napredovao je zarad nje, a ne oni koji će mu aplaudirati. Napredovao je radi zabave, radi borbe sa samim sobom, radi igre. Spontano, bez interesa koji bi se tu upleo. Bez želje da kod nekog izazove zavist. Bez cilja da nekome služi kao uzor. Bez namere da od igre napravi nešto više.
Zato je odbio sve ponude nekakvog angažmana. Ni mlađi ni stariji nije poklekao u odbrani svog stava. Nije ga ni obrazlagao. Tražili su mnogi, ali on je znao da ga neće shvatiti. Nije se ni on trudio da razume što. Retko bi o tome i pred prijateljima poveo reč... Ali... Kakve reči tu mogu da budu? To su samo emocije, osećanja, nadražaji, nepretočivi u stvarnost, uzvišeniji... I ipak bi u trenucima kada bi ga savim preplavile morao nešto da izgovori i opavda svoj stav iz lične perspektive. Godinama posle toga, pod pritiskom gomile mnjenja, najzad je i objasnio do kraja sve...
-Zašto bi ljudi trebali da budu srećni zbog istih stvari? Postoji li neka univerzalna sreća? Zašto je uspeh svima merilo nečije ispunjenosti? Zašto je problem poverovati da je čoveku nekad dovoljno mnogo manje? Da postoje ljudi, koji i ne žele više. Da ljudi mogu da imaju svoj lični ideal. Da ne moraju baš svakom da objašnjavaju zašto je takav. Pa šta, ako moj ime neće nigde ući u istoriju? Što se neće vrteti po štampi, što neću postići odlučujući koš? Pa to je sve samo lična volja. Zašto bih svoje korake nekom prilagođavao, kada su moji? Ja volim da igram, da budem dobar, ali ne da budem slavan. Volim ovacije, ali da ih sam uputim. Što bih morao da budem poznat svakom? Što? Neko voli prosečnost, neko se vodi ambicijama, a neko je prosto onakav kakav je, i pokušava da uživa u mirnom životu. Kao čovek za koga će malo ko čuti. Kao čovek koji je možda i za mnogo kadar, ali uzima tačno onoliko koliko mu treba, a ne koliko može. Kao neko ko ceni svet, ali tačno zna da mnogo ne želi od njega. Koji hoće ljubav, porodicu, prijatelje, more, a ne priznanje većih razmera. Što bih tražio pažnju gomile neznanaca? Što bih se isticao, kada to nije jedini put prema košu? Možda je ovaj teren loš. Možda ovi oko mene nisu vrsni igrači. Ali, ja ne želim ni drugi koš, ni bolji beton, ni drugu ekipu... Prosto bih da igram, da uživam... I ako budem bolji, radovaću se, ali ne superiornosti, već samoj igri... Malo nekada ume da bude i mnogo. Nešto je nekada sve. I zato me pustite da sanjam svoj san, kada već ne umete da ga razumete.
Eto, to je sve. To nepojmiljivo bitisanje. Izgleda tako prosto kada se piše o njemu. Ali postojanje samo po sebi je nešto sasvim drugo. Ni nalik na tu bledu projekciju imaginacije i uopštavanja. U tom moru ljudi, karaktera, sukobljenih, suprostavljenih, bliskih, tu protiče život. Zavisni od svih, dosledni sebi. Većina je takva. Čim neko odskoči brzo bude asimilovan i postane kao svi. Deo gomile. Gomile jednakih ideala, prepletenih senki i nedefinisanih tragova. Utapanje u prosečnost. Izjednačavanje. Stazu koju mnogi pređu, neki svesno, neki ne. Nekima se otvore druge, ali ih i ne primete. Neki stvarno ne priđu ni blizu njih. A mali, sićušni deo tog monotonog toka čine oni koji su u njega svesno i namerno zašli, iako su ih mnoge druge vode mogle poneti.
Ovaj čovek je jedan od njih. On nije hteo drugu reku. Čak ni onu u kojoj je sada. Nije hteo ni da pliva. Reka prosečnosti ga je ipak našla, a on bio prinuđen da zaroni u dubine. Ne znajući kud. Više i ne pitajući zašto. Mrzovoljno, a ipak uporno. Nezainteresovano, ali punom snagom... Zato, valjda zato, su se svi čudili tom čoveku. Niko ga nije razumeo. Niko nije ni pokušavao. Čak ni on sam. A i zašto bi? Zašto shvatati pojedinca, ljude, svet? Ili sebe? Šta znači jedan takav neprimetni kamičak u čvrstim stenama koje zapljuskuju visoki talasi ništavnosti?
Živeo je blizu mora. Svaki dan je provodio posmatrajući ga sa jednog visokog brda. Razgledao je svet. Osluškivao zvukove kojim progovara priroda. Uživao. Nije bio bogat, ali osećao se tako. More je bilo njegovo. Peskovita obala... Maleno ostrvo na ivici horizonta. Čudesni oblaci potopljeni u plavetnilo. Talasi koji su uzburkivali statični predeo... Mali dom u blizini iz koje bi maštao o svemu nabrojanom. Žena... Dvoje dece. Neki slabo plaćen posao koji vršio predano i rado, kako je govorio. Drugima on nije delovao tako srećan koliko je izgledao sebi samom. Drugi su znali da je on mogao mnogo više. Da postane sjajan košarkaš. Znali su da je njemu to "više" i nuđeno. Ali on nije hteo ni više, ni manje. Hteo je ono što ima. Hteo je da igra sa svojim drugarima basketa, na starom košu, sa iskrivljenim obručem okačenim na naprslu tablu, postavljenim na uskom, hrapavom betonom terenu...
Bio je najbolji. Daleko savršeniji stil igre, dominantna uloga, požrtvovanost, smirenost, umeće... Sve se to sklopilo u ovom čoveku. Mnogi su dolazili da gledaju te improvizovane partije samo da bi videli koliko dobro igra taj čovek. To mu je isprva dosta smetalo, kao i sve reči hvale, uzdizanje, ali uspeo je da se navikne na to. I dalje mu je bilo neprijatno, ali je znao da ne može ništa da promeni. Njegovo je bilo da igra. Što je i radio. Na nekim drugim je bilo da ga primete. Da mu ponude profesionalni angažman, blistavu karijeru. Svi su znali da će ovaj momak stići daleko. Baš svi. Neki su mu se divili, neki bili ljubomorni na njega, ali su svi priznavali njegovu superiornost. Jedino nije on sam. Ne zbog manjka samopouzdanja. Ne zbog viška pažnje. Uzrok nije znao, ako ga je i bilo. Jednostavno, jedino osećanje koja ga je ikada nagonilo da napreduje je igra sama. Napredovao je zarad nje, a ne oni koji će mu aplaudirati. Napredovao je radi zabave, radi borbe sa samim sobom, radi igre. Spontano, bez interesa koji bi se tu upleo. Bez želje da kod nekog izazove zavist. Bez cilja da nekome služi kao uzor. Bez namere da od igre napravi nešto više.
Zato je odbio sve ponude nekakvog angažmana. Ni mlađi ni stariji nije poklekao u odbrani svog stava. Nije ga ni obrazlagao. Tražili su mnogi, ali on je znao da ga neće shvatiti. Nije se ni on trudio da razume što. Retko bi o tome i pred prijateljima poveo reč... Ali... Kakve reči tu mogu da budu? To su samo emocije, osećanja, nadražaji, nepretočivi u stvarnost, uzvišeniji... I ipak bi u trenucima kada bi ga savim preplavile morao nešto da izgovori i opavda svoj stav iz lične perspektive. Godinama posle toga, pod pritiskom gomile mnjenja, najzad je i objasnio do kraja sve...
-Zašto bi ljudi trebali da budu srećni zbog istih stvari? Postoji li neka univerzalna sreća? Zašto je uspeh svima merilo nečije ispunjenosti? Zašto je problem poverovati da je čoveku nekad dovoljno mnogo manje? Da postoje ljudi, koji i ne žele više. Da ljudi mogu da imaju svoj lični ideal. Da ne moraju baš svakom da objašnjavaju zašto je takav. Pa šta, ako moj ime neće nigde ući u istoriju? Što se neće vrteti po štampi, što neću postići odlučujući koš? Pa to je sve samo lična volja. Zašto bih svoje korake nekom prilagođavao, kada su moji? Ja volim da igram, da budem dobar, ali ne da budem slavan. Volim ovacije, ali da ih sam uputim. Što bih morao da budem poznat svakom? Što? Neko voli prosečnost, neko se vodi ambicijama, a neko je prosto onakav kakav je, i pokušava da uživa u mirnom životu. Kao čovek za koga će malo ko čuti. Kao čovek koji je možda i za mnogo kadar, ali uzima tačno onoliko koliko mu treba, a ne koliko može. Kao neko ko ceni svet, ali tačno zna da mnogo ne želi od njega. Koji hoće ljubav, porodicu, prijatelje, more, a ne priznanje većih razmera. Što bih tražio pažnju gomile neznanaca? Što bih se isticao, kada to nije jedini put prema košu? Možda je ovaj teren loš. Možda ovi oko mene nisu vrsni igrači. Ali, ja ne želim ni drugi koš, ni bolji beton, ni drugu ekipu... Prosto bih da igram, da uživam... I ako budem bolji, radovaću se, ali ne superiornosti, već samoj igri... Malo nekada ume da bude i mnogo. Nešto je nekada sve. I zato me pustite da sanjam svoj san, kada već ne umete da ga razumete.
.
.
